Дјечији домови у Бањалуци послије Другог свјетског рата (5): Самостан као спас за најугроженије

У истом допису се наводи да се дефектном дјецом сматрају дјеца која су од рођења или касније умно заостала, глува, нијема, грбава, а под дјецом инвалидима она која су, без обзира на то да ли су у овом рату од непријатеља или код куће, несретним случајем, остала саката, кљаста, хрома. Према упутствима истог министарства, у овај дјечији дом примана су сиромашна и социјално угрожена дјеца на основу молби и љекарског увјерења. Првенство су имала ратна сирочад, тј. дјеца палих бораца. У дом се није могло примити ниједно дијете без претходног одобрења Окружног народног одбора.

Државни дјечији дом за слабомислену дјецу на Петрићевцу основан је 15. децембра 1946. године. Био је смјештен у дијелу Фрањевачког самостана Петрићевац. Зграда је углавном одговарала потребама дома. У сутерену је била смјештена кухиња, трпезарија и остава, а на првом спрату канцеларија, пет спаваоница, дјечија трпезарија, забавиште, кројачница, гардероба, три собе за особље, ходник, санитарне просторије и балкон. У ограђеном дворишту у једној мањој згради била је веш-кухиња са узиданим котлом и три тоалета, штала у којој је држан један коњ и двије свиње и артески бунар. Дом није имао земљишта за обраду. Закупнину за дом од 3.000 динара плаћао је Градски народни одбор Бањалука. У дому су била смјештена 83 питомца оба пола, од пет до 18 година. Без оба родитеља било је 60, без једног родитеља 20, са оба жива родитеља троје дјеце. Са дјецом су радиле јадна старија васпитачица, Рускиња и једна помоћна вапитачица без стручне спреме. О здрављу дјеце бринула се запослена болничарка и хонорарни љекар који је долазио у Дом једном седмично. Сви запослени становали су у дому. У дому није вођен дневник рада и дневне карактеристике питомаца.

До краја марта 1947. питомци овог дома нису ишли у школу. Планирало се да 37 дјеце без сметњи премјесте у домове за здраву дјецу и наставе редовно школовање, да се на аналфабетски течај упише троје, у средњошколски дом смјести четворо, у завод за глувонијеме једно дијете, а у дому да остане 35 дјеце са оштећеним слухом. Потпуно здраву дјецу вратио је у овај дом Окружни народни одбор Tузла само зато што су дјеца са Бањалучког среза смјештена у њиховим домовима била несташна. Ова дјеца су молила управу дома да наставе школовање, нарочито она која су завршила два или три разреда основне школе. Великим залагањем учитеља - васпитача дјеца су у дому завршила школску годину.

Средином 1947. у дом на Петрићевцу пресељена су дјеца из Дјечијег дома "Новак Пивашевић" из Прњавора (управник Бранко Божић). Да би се примила та дјеца, према извјештају управнице Раде Требовац од 6. септембра 1947. године, Дом за слабомислену дјецу на Петрићевцу је укинут, тј. дјеца су распоређена у друге домове у Републици, највише у Сарајеву. Дом је наставио да ради са здравом дјецом под називом Државни дјечији дом Петрићевац како пише на печату, али у преписци се спомиње под називом  Државни дјечији дом "Новак Пивашевић" или Државни дјечији дом "Новака Пиваша". У дом су се примала и дефектна дјеца, док не би нашла адекватан смјештај.

У току 1948. у дому је било од 60 до 63 мушка питомца школског узраста. Без оба родитеља је било 50, а остали су имали једног. По оцјени управника, прилике у којима су живјела дјеца нису биле задовољавајуће, али ипак је здравствено стање дјеце било добро јер су стално боравила на свјежем ваздуху и имала добру храну. Дом је користио воду из једног бунара, што је било недовољно за одржавање личне и опште домске хигијене. Владање дјеце у школи је било задовољавајуће, док у дому није, за што је био одговоран слаб васпитачки кадар. Дјеца су имала слаб успјех у школи. Ишла су у три основне народне школе у граду, које су биле удаљене једна од друге, па управник није могао редовније пратити и контролисати успјех питомаца. Највећи проблем за управу дома је било то што су дјеца била окружена свештеницима, часним сестрама и људима окренутим вјери, већином са негативним ставом према новој власти. Осим тога, дјеца су од народа који долази у цркву слушала погрдне ријечи и псовке и нуђен им је алкохол. Незадовољна је била и управа Фрањевачког самостана, јер су дјеца ометала црквену службу. Да би се ријешио проблем, а у првом реду због лоших услова за рад, дом је укинут по завршетку школске 1947/48. Дјеца су за вријеме школског распуста још боравила у дому, а почетком нове школске године распоређена у остале дјечије и ђачке домове у Бањалуци.

Приликом оснивања, за управника дома постављен је Љубан Зец, који је убрзо смијењен због недостатка стручне спреме. Замијенила га је Рада Требовац Вогрин, коja je била на мјесту управника од 6. априла до 1. октобра 1947. Дужност је предала Срети Балабану, васпитачу у Дјечијем дому "Шоша Мажар", који је остао на том мјесту до расформирања дома крајем 1948. године. Радници расформираног дома: Драшко Завишић, економ, Милка Дучић, болничарка, Илија Мајкић, кочијаш, Душанка Шешић, вешарица, Љубица Увалић и Рабија Филиповић, собарице, распоређене су у Дом "Шоша Мажар", Десанка Јакоматовић, болничарка у Женски средњошколски ђачки дом, Ангела Јурела, васпитачица, у Дом "Данко Митров" и Густика Митровић, куварица, у Мушки средњошколски ђачки дом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.