Дјечији домови у Бањалуци послије Другог свјетског рата (4): "Рада Врањешевић" сигурно уточиште већ 78 година

Према сачуваним документима, Државни дјечији дом "Рада Врањешевић” Бањалука основан је 1. јануара 1946. као мјешовити дом за васпитање предшколске дјеце на округу Бањалука. Дом је формиран да би се ратна сирочад предшколског узраста одвојила од остале дјеце у домовима.

Приликом оснивања у Дому је било 50 дјеце. Био је смјештен у Гундулићевој улици бр. 21 (вила Матијевић), у три зграде, и то двије међусобно повезане затвореном просторијом и трећа дворишна зграда.

Зграда је након адаптације углавном одговарала потребама. Дом је био опремљен нужним намјештајем. За употребу просторија ГНО БЛ је плаћао најамнину од 925 динара. У 1946. било је запослено 17 радника, а управница је била Марија Малић.

У извјештају делегата Окружног народног одбора Бањалука о обиласку Државног дјечијег дома "Рада Врањешевић", извршеном 1. јуна 1946, наведено је да је "дом смјештен у једној згради - вили недалеко од центра града". Испред зграде до улице је мали парк са водоскоцима и ниским растињем, а иза зграде мало двориште. Зграда је масивна и у добром стању. У сутерену је кухиња и трпезарија, а у осталим просторијама су спаваонице. Једна мања зграда у дворишту служи за смјештај болесне дјеце и за стан особља. У свим просторијама владао је примјеран ред и чистоћа. Постеље су веома чисте и уредне, кухиња и трпезарија такође. Највећа сметња раду овог дома је сувише густ смјештај. У малим постељама спава по троје дјеце. За лијепа времена дјеца проведу по цијели дан у малом парку и дворишту, а кишовите и хладније дане у згради, гдје је свега једна мала соба од 20 квадрата слободна, а служи и као учионица забавишта. У Дому је смјештено 90 дјеце, од којих је 45 дорасло за забавиште. Забавиште ради од прије два мјесеца у самом дому, али за рад нема адекватне просторије. Здравствено стање као и исхрана дјеце су врло добри. За нормалан рад овог дома неопходно је да се до јесени осигура још једна зграда са двије веће просторије. У овим просторијама дјеца би проводила своје слободно вријеме. Требало би их снабдјети малим клупицама и столицама, као и разним играчкама и тако уредити да дјеца проводе у њима вријеме без досаде. За забавиште набавити материјала за израду играчака, пластелина, картона у разним бојама, слика и других ситница које би дјеца корисно употријебила. Са дјецом у забавишту радила је забавиља Антонија Кокрин. Поред ње у Дому су радиле три одгајатељице: Зорица Вуковић Јелена Лукијановић и Јока Митровић. Њима је недостајало стручно знање. Нису одржавале састанке за договор о раду с дјецом".

Средином 1947. Дом је добио вриједан поклон од Друштва демократских Српкиња из Западне Пенсилваније (Америка). Осим кревета, постељине, одјеће и хране, поклоњени су и стерилизатори, бојлери, фрижидери, машина за прање рубља, машина за мљевење меса, опрема коју нису тад имали други домови у Бањалуци. Добили су и опрему за амбуланту, међу којом је било инструмената којим се није могла похвалити ниједна здравствена установа у граду. Дјецу је највише обрадовало 60 гумених лопти. Други домови су тражили да им се додијели по која лопта, јер нису имали ниједну. Највећу заслугу за ову вриједну донацију имала је Милена Гаћиновић, секретар Друштва. Те године у Дому је било 111 дјеце од три до седам година и 18 запослених: управница Рада Вогрин, економ Бахрија Гушић, васпитачице Драгица Билобрк, Марица Ћатовић, Зорица Вуковић и Антонија Какрин, болничарка Марија Малић, помоћна болничарка Зора Томић, домаћица Јованка Курузовић, куварица Милица Чивриз, помоћна куварица Хата Дураковић, кројачица Људмила Лесјак, вешарице Бранка Радумило, Паула Радуловић и Вука Славијак, собарице Марија Ераковић, Лепосава Грубић и Хамида Бехаџић. Дјевојчице дорасле за школу прелазиле би у Дјечији дом "Данко Митров".

Дјечији дом "Рада Врањешевић" 1952. проглашен је за установу са самосталним финансирањем, са задатком да збрињава напуштену дјецу до седам година. Дом је 1955. донио своја Правила, према којима Дом врши јавну службу збрињавања дјеце до три године. Иако је био регистрован за чување предшколске дјеце, увијек је у њему било школске дјеце. Народни одбор општине је 1956. донио одлуку да се Дом пресели у Парк "Младен Стојановић", у бараке бивше Војне болнице, јер су три зграде у Гундулићевој бр. 21 са земљиштем уступљене Државном секретаријату за народну одбрану. Просторије у Војној болници биле су неусловне, влажне и хладне. Извршене су најнужније поправке. Дјеца су имала просторије за спавање и дневни боравак, без потребног одвајања дјеце по групама. Најгоре је то што је била слаба водоводна мрежа, па се купатила нису могла поставити. Једина предност овог пресељења је то што су дјеца боравила у парку, који је идеалан за дјецу овог узраста. У дому су на почетку боравила само ратна сирочад, касније дјеца без родитеља, дјеца занемарена од стране родитеља, било да су родитељима одузета родитељска права, било да су на издржавању затворске казне или су обољели од туберкулозе или душевне болести. Са каквим су физичким и психичким здрављем дјеца долазила није тешко закључити па им је било потребно обезбиједити добре услове за одрастање и одгој. То је било тешко због оскудног и неусловног простора, нарочито зими. Бараке се толико исхладе да су, без даноноћног загријавања, биле велика опасност за здравље дјеце. Дом је морао запослити једно лице за ложење ноћу.

У току 1956. било је запослено 17 службеника, од којих седам око његовања и одгајања питомаца. Те године у дому је било до једне године живота осам питомаца, од једне до двије године девет питомаца, од двије до три године четири, од три до шест година 10 питомаца, укупно 31. Дом је имао хонорарног доктора педијатра.

За вријеме прегледа 28. маја 1958. у дому је било 32 дјеце, од којих четворо до једне године, четворо од једне до три године, 15 дјеце од три до пет и девет од пет до седам. Од тога броја било је 17 ванбрачне, 10 непознатих родитеља, двоје дјеце је упутила Синдикална организација Предузећа "Врбас", јер је мајка умрла при породу, једно с подручја НОО Сански Мост. У дому је било 16 запослених.

Сљедеће, 1959, у Дому је било смјештено 50 дјеце. Да би се поправиле прилике за одгој дјеце, НОО БЛ је 1960. године урадио инвестициони програм за изградњу новог дома-павиљона површине 500 квадратних метара у Улици маршала Тита, у парку иза постојећег дома. До реализације тог пројекта није дошло. Да би се повећао смјештајни простор, Дому је, поред постојећих барака, додијељена и једна зграда у Горњем шехеру, у Улици браће Алијагића. Уз ту зграду је 1968. изграђена шупа, гаража и остава.

У 1969. Дом "Рада Врањешевић" је био специјална установа у којој су смјештена нахочад од шест мјесеци до 16 година, њих 160. То су већином дјеца без родитеља или од родитеља којима је одузето право родитељског старања.

Послије земљотреса је 80 ученика из Дома евакуисано у Славонску Ораховицу у одмаралиште "Меркур" из Осијека, а 78 их је задржано у Горњем шехеру, у згради Дома са двије спаваонице, двије учионице, оставом, кухињом и веш-кухињом, која је предвиђена за бебе и предшколски узраст.

Послије Марије Малић, у фебруару 1947. за управника је дошла Рада Вогрин Требовац. У априлу 1947. Олга Кнежевић, управник Државног дјечијег дома "Петар Галић" из Котор Вароша, премјешта се за управника Дома "Рада Врањешевић". На дужности управнице остала је до 29. априла 1948. Берислава Царић, помоћни васпитач у Дјечијем вртићу Творнице дувана, дошла је за управника од 9. јуна 1948. до октобра 1949. Мира Кесић била је управник од 1949. до 1978, када је пензионисана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.