Дјечији домови у Бањалуци послије Другог свјетског рата (3): Живот малишана у истим ципелама

 Овај дјечији дом почео је радити за вријеме НДХ, односно 15. децембра 1941. као прихватилиште за дјецу избјеглице у згради преко пута џамије Ферхадије (руинирана зграда бившег Опшинског поглаварства са 11 просторија, четири у приземљу, пет на спрату и двије под кровом у којима је смјештено 104 дјеце, 101 мушко и троје женске). Управник је био Омер еф. Мехдић. Премјештен је 1942. у зграду Домаћинске школе у Буџаку, па у зграду Треће основне школе у Бањалуци, а 30. априла 1943. у новосаграђени Старачки дом (Убошки дом) у Которварошкој улици, (данас војводе Степе Степановића) гдје се налазио 1945. у вријеме преузимања од новоформиране власти.

У току 1941. и 1942. у дому је било око 120 искључиво муслиманске мушке дјеце од двије до 15 година. Нису ишли у школу, већ су учили само вјеронауку коју је предавао Хамдија Шахинпашић. Из Скрада код Делница у дом је 1943. дошло 50 женске муслиманске дјеце. У дому који је тад био смјештен у Трећој народној школи у Улици муфтије Џабића је почела с радом основна школа 25. јануара 1943, прије званичне одлуке донесене 10. фебруара 1943. 

Учитељи су били Бисера и Махмут Салчић. Била су два одјељења са 73 ученика (68 мушких и пет женских). Старија дјеца су похађала гимназију и занатску школу у граду. Иако је капацитет дома био 100, у току рата просјечно је у дому било 280 - 300 дјеце. Управник дома био је Расим Крзић.

Новац за исхрану дјеце, одржавање зграде, плате запослених добијали су 1941 - 1945. од Министарства за здравство и удружбу из Загреба. Буџет дома за 1944. износио је 13.470.000 куна. На дан ослобођења Бањалуке у каси Дома било је 3.000.000 куна и поприличне залихе хране.

Новоформирани дом 1945. је добио назив Државни дјечији дом Бањалука. Задржано је старо особље, њих 10, као и управник. У мају 1945. у дому је било 207 ратне сирочади муслиманске и православне вјероисповијести, 154 мушке и 53 женске. Народна власт је свакодневно слала дјецу ратну сирочад у дом из свих крајева Босне и Херцеговине, највише из Босанске Крајине. Крајем 1945. Окружни НО распоредио је дјецу, које је било повремено и до 300, по другим домовима. Женска дјеца овог дома упућивана су у Женски дјечији дом “Данко Митров” у Назарету - Буџаку, а један број мушке дјеце у Мушки дјечији дом “Шоша Мажар” у Делибашином Селу. У дому је остало 120 дјеце. Убрзо је дошло још 120 мушке дјеце од седам до 20 година. Тад је дом добио име Дјечији дом “Касим Хаџић”.

Послије ослобођења у Дому је почела са радом државна основна школа, у којој су биле запослене учитељице Роса Мариловић и Драга Томац. Почетком школске 1945/46. основна школа је радила у три одјељења коју су водили Фахира Фејзагић, Милан Стојановић и Јозефина Зечевић, управница.

Од септембра 1947. до укидања школе 1948. управница је била Милка Хаџистевић. У школи је радило до 2. априла 1946. и забавиште које је водила наставница Берислава Царић, секретар школе. Старија дјеца из Дома су похађала гимназију, трговачку академију, учитељску, средњу техничку, партизанску гимназију и индустријску школу. Дјеца која су похађала основну школу пресељена су у Дјечији дом “Шоша Мажар” у Делибашином Селу и у домове у Босанској Дубици, Котор Варошу и Босанској Градишци. Остала су само дјеца која су похађала средњу школу. Тада дом постаје ђачки и добија име Државни средњошколски дом “Касим Хаџић”. У дому је било 193 мушке дјеце и 26 запосленог особља.

Управници су у извјештајима наводили да су материјални услови у дому, нарочито првих дана послије ослобођења, били доста тешки. Дом је био у згради која је имала сутерен, приземље, први спрат и таван. Дјеце, која су прошла кроз страхоте рата, било је доста, а домског простора са инвентаром оскудно и мало. Два до три питомца су спавала у кревету, а када је прилив дјеце са терена био већи, спавали су по ходницима на сламарицама. Одјећа и обућа дјеце била је скромна. Оно што су доносили на себи од куће било је поцијепано и слабо, а кад се ради дезинфекције стављало на парење, често се дешавало да се због дотрајалости потпуно распадне и требало је замијенити другом. Народне власти и Црвени крст су слали штоф у Дом, а особље даноноћно прекрајало и шило одјећу дјеци. Већина дјеце није имала ципеле, па су углавном били боси или у шлапама. За одлазак у школу више штићеника је носило исте ципеле. Усљед недовољне и једноличне исхране за вријеме рата, дјеца у дому су имала скорбут, па им се морала пружити боља и разноврснија исхрана. Поред редовне исхране, Црвени крст је дому додјељивао пакете са конзервираном храном, чоколаде и бомбоне. Дјеца која за вријеме рата нису видјела друге хране осим хљеба, тешко су подносила измјене у исхрани. Хљеб им је и даље остао најдража храна. Привикавајући се на разноврснију храну, и скорбут је постепено нестао. О здрављу питомаца бринула се др Милица Ракић. Дјеца су се брзо опорављала, привикавала на нов начин живота и рада у домској заједници, па је почињао васпитно-образовни рад с њима. Неког одређеног система за васпитање дјеце није било, јер су васпитачи били без квалификације, са основном школом, а неки једва писмени. У васпитању ове дјеце помогло је то што је у овом дому радила школа, па су учитељи били васпитачи те дјеце. Дјеца се нису дуго задржавала у овом дому, јер су одлазила у новоформиране домове у срезу из ког су долазили. Просјечни успјех дјеце у основној школи и гимназији био је врло добар, а у занатској школи нешто слабији. Владање ученика је било хвале вриједно. Врло мало питомаца је због свог дјечијег несташлука прелазило границу слободе, али им је одмах указивано на грешке и упутства за боље владање. Особље је истицало да је дјеци стално у мислима лопта, али да ће се то превазићи већим ангажовањем васпитача. Власт је улагала средства, па су прилике у Дому поправљане и достигле задовољавајући ниво. Министарство просвјете БиХ је 1947. уложило 5.000 динара за поправку Дома. Дом је био у надлежности Одјељења за народно здравље и социјално старање ОНО БЛ до краја марта 1947, кад је прешао у надлежност Просвјетног одјељења ОНО БЛ.

Управник дома послије Расима Кржића био је Хамдија Шахинпашић, а од 16. децембра 1945. до 8. јануара 1948. Надежда Сека Маслеша.

Њу је за вријеме одсуства са посла мијењала Катица Сарафин, васпитачица. Од јануара до августа 1948. в.д. управника био је Милан Стојановић. У августу 1948. за управника је постављен Шефик Хергић, који је на тој дужности остао до укидања дома 1949. За вријеме одслужења војног рока замјењивали су га Милан Стојановић и Сретен Балабан. На основу одлуке Обласног народног одбора Бањалука од 19. октобра 1949, Средњошколски дом “Касим Хаџић” је расформиран. Дјечијем дому “Данко Митров” предата је зграда и 68 млађих питомаца. Средњошколска дјеца су распоређена у ђачке домове у Бањалуци, осим 40 ђака Индустријске школе који су остали у Дому до 1950, када су прешли у Интернат Средње техничке школе у Бањалуци.

Повезани текстови:

Дјечији домови у Бањалуци послије Другог свјетског рата (1): Уточиште пронашли у самостану

Дјечији домови у Бањалуци послије Другог свјетског рата (2): Малишани васпитани у духу НОБ-а

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.