Дјечији домови у Бањалуци послије Другог свјетског рата (2): Малишани васпитани у духу НОБ-а

Издржавале су их часне сестре од својих прихода, уз повремену помоћ државе. Биле су вољне да их и даље издржавају ако би им нова власт обезбиједила оно што оне саме не могу произвести на свом имању, као што је шећер, со, огрев, лијекови и нафта за освјетљење, пошто је самостан имао своју сопствену централу (један дизел мотор). Иако су имале родитеље, дјевојчице су биле у дому због сиромаштва. Биле су здраве и вакцинисане против трбушног тифуса. Дом су водиле часне сестре до 24. маја, уз надзор и помоћ Окружног народног одбора. Тада су дјецу и инвентар преузели од часне сестре Филипе Лагунић новоизабрани службеници поменутог дома Мира Кесић, привремена управница, Савка Баста, члан управе, Јованка Стојаковић, учитељица и Невенка Новаковић, васпитачица.

У извјештају из маја 1945. управница новоформираног Државног дјечијег дома "Назарет" Мира Кесић наводи "да се у дому налазило 41 женско и једно мушко дијете и то 19 дјеце затeклих у дому часних сестара и 23 дјеце из Дјечијег дома из Лушци Паланке. У мају дом је напустило 12 дјеце из бившег дома часних сестара. Управу дома чинила је управница која је уједно и економ, двије учитељице и једна васпитачица. Дјеца су била смјештена на другом спрату зграде бившег сиротишта гдје су користили двије спаваонице, трпезарију и одјељење за умивање и прање. Остале просторије дома заузела је војна болница. Просторије, које су чисте и уредне, могле су привремено послужити јер су дјеца највећи дио дана проводила у дворишту. Свако дијете имало је свој кревет с постељином, док су дјеца до пет година спавала по двоје у кревету за одрасле. Намјештај, кревети и постељина били су власништво часних сестара осим 25 јоргана, 30 јастучница и 30 чаршафа које је дом добио од Окружног народног одбора Бaњалука. Дјеца су имала довољно одјеће сем рубља за спавање. Дом је примио од Окружног народног одбора 11 падобрана од чега је сашивено 20 чаршафа, 20 хаљиница, 10 сукњица и блуза. Шивење је обављала управница, три супруге добровољаца из Бојић Хана и три часне сестре. Храна се справљала у кухињи часних сестара од намирница које су давале часне сестре и ОНО БЛ. Храна је била укусна, здрава, у довољним количи-нама са потребним бројем калорија и потребним витаминима у пет оброка. Дјеца су се купала два пута седмично и мијењала рубље, прала су се сваки дан ујутро, након ручка и вечере пред спавање. Била су здрава и под љекарским надзором Хигијенског завода и једне сестре помоћнице. Заразних болести није било, само четири случаја свраба. У мају је почела с радом основна школа у дому. Дјеца су се васпитавала у духу народноослободилачке борбе. У мају се планирало примити још 20 дјеце, а већи број након исељења војне болнице".

Крајем 1945. у дому је било смјештено 140 женске дјеце од двије до 16 година, а почетком 1946. године 200. Дјеца из дома су ишла у Народну основну школу у Буџаку. По завршетку четвртог разреда упућиване су у Државни женски средњошколски дом у Бањалуци. Прерасле дјевојчице ишле су у двогодишњу основну школу, а потом у Сарајево на изучавање заната, курсева за болничаре или бабице. Почетком 1946. дом добија име Дјечији дом "Данко Митров". У току те године и 1947. дом је темељито поправљен, уведени су водовод и канализација, направљено купатило са тушевима и умиваоницима и опремљена кухиња. Примљено је и доста нових радника.

Особље дома 1947. било је: Живана Каурин, управница, Вера Бокан, економ, Марија Мартак и Амалија Рајић, учитељице - васпитачи, Гина Мирић, Боја Добријевић и Милка Новаковић, васпитачи, Славица Ружић, болничарка, Вида Миличевић, кројачица, Мара Богдановић, куварице Мара Кутил и Марија Пујић, помоћне куварице Регина Мајсторовић, Вука Славјак и Анђа Гагула, вешарице Катица Пујић, Марица Просен, Францика Ђелнео и Вера Нанут, собарице, Јосип Иванек, магацинер и Ивица Лаштро, кочијаш. Дом је могао да служи за примјер другим домовима. Највећи проблем власти је био и остао то што су дјеца била окружена часним сестрама и људима окренутим вјери, са негативним ставом према новој власти. Година 1948. у дому је запамћена по несретном случају, када је дјевојчица при паду са степеница повриједила главу и убрзо умрла. Иако су у дому становале само дјевојчице, исте године, као и наредне, у дому су становали и дјечаци, ђаци Индустријске школе.

По одлуци Обласног народног одбора Бањалука, 1949, Дом "Данко Митров" се преселио у зграду расформираног Средњошколског дома "Касим Хаџић" у улицу Данка Митрова 24 (данас ђачки дом). У новоусељеном дому услови за боравак су побољшани. Најбоље питомице, њих седам, 1950. награђене су премјештајем у дом "Ђуро Пуцар" у Сарајеву, најбољи у Републици.

Дјечији дом "Данко Митров" је 1952. постао установа са самосталним финансирањем 1952, регистрован код НОО 1956. Задатак установе је био васпитање, одгој и школовање дјеце под старатељством. Капацитет дома је од 100 до 200 штићеница - ученица свих нижих и средњих школа. У дому је било запослено 16 радника. Органи управљања били су управник и Управни одбор, кога су чинили Хусеин Туцек, предсједник, Нада Цика-ловски, Јулија Пејновић, Асим Букић, др Виктор Виндикијевић и Намик Дервишић, чланови.

Прву управницу Миру Кесић замијенила је Невенка Новаковић од 24. септембра 1945. до 15. фебруара 1947, па Живана Каурин од 1. марта 1947. до 30. јуна 1949. Због болести, од јануара 1949. управницу је често замјењивао Милован Јанчић, економ. Никола Крајиновић био је в.д. управника од јула 1949. до марта 1950, када је за управника дошао Угљеша Спремо од 24. марта 1950. до 28. јуна 1951, а затим Слободан Јанковић од 1. јула 1951. до 31. марта 1952. Од 1. априла 1952. до 31. августа 1952. управник је био Душан Станар, учитељ Шесте народне основне школе. За управницу Дома 1. септембра 1952. дошла је Ленка Спремо, управница расформираног Државног женског средњошколског дома "Данко Митров". На дужности је остала до пензионисања 1. јула 1962. Запослених је 1960. било двадесетак: учитељ управник Ленка Спремо, учитељи - васпитачи Марија Ђукић и Хајрија Мујезиновић, режисер Данило Жакула, економ Мустафа Рамић, кројачица Асима Букић, кухарице Софија Ковачевић и Зујлејха Смајлагић, пеглачица и праља Штефица Милосавац, кочијаш Мехо Ловић, радник Стево Холовчук, чистачица Марица Флоријан, кувариица Савка Матић и домски љекар др Виктор Виндикијевић.

Велики прилив средњошколаца у Бањалуку изискивао је максимално коришћење капацитета и кадрова и смањење режијских трошкова у ђачким домовима. Имајући све то у виду, као и неискоришћеност капацитета Женског дјечијег дома "Данко Митров", НОО Бањалука је 1962. донио одлуку о спајању овог дома са Ђачким домом "Веселин Маслеша". Спојени домови су радили под називом Средњошколски дом ученика у Бањалуци. Дужност управника обављао је управник Ђачког дома "Веселин Маслеша" Милорад Пејчиновић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.