Дјечији домови у Бањалуци послије Другог свјетског рата (1): Уточиште пронашли у самостану

Траписти су сиротиште, званично Сиротињски завод о. о. траписта Делибашино село, основали 1878. године да воде бригу о мушкој сирочади из Босне и Херцеговине, да им омогуће изучавање заната да би постали вриједни чланови друштва. Да би то постигли, отворили су у сиротишту школу и Дом научника на занату. Први управник сиротишта био је Франц Пфанер, а учитељ Казимир Бенц.

У вријеме преузимања смјештај и храна у дому били су лоши. Дотадашња управа - траписти, правдали су такво стање тиме да су њемачка војска и њени помагачи однијели све што су могли из самостана. Настава у дому је тад прекинута. Одбор је именовао нову управу (управник Анте Марот и економ Анте Опачић), која је са два траписта - медицинара водила рачуна о потребама дома. Остали запослени били су: Алија Куленовић, учитељ, Милка Шакота, куварица, Фила Крмпотић, помоћна куварица, Антонија Какрин, васпитачица и Мара Шакота, чистачица.

У току маја 1945. храна за дјецу и траписте је спремана у истој кухињи. Када је ОНО БЛ запослио двије куварице, храна је спремана посебно за дјецу. Ње је било довољно, али је била једнолична. Намирнице су и даље обезбјеђивали траписти, а помагао је и Окружни народни одбор Бањалука. Дјеци обољелој од тифуса је посебно кувано. Здрава дјеца су имала три оброка, а обољела четири. Имала су слабу одјећу док нису добили помоћ ОНО БЛ. Сва дјеца су ишла у државну основну школу у згради самостана. Васпитни рад у дому је почео ступањем на дужност Алије Куленовића, учитеља васпитача. У току маја из дома је отишло око 60 дјеце, јер су се њихови родитељи или стараоци - избјеглице враћали кући. Дом је почео радити под називом Државни дјечији дом - Траписти - Делибашино село крај Бањалуке. Крајем 1945. у дому су била 123 дјечака: без оба родитеља 25, без оца 47, без мајке 14 и са оба родитеља 37. Запослени у дому те године били су: Марко Савиновић, управник, Анкица Деспотовић, васпитачица, Алија Куленовић, васпитач и учитељ, Фатима Велагић, васпитачица, Јованка Ђаковић, болничарка, Марија Пушић, домаћица, Милица Табаковић, куварица, Делфина Јакоматовић, помоћна куварица, Вука Лукић, куварица, Севла Османовић, собарица, Јованка Радић, кројачица и Данило Личин, подворник.

У току 1946. вршене су поправке на згради дома, постављени и постакљени прозори, замијењени подови и браве на вратима. Дјеца су и даље свакодневно пристизала у дом чији капацитет је био 160, али је повремено смјештано и до 250 мушке дјеце. Те године дом добија ново име - Државни дјечији дом “Шоша Мажар” Бањалука.

Према извјештају од 29. марта 1947. године дом је био “смјештен у једној згради која по величини одговара сврси, али је стара и тешко се одржава, власништво је Управе народних добара - Пољопривредне рејонске станице, а ГНО БЛ плаћа кирију од 4.500 динара. Треба на згради замијенити столарију. Све просторије су чисте, као и постељина, санитарије, кухиња. У домском дворишту била је зграда за смјештај кола, дрва, уређен парк са дјечијим игралиштем који није заграђен и отворен је према пољопривредном комбинату. Дом има башту која се обрађује и економију на којој се узгаја један коњ, двије свиње и шест прасића. Дом има водовод, али вода није за пиће па се вода довози колима са удаљености од два километра, јер немају бунара”.

У децембру 1947. дом је премјештен у нови самостан траписта који је имао мању површину па се морао смањивати број питомаца премјештањем у друге домове. Прилике за становање су се поправиле, али је и даље био низ препрека које су ометале одгој дјеце. Собе на мансарди, ниске и са малим прозорчићима, без довољно свјетла и ваздуха, нису биле прикладне за спаваонице. У дому је било 120 кревета и 136 питомаца. Трпезарија је била мала, могла је да прими 100 дјеце. Највећа тешкоћа била је то што дом није имао земљишта, а ни двориште није било домско па дјеца нису имала простора за игру и вјежбање. У бивше просторије дома уселили су се полазници Курса за уздизање кадрова у трговини и угоститељству.

У августу 1948, по одлуци Градског народног одбора Бањалука, пресељено је 13 траписта и три служитеља из самостана у Делибашином селу у Фрањевачки самостан на Петрићевцу. У њихове просторије се уселио Дјечији дом “Шоша Мажар”. Могао је да прими 166 питомаца. Старе домске просторије заузео је Дом ученика у трговини Делибашино село. По сачуваним подацима дом је радио до краја 1949. године. У његове просторије уселио се Ђачки дом Средње шумарске школе, који је радио до 1955, кад се школа преселила у Бутмир.

Управници Државног дјечијег дома “Шоша Мажар” били су: учитељ Анте Марот од 6. маја до септембра 1945, Марко Савиновић од септембра до децембра 1945, Савка Баста од 13. децембра 1945. до 11. марта 1947, Саво Дардић од 1. априла 1947. до 19. фебруара 1948, Ђорђе Микић од 19. фебруара до 16. септембра 1948, Ирфан Исламовић, в. д. директора од 17. септембра до 1. октобра 1948. и Драгомир Живковић од 6. октобра 1948. до новембра 1949.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.