Девет рана, 12 одликовања и један заборав
Милунка Савић, српска хероина, остала је упамћена као жена са највише одликовања у историји ратовања. Била је наредник у Другом пуку и једина жена у свијету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.
Жена пред којом су мирно стајали француски генерали, руски официри и пред којом су постројавани читави пукови ишколовала је о свом трошку тридесеторо туђе дјеце.
Рат
Рођена је 1890. (или 1892. како пише у њеној чланској карти Удружења резервних војних старјешина) године у селу Копривница код Рашке.
Милунка се прије 100 година, када су трубе означиле мобилизацију и када је почео Први балкански рат, пријавила као добровољац у српску војску. Да би спасла брата јединца од мобилизације Милунка се пријавила војној команди под именом Милун Савић.
Учествовала је у опсади Скадра, у бици на Брегалници гдје је први пут рањена и гдје је показала невиђену храброст и ту први пут одликована Карађорђевом звијездом.
Послије тога рађале су се нове битке, нове ране и нова херојства Милунке Савић која је седам година провела у рату и рововима, без одсуства. За тих седам година је девет пута рањена, 12 пута одликована.
У Првом свјетском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је за вишеструко херојство добила Карађорђеву звијезду са мачевима.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић.
Послије Првог свјетског рата се удала и добила ћерку након чега се преселила у Београд.
Други свјетски рат
За вријеме Другог свјетског рата Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лијечила партизанске и четничке рањенике.
Године 1943. болница је откривена, а Милунка Савић је ухапшена. Била је затворена у логору на Бањици гдје је провела шест мјесеци ишчекујући стријељање. Када је један њемачки официр прегледао спискове предвиђених за стријељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена хероина из Првог свјетског рата и наредио да је пусте. Милунка је пуштена и нису је узнемиравали до краја рата.
Послијератни период
По завршетку ратова доживјела је судбину као и многи српски хероји.
Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи 20 година као чистачица у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Умјесто тога, изабрала је да живи у Београду, али људи су брзо заборавили њене заслуге.
Старост проводи у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем.
Умрла је 5. октобра 1973. године у 84. години живота. Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас улица Милунке Савић, постављена је спомен-плоча.
Иза ње је остало 30 дјеце које је извела на пут, херојство, бројна одликовања, бесконачна тишина која позива на стид.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
