Десет тумачења ко је крив за Први свјетски рат

Британски BBC преноси данас мишљења 10 европских историчара, у којима већина криви Њемачку и Аустроугарску, али понеко и Русију, Француску, Британију и - Србију.

Сер Макс Хејстингс вјерује да највећу одговорност сноси Њемачка. Како каже, "ниједна нација не заслужује да сноси сву одговорност за избијање рата, али Њемачка - чини ми се - заслужује највише".

По његовим ријечима, само је Њемачка имала моћ да заустави "улазак у катастрофу" у било којем тренутку јула 1914. повлачењем подршке Аустрији за напад на Србију.

Истичући да га "нису увјерили аргументи" против Србије, Хејстингс каже да не вјерује ни да је Русија жељела европски рат те 1914. године, јер су руски лидери знали да би били у много јачој позицији за борбу двије године касније, кад окончају програм наоружавања.

Професор историје на Кембриџу сер Ричард Џеј Еванс, међутим, увјерен је да је Србија главни кривац.

"Србија је сносила највећу одговорност за избијање Првог свјетског рата. Српски национализам и експанзионизам били су најдубље реметилачке силе, а српска подршка терористима 'Црне руке' била је крајње неодговорна. Аустроугарска сноси мало мању одговорност због паничне и претјеране реакције на убиство насљедника хабсбуршког трона", сматра он.

По Евансовом мишљењу, Француска је истовремено охрабривала "агресију Русије према Аустроугарској и Њемачкој", док је Британија пропустила да посредује, као што је чинила током ранијих балканских криза, због страха од европских и свјетских амбиција Њемачке.

Др Хедер Џонс главним кривцима сматра Аустроугарску, Њемачку и Русију, чији су ратоборни политички и војни лидери изазвали Први свјетски рат.

"Убиства личности 'плаве крви' била су прилично уобичајена прије 1914. и рат обично није био посљедица таквих догађаја. Али, аустроугарски војни соколови - главни кривци за конфликт - видјели су сарајевско убиство надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге, које је извршио Србин из Босне, као изговор да освоје и униште Србију, нестабилну сусједну државу која је тежила да се прошири ван својих граница, на аустроугарске територије. Србија, исцрпљена послије два балканска рата, 1912-13, у којима је играла главну улогу, није жељела рат 1914", сматра Џонс.

По њеним ријечима, "шири европски рат је услиједио пошто су њемачке политичке и војне личности подстицале свог савезника, Аустроугарску, да нападне Србију", што је "узнемирило Русију, која је подржавала Србију, и која је ставила своју војску у борбени положај прије него што су исцрпене све могућности за постизање мира".

Професор Џон Рол као кривце означава Њемачку и Аустроугарску, наглашавајући да "Први свјетски рат није избио случајно нити зато што је заказала дипломатија", већ "као резултат завјере влада империјалистичке Њемачке и Аустроугарске, које су се надале да ће Британија остати изван сукоба".

Рол, професор Универзитета у Сасексу, подсјећа да је у том тренутку већ 25 година на трону у Њемачкој био цар Вилхелм II, аутократа који је био увјерен да је "њемачки бог" и који је са двадесетак сарадника процијенио да је добар тренутак за рат, јер су постојећи статус кво у Европи за њега, као и за аустроугарске савезнике, били "понижавајући и неодрживи".

"У прољеће 1914. та мала група људи у Берлину је одлучила да 'скочи у мрак', јер су знали да ће подршка аустријском нападу на Србију скоро сигурно то значити", истиче он.

Професор Универзитета у Штутгарту Герхард Хиршфелд сматра да одговорност дијели шест земаља: Аустроугарска, Њемачка, Русија, Француска, Британија и Србија.

"Много прије избијања непријатељстава, пруско-њемачке конзервативне елите су биле убијеђене да ће европски рат помоћи испуњавању њемачких колонијалних и амбиција за војним и политичким престижом у свијету", каже њемачки професор. Одлука да се ступи у рат због релативно мале међународне кризе каква је био сарајевски атентат је, у сваком случају, била резултат кобне мјешавине погрешних политичких процјена, страха од губитка престижа и тврдоглаве посвећености на свим странама веома сложеном систему војних и политичких савезништава европских држава."

Др Аника Момбауер сматра да су кривци Аустроугарска и Њемачка.

"Рат није био случајна незгода и могао се избјећи јула 1914. У Бечу, владини и војни лидери су жељели рат против Србије. Моментална реакција на убиство Франца Фердинанда 28. јуна 1914. била је да траже обештећење од Србије, за коју се сматрало да стоји иза завјере за убиство и која је пријетила положају Аустроугарске на Балкану већ неко вријеме. Кључно је то што је дипломатска побједа сматрана безвриједном... Почетком јула, људи који су одлучивали у Аустрији изабрали су рат."

За то им је, подсјећа, био потребан главни савезник, Њемачка, која је одмах понудила безусловну подршку и извршила притисак на Беч да искористи своју "златну шансу": "Обје владе су знале да је скоро извјесно да ће Русија доћи да помогне Србији и да ће то претворити локални сукоб у европски, али били су спремни да преузму тај ризик."

Како примјећује Момбауер, аустроугарски ултиматум Србији од 23. јула намјерно је направљен тако да буде неприхватљив, пошто се Њемачкој и Аустроугарској чинило да је "тренутак савршен" - иако се касније показало да је то био почетак њиховог пада.

Шон Мекмикин са универзитета у Истанбулу, као и његов колега из Штутгарта, сматра да је одговорна "шесторка" у саставу Аустроугарска, Њемачка, Русија, Француска, Британија и Србија.

"У људској је природи да тражи једноставне, задовољавајуће одговоре, па је зато теза о њемачкој кривици за рат опстала до данас", сматра.

По њему, Први свјетски рат не би избио да није било подршке Њемачке Аустроугарској, али је "једнако тачно да у одсуству терористичке завјере смишљене у Београду ни Њемачка нити Аустроугарска не би морале да се суоче са ужасним избором".

Мекмикин вјерује да су и Њемачка и Аустроугарска покушале да "локализују" балкански сукоб, али да су Русија и Француска учиниле тај конфликт европским ратом, а уласком Британије и свјетским.

"Русија, а не Њемачка, прва је почела мобилизацију", тврди и закључује: "Рат у којем су Француска и Британија подржавале Србију и Русију против Централних сила био је исход који је прижељкивала Русија, а не Њемачка. Пет зараћених великих сила, заједно са Србијом, ослободиле су Армагедон."

Професор Гари Шефилд криви Аустроугарску и Њемачку.

"Рат су започели лидери Њемачке и Аустроугарске. Беч је искористио прилику која се указала убиством надвојводе да покуша да уништи свог супарника на Балкану, Србију. То је учињено иако су сви знали да ће заштитница Србије, Русија, тешко остати по страни и да би све могло да води општем европском рату", каже Шефилд.

"Њемачка је тежила да прекине француско-руско савезништво и била је потпуно спремна да ризикује улазак у велики рат. Неки представници њемачке елите поздрављали су могући почетак експанзионистичког, освајачког рата", додаје и закључује да су Русија, Француска и, касније, Британија само реаговали на то, одбрамбено: "Најбоље што може да се каже за њемачке и аустријске лидере у јулској кризи је да су злочиначки ризиковали свјетски мир."

Др Катриона Пенел такође криви Њемачку и Аустроугарску чије политичко руководство и дипломатија "морају да сносе терет одговорности за ширење балканског сукоба у европски и, касније, свјетски рат".

"Њемачка, која је патила од комплекса 'млађег дјетета' у породици европских империја, видјела је могућност да реконфигурише однос моћи у своју корист агресивним освајачким ратом", истиче она.

Како наглашава, не смије се потценити ни улога Аустроугарске, јер је "ултиматум Србији од 23. јула био формулисан тако да је било практично немогуће прихватити га".

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула, тачно мјесец дана послије атентата, а Русија је дан касније наложила мобилизацију.

Професор Дејвис Стивенсон као главног кривца означава Њемачку, за коју каже да "сноси највећи дио одговорности" подршком Аустроугарској да нападне Србију, иако је знала да ће сукоб ескалирати.

"Без њемачке подршке, Аустроугарска не би дјеловала тако драстично", увјерен је. "Они су такође започели шира европска непријатељства ултиматумом Русији и Француској, као и тиме што су прогласили рат чим је ултиматум одбијен - заправо фабрикујући изговор да је француски авион бомбардовао Нирнберг. И, на крају, прекршили су међународне споразуме инвазијом на Луксембург и Белгију, знајући да ће то касније сигурно 'увести' и Британију."

По мишљењу Стивенсона, њемачка одговорност није једина, јер је "Србија приредила Аустроугарској изузетну провокацију", па је "двјема странама био потребан оружани сукоб": "Иако су Централне силе преузеле иницијативу, руска влада је, уз охрабрење из Француске, била спремна да одговори."

Одговорност Британије је, по Стивенсону, била "више пасивна него активна".

У Првом свјетском рату је више од 70 милиона људи било под оружјем, убијено је више од 15 милиона, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата су претрпјеле огромна разарања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.