Десанка Максимовић - Љубав, младост и ведрина
Десанка Максимовић била је пјесник, приповједач, романсијер, писац за дјецу. Најчешћи мотив у њеној поезији била је љубав. Њена поезија се одликује читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно пјесничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човјеку и животу.
Од 16. маја 1898. године, дана у којем је рођена ова велика српска пјесникиња, навршило се тачно 115 година.
Живот
Максимовићева је рођена у Рабровици код Ваљева, дјетињство је провела у Бранковини гдје је њен отац био сеоски учитељ. Гимназију је завршила у Ваљеву, а студије свјетске књижевности и историје и историје умјетности на Филозофском факултету у Београду.
Послије факултета једну школску годину била је професор Учитељске школе у Дубровнику, а предавала је и у гимназијама у Обреновцу и Београду.
У Првој женској гимназији (сада Пета београдска гимназија), гдје је најчешће предавала француски, пензионисана је најприје ратне 1943. и коначно 1953. године.
Од 1959. је била дописни, а од 1965. редовни члан Српске академије наука и уметности.
Стваралаштво
Врхунац њеног пјесничког стваралаштва је збирка "Тражим помиловање". Најчешћи мотиви поезије Десанке Максимовић су љубав, младост и ведрина, страхови и сумње.
Пјесма "Крвава бајка", у којој је опјевана трагедија ђака крагујевачке гимназије, спада међу најпотреснија свједочења о злочинима у Другом свјетском рату.
Објавила је око 50 збирки пјесама, писала је и приче, за дјецу и одрасле.
Прве пјесме објавила је 1920. године у часопису "Мисао".
Њене збирке пјесама су "Врт детињства", "Зелени витез", "Гозба на ливади", "Нове песме", "Песник и завичај" и "Заробљеник снова" и друге.
Збирке пјесама за најмлађе и младе су "Златни лептир", "Река помоћница", "Ветрова успаванка", "Пролећни састанак", "Чудо у пољу", "Сунчеви поданици", "Писма из шуме", "Патуљкова тајна" и "Ако је веровати мојој баки".
Објавила је приче "Лудило срца", два романа, збирку бајки, путопис "Снимци из Швајцарске", драму "Сибињанке".
Вриједности
Многе њене пјесме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих увјерења и начела, мишљења, боја и вјера, и да буду строги према својим манама као и према туђим.
Од свих вриједности у животу она је кроз своје пјесме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух.
Десанка је преводила поезију са француског, руског, словеначког, бугарског и других језика.
Њене пјесме су превођене на више језика, награђене су Вуковом наградом, Његошевом наградом, два пута Змајевом наградом и многим другим.
Смрт
Преминула је 11. фебруара 1993. године. Влада Србије је 2013. годину прогласила годином Десанке Максимовић током које се одржавају различите манифестације, а планирано је и да буде издата поштанска марка, као и златник и сребрњак с њеним ликом.
Споменик Десанки Максимовић у Ваљеву подигнут јој је још за живота, што није одобравала.
Споменик у Београду, у Ташмајданском парку, откривен је у љето 2007. године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
