Дарвинов ход у прошлост
Енглески природњак Чарлс Дарвин испловио је 27. децембра 1831. године бродом "Бигл" из Плимута, започевши петогодишњу експедицију током које је сакупио огроман материјал на основу којег је написао епохално дјело "Постанак врста". На обалама Јужне Америке и острвима у Тихом океану проучавао је геолошке формације, биљке и животиње.
Закључио је да су се живи организми постепено мијењали и засновао је научну теорију о еволуцији живих бића, названу према њему - дарвинизам. Његово дјело "Постанак врста" из коријена је измијенило биологију, али је изазвало и жестока оспоравања црквених кругова.
Из темељних поставки теорије еволуције нужно произлази и теорија о универзалном заједничком поријеклу, односно претпоставља постојање првобитног животног облика који је предак свим данас познатим живим врстама. Наиме, ако се крене у реконструкцију еволуцијске историје, генерацију за генерацијом уназад, број живих врста се постепено смањује како се поједине врсте кроз заједничке претке обједињавају у врсте које су им претходиле, те се на крају долази до једног јединог живог организма који је предак свих облика живота на Земљи које данас познајемо. Тај првобитни живи организам из којег су еволуирале све познате живе и изумрле врсте називамо посљедњи универзални предак и сматра се да је живио у једном од океана који су постојали прије 3,8 милијарди година.
Иако теорија еволуције не објашњава како је живот настао, у потпуности објашњава сву разноликост живота коју данас сусрећемо и сматра се најважнијом теоријом из подручја науке о животу на којој се темеље сва савремена истраживања и научна сазнања у биологији. Теорију еволуције природном селекцијом као и теорију о универзалном заједничком поријеклу је први формулисао Чарлс Дарвин 1869. у својој књизи "Постанак врста", па га због тога данас сматрамо оцем како теорије о еволуцији тако и модерне биологије.
Већ су Дарвин, али и други биолози 19. вијека пронашли увјерљиве доказе о биолошкој еволуцији помоћу компаративних студија живих организама и њихове географске дистрибуције, али и кроз проучавање фосилних остатака изумрлих организама.
Од Дарвиновог времена докази из тих извора су постали још јачи и свеобухватнији, а нове дисциплине које су се релативно недавно појавиле - генетика, биохемија, физиологија, екологија, наука о проучавању понашања животиња (етологија) и посебно молекуларна биологија - су дале снажне додатне доказе и детаљну потврду ове научне теорије. Док је прикупљање и излагање доказа у Дарвиново вријеме био дуготрајан и мукотрпан поступак, а и сами докази су били ријетки и тешко доступни, данас, користећи техничка достигнућа молекуларне биологије, можемо директно проучавати ДНК и протеине било којег организма, што нам омогућава реконструкцију најситнијих детаља еволуцијске историје живота.
У 21. вијеку једино ограничење у прикупљању додатних директних доказа у корист теорије еволуције представља проблематично финансирање таквих истраживања због чињенице да је научна заједница одавно прихватила теорију еволуције као научну чињеницу и не сматра потребним даље расипање ресурса с циљем додатног доказивања. Наиме, биолози који проучавају еволуцију више се не баве прикупљањем доказа него покушавају из већ прикупљених доказа створити нова научна сазнања.
За скептичне савременике Чарлса Дарвина борбени поклич је била фраза "Карика која недостаје", која означава тобоже очигледан недостатак фосилних остатака прелазних облика између великих човјеколиких мајмуна (хоминиди) и човјека (хомо) или других критичних прелазних облика, те је од тада у употреби код неинформисаних и површних особа свих нација и религија у смислу дискредитације теорије еволуције. Међутим, пронађен је не један, него многи фосили прелазних облика између различитих облика живота, па тако и прелазни облици између великих човјеколиких мајмуна и људи који јасно документују еволуцију човјека.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
