Да Принцип није убио Фердинанда, БиХ би била припојена Хрватској!

У питању је био пројекат који је негирао демографске чињенице балканских дијелова Аустро-Угарске монархије и самим тим суштински био неправедан. 

Али, шта да јесте? Како би изгледала карта Средње и Југоисточне Европе да је са папира прешла у слово устава и закона? Какав би драматично другачији ток историја имала? 

Све је почело 1906. године када је група правника и политичара окупљена око надвојводе Франза Фердинанда – насљедника пријестола хабзбуршке империје након самоубиства царевића Рудолфа и смрти оца самог Франца, Карла Лудвига – на челу са румунским адвокатом Аурелом Поповићијем смислила генијално рјешење које је требало да сачува царство у животу. 

Већ је тада много проблема било у Дунавској монархији, и чак и да није избио Први свјетски рат (тачније, да нису напали Краљевину Србију и тиме покренули ланчану реакцију која свијет бацила у таму наредних 30 година, ако рачунамо и Други свјетски рат који је природни наставак претходног) та држава би се вјероватно распала. 

И то вјероватно у грађанском рату, зато што лоза Хабзбурга ни у лудилу не би сједила у Шенбруну и нијемо гледала како им се парча оно што су хиљаду година стварали, и оно за шта су хиљаду година војевали. 

Та земља – која се узгред буди речено уопште није звала Аустроугарска већ "Краљевства и Земље представљене у Царском савјету и Земље свете угарске круне Светог Стефана" – била је подијељена на њемачки и мађарски ентитет, и само су та два народа имали некакву политичку моћ, иако су заједно чинили само 44 одсто од укупног броја становника. 

Сви остали – Италијани, Румуни, Чеси, Срби, Хрвати, Русини, Словаци, Словенци, Украјинци, Пољаци, Бошњаци – нису имали никакву моћ. Хрвати јесу имали ограничену аутономију у Краљевини Хрватској-Славонији, на бази нагодбе са Мађарима, али је то било више него скромно, као и за претходних хиљаду година. Због тога су непривилеговане нације ову земљу звале и "тамницом народа". 

Послије читавог низа протеста, демонстрација, немира, уличних сукоба, побуна, терористичких напада, па чак и атентата – практично је код нас непозната чињеница да је царица Елизабета, супруга цара Франца Јозефа, владара Аустроугарске, убијена од стране италијанског анархисте у Женеви 10. септембра 1898. године – постало је јасно да овакво стање ствари у којем два народа господаре и наређују док осталих десет нема никаквог дијела у одлучивању, неће моћи довијека да траје. 

Због свега је тога Поповићи дошао до плана за федерализацију која је требало да умири немирне духове поробљених народа. Подршку је нашао у Франзу Фердинанду који је и сам разумијевао добро да свом сину неће имати шта да остави у аманет ако се земља не реформише. 

Међутим, надвојвода није желио да се ствари превише реформишу, већ онолико колико мора. У неким је стварима имао либералне погледе док је у другим вјеровао тврдо у династички централизам и католички конзерватизам; вјеровао је да Чесима и Хрватима треба дати аутономију, али није волио Мађаре, а њихов национализам је видио као највећу револуционарну снагу и опасност за царевину. 

Супротно нашим предрасудама о њему, заступао је обазривост у односима према Србији и око тога се наводно непрестано сукобљавао са начелником генералштаба Францом Конрадом фон Хецендорфом, упозоравајући да ће грубо опхођење према Београду Аустроугарску довести у директан сукоб са Русијом, што ће се на концу завршити уништењем обије империје (управо то се и десило). 

Детаљи плана су били јако интересантни из данашње перспективе, а вјероватно су подједнако били занимљиви и ондашњим становницима Двојне монархије. Сви народи имају тенденцију да траже сопствену државу, и сви истовремено имају и жељу да се удружују са другим народима. Ово је негдје покривало обије ствари, као данас Европска унија.

Фердинандова идеја је била да у потпуности промијени унутрашњу организацију земље и да створи већи број етничких и лингвистичких полуаутономних државица (у даљем тексту ћемо их звати покрајинама, да не би било забуне) које би биле у федералном савезу под називом Сједињене Државе Велике Аустрије. Тиме би се, надао се, направио баланс. 

Централна покрајина би свакако била Њемачка-Аустрија, која би заузимала територију данашње Аустрије, Јужног Тирола, Чешких шума и Јужне Моравске, као и јужних дијелова Судета и Бургенланда, области у којима су Нијемци већина. Покрајина Њемачка-Бохемија би била област сјеверних Судета, у којој су такође већина Нијемци, као и покрајина Њемачка-Моравска, сјеверни дио историјске Моравске. 

Покрајине Чешка и Словачка би окупљале та два народа, док би покрајина Западна Галиција окупила Пољаке из Монархије. Источна Галиција би, пак, окупила Украјинце. 

Земља Секеља би окупила Секеље који живе у срцу данашње Румуније а тада су живјели на истоку Трансилваније. Покрајина Трансилванија (без Земље Секеља) заједно са Банатом и Буковином би окупила Румуне, а Тренто етничке Италијане. Покрајина Трст – којој би биле прикључене и Горица и западна Истра – окупила би тамошње Словенце и Италијане.

Крањска би скупила само Словенце, Хрватска би заузимала не само територију данашње Хрватске већ и Срем, и Боку Которску (са којом никада везе није имала), а можда чак и Босну-Херцеговину (првобитна Поповићијева карта из 1906. године је настала прије анексије БиХ). У сваком случају, барем половина становништа те покрајине би били Срби, који би добили само покрајину Војводину (дјелић овога што је Војводина данас). 

Скулптура која симболизује Краљевину Хрватску-Славонију, интегрални дио Земаља круне Светог Стефана, односно Угарске, која је била дио Аустроугарске. 

Занимљиво је то што су на свим демографским картама Аустроугарске Срби и Хрвати увијек рачунати заједно, чиме се (свјесно или несвјесно) прикривао стварни број и територијални опсег Срба на подручју саме Краљевине Хрватске (који је можда у оба случаја ишао и до 50 одсто), као и на подручју Босне-Херцеговине на којој се поуздано зна да су Срби тада били већина (а били су чак и након Другог свјетског рата, упркос геноциду). 

Коначно, етнички Мађари би, што се каже, "извисили", јер би од половине Монархије, огромне територије коју су држали, остали на ономе што имају и данас, што су по сваку цијену хтјели да избјегну. 

Управо је због њих ствар и пропала (или, боље речено, није била још увијек реализована) прије Сарајевског атентата. 

Беч је једноставно наишао на превише снажан отпор Будимпеште, што је било и очекивано будући да би то значило да ће Угарска изгубити повлашћени, економски положај. 

Током Првог свјетског рата поново је заживио и стари план који је требало да створи трећи, хрватски ентитет у Дунавској монархији, и да Хрватску-Славонију по први пут послије хиљаду година издвоји из Угарске.

Нови император Карло И је пружао подршку Хрватима, али су Мађари све вријеме ударали вето. Када је договор коначно пао октобра 1918. године, због колапса Хабзбуршке монархије који се у том тренутку одигравао на њеним јужним границама након пробоја Солунског фронта, никада није заживио. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.