Чин предаје и повод за пуч
Док су се одвијале акције усмјерене на остале земље у југоисточној Европи, Хитлер је примјењивао све интензивнији дипломатски, политички и психолошки притисак на југословенску владу.
Застрашена Хитлеровим плановима, Југославија се очајнички освртала за алтернативама. Али, у центру свих невоља били су њемачки планови и југословенски односи с Њемачком. Нијемци су свој први потез повукли крајем новембра 1940. тражећи од југословенског министра спољних послова Цинцар-Марковића да дође у Њемачку и да се састане с Јоакимом Рибентропом.
Састанак је услиједио у највећој тајности 27. новембра, а сљедећег дана је Цинцар-Марковић разговарао с Хитлером. Ови разговори су означили почетак непосредног њемачког притиска на Југославију да приђе Осовини и придружи се Тројном пакту. Током сљедећа три и по мјесеца југословенски и њемачки представници покушавали су да постигну сагласност о природи пакта који је Југославија требало да потпише и о томе које ће специјалне ноте бити прикључене протоколу о потписивању пакта. Југославија је чинила све што је било у њеној моћи да одужи процес преговарања, надајући се да ће некако наћи алтернативу умјесто приступања Осовини.
Југословенској влади постало је јасно да ни Велика Британија, а ни Совјетски Савез не могу да пруже довољно директну помоћ као противтежу њемачком притиску. Још мање се могла очекивати подршка од Сједињених Држава.
Сљедећи позив Нијемаца услиједио је средином фебруара, овог пута и предсједнику владе Цветковићу и министру спољних послова Цинцар-Марковићу. Док су Нијемци обећавали да ће сви југословенски интереси бити заштићени и у ствари ојачани, такође су упорно истицали како нико није у стању да се одупре сталном напредовању њемачког оружја у Европи. Према парафразираној биљешци о разговорима, Хитлер је у једном часу рекао Цветковићу да је "за Југославију дошла јединствена, историјска прилика да учврсти своје мјесто у Европи дефинитивно и заувијек".
Занимљиво је да су, управо док је Хитлер покушавао да подмити Југославију да приђе Осовини, обећавајући јој грчку луку Солун, и Британци обећавали Југославији исправак границе према Италији, ако остане изван Осовине и придружи се Британцима.
Шестог марта Крунско вијеће одлучило је да ће Југославија потписати Тројни пакт ако се испуне сви њени услови, али је одлука задржана у тајности.
Југословенска влада одржала је своју ријеч и 25. марта у Бечу Цветковић и Цинцар-Марковић потписали су протокол којим је Југославија постала члан Тројног пакта. Био је то чин предаје.
У том тренутку у Југославији је било неколико официрских група које су размишљале о збацивању режима кнеза Павла. Али није било завјере која би обухватила све групе и ниједну од њих не можемо сматрати претходницом оне групе генерала и официра средњег ранга која је припремила и извела пуч 27. марта, само два дана послије приступања Тројном пакту. Тада се родила парола "Боље рат него пакт, боље гроб него роб" и Југословени су кренули у крвави свјетски рат.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
