Бранко Радичевић - Поезија радости и туге
Бранко Радичевић је први аутентични пјесник српског 19. вијека, односно епохе романтизма. Био је човјек готово племићког образовања и животног уређења, али и отвореног духа и велике љубави према свом народу. Нескривено је откривао своја осјећања и надахнуто пјевао о животу и смрти, младости и пролазности.
У свом дјелу преживљавао је многе тадашње књижевне утицаје, али и градио свој стил и језик, нов и непоновљив. Уз Ђуру Даничића био је најоданији следбеник реформе правописа српског језика Вука Стефановића Караџића и увођења народног језика у књижевност. Српску поезију оплеменио је чистим народним језиком. Написао је свега 54 лирске пјесме, седам епских песама, два одломка епских пјесама, 28 писама и један одговор на критику.
Младост
Рођен је у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће промијенити у Бранко.
Његова породица се 1830. преселила у Земун. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дјела, од којих су најпознатија "Ђачки растанак", у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен.
Уписао је студије права у Бечу, али послије три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим сљедбеником Ђуром Даничићем.
Први стихови
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама се интензивније почео бавити књижевним радом.
Прву књигу пјесама објавио је у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског пјесништва.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију напустио је Беч и живио је по разним мјестима у Срему. Слава коју су му донијеле прве пјесме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протјерале из Београда.
У то је вријеме почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и 1851. објавио је још једну збирку пјесама.
Радичевић је преминуо 18. јуна 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постхумно је збирку пјесма објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила пјесникову жељу и 1883. године пренијела је његове остатке из Беча у Стражилово.
Дјело
Са Бранком Радичевићем су у српску књижевност први пут ушле пјесме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те пјесме су првенствено говориле о радости и љепотама младости. Ипак, већи дио својих пјесама, као што су "Кад млидијах умрети" или "Ђачки растанак" Радичевић је писао као елегије.
Најпознатије Радичевићево дјело је поема "Ђачки растанак", а "Кад млидијах умрети", објављена послије његове смрти, једна је од најљепших елегија у српској књижевности.
Моје сунце
На небу ми једно сунце сјаје,
Дању сјаје, а ноћу залази,
Ти си, отац, моје друго сунце,
Које мени никад не залази.
Некада сам има јоште једно,
Зрак је његов већ одавно седно,
Мајци срце у груди не бије,
Тавна земља њу одавна крије,
Ти и братац, то је сада све
Штоно оста срцу мом од пре.
О, моје срце певањем се жари,
И теби мисли с тим да благодари;
О не мож' бити, не мож' никад ово,
Јер слабачко је врло пева слово.
Твоја добра, као сунца свет,
Моји певи, ка мирисни цвет;
Сунце сјаје, сунце живот шаље,
Цветак мири, али ништа даље.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
