Борба за људско достојанство
Варшавски гето створен је 1940. у јеврејском насељу тог града. Прије депортација у логоре смрти, до 1942. године у гету је живјело 400.000 Јевреја, а послије њих их је остало око 60.000. Живјели су у насељу ограђеном зидом у условима који су били далеко испод лоших.
Почетком 1943. Хајнрих Химлер наредио је коначну ликвидацију гета. До тада је већина Јевреја одбијала пружање оружаног отпора (и због вјерских разлога), али, када је требало да почну посљедње масовне депортације, стотине младих Јевреја одлучиле су да се боре. Тако је прије 70 година, 19. априла 1943, почео устанак у Варшавском гету. Био је то први оружани отпор Јевреја против нациста.
Борбе
Јевреји су имали много слабије наоружање од нациста - становници гета дигли су се на устанак с прокријумчареним оружјем и оним из сопствене израде. Побуњеника је било 220, а нациста 2.090. Нијемци су имали авионе, топове, оклопна возила, минобацаче, 82 машинке 135 пушака и 1.358 карабина. Сваки устаник имао је револвер, пет запаљивих и пет ручних бомби. Сваки дио гета имао је три карабина, а цијели гето двије мине и само један аутоматски пиштољ.
Нацисте је на почетку водио Фердинанд фон Самерн-Франкенег, али је замијењен послије фронталног напада, у којем је неколико СС војника убијено. Вођство је затим преузео Јирген Струп, који је успорио акцију, с циљем минималних губитака.
Крвави крај
Млади људи су били свјесни својих слабих шанси, јер им је недостајало оружја, хране и подршке. Али, издржали су три седмице пружајући огорчен отпор.
Кад су Нијемци почетком маја опколили бункер устаника, они су се одлучили за заједничко самоубиство.
Послије мјесеца бруталних борби устанак је угушен у крви, а Варшавски гето спаљен и сравњен са земљом.
Бројчано и војно супериорнији нацисти убили су око 7.000 становника гета и бораца. Преосталих око 50.000 Јевреја депортовани су у концентрационе логоре Аушвиц и Треблинку. У мају 1943. Струп је јавио да је за вријеме устанка "регистровано и сигурно убијено 56.065 Јевреја".
Процјењује се да је погинуло 16 СС војника.
Свједочења
Преживјели су само ријетки попут Кристине Будницке, Јакуба Гутенбаума, Симхе Ротема... О овим трагичним догађајима често причају.
- Знали смо да ћемо сви изгинути, али смо били одлучни да подигнемо устанак. Жељели смо да сами одлучимо на који начин ћемо умријети - казао је устаник Симха Ротем.
Устаник Јакуб Гутенбаум је нагласио да су сви били млади и да су имали један традиционални мотив - хтјели су да за собом оставе неки траг.
- Хтјели смо да варшавски Јевреји за собом оставе једно храбро, одлучно дјело - казао је Гутенбаум.
Кристина Будницка имала је 11 година за вријеме устанка.
- Данима смо бјежали тамо-амо, кроз мали тунел у прљави канал, у којем су се једног дана појавили лешеви. Када су Нијемци примијетили да се канали користе као склоништа, пуцали су када год би главе провириле из шахтова. Нијемци су нама, Јеврејима, хтјели да одузму људско достојанство. Овај отпор је показао да нису успјели - испричала је она.
Обиљежавање
Овог 19. априла, поводом 70. годишњице устанка у Варшавском гету, бројни гости из земље и иностранства одали су почаст жртвама.
Истог дана отворен је нови Музеј историје пољских Јевреја. Налази се управо насупрот Споменику јунацима устанка у Варшавском гету, на подручју некадашње јеврејске четврти.
С обзиром на то да су нацисти гето сравнили са земљом, готово да нема остатака зграда из тога времена. Послије рата тамо је настало ново радничко насеље.
Нарцис
Нарцис на реверу симбол је устанка у Варшавском гету.
Наиме, нарциси цвјетају у априлу, а поред тога, један од тројице главних вођа побуне, Марек Еделман годинама послије рата добијао је од непознатог пошиљаоца букет нарциса, које је на годишњицу полагао на Споменик херојима гета.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
