Борац за понос и друштвену правду
Петар Кочић био је српски пјесник, писац и политичар, велики борац против окупатора и домаћих социјалних непријатеља сељаштва. На Кочића се гледало као на једног од најсмјелијих подстрекача српског народног поноса и проповједника друштвене правде.
Дјетињство и младост
Рођен је годину прије аустроугарске окупације тих крајева, у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бањалуке, 29. јуна 1877. године.
Основну школу је учио у манастиру Гомионица гдје му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео да похађа у Сарајеву, али је због "србовања" истјеран из трећег разреда, те је прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко вријеме био наставник у Скопљу.
Послије двије године се преселио у Сарајево, као чиновник "Просвете", али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протјеран у Бањалуку.
"Отаџбина"
Уочи анексије БиХ од Аустроугарске, Кочић покреће лист "Отаџбина" у Бањалуци и ствара своју политичку групу која је проповиједала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства.
Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видјевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили.
Уочи Првог свјетског рата на њему су примијећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лијечење. Умро је у београдској душевној болници за вријеме окупације, 27. августа 1916. године.
Књижевно стваралаштво
Кочић је написао три збирке приповједака, међу којима "С планине и испод планине" и "Јауци са Змијања" и двије политичко-социјалне сатире, "Јазавац пред судом" и "Суданија". Био је пјесник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, пјесник сеоског здравља, примитивне снаге "кршних дјевојака и жестоких младића".
Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота осјећа се у свима његовим приповијеткама.
Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. У својим приповијеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповједник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
