Бој се био за Србију
Колубарска или Сувоборска битка је најзначајнија и највећа вођена између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 километара.
Окончана је успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цио свијет очекивао вијести о капитулацији Краљевине Србије.
Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16. новембра 1914. године у општи напад на фронт српских армија. Послије Церске битке, аустроугарска војска са генералом Оскаром Поћореком на челу кренула је поново на Србију. Дана 6. новембра 1914. године аустроугарске трупе форсирају Дрину и наступају према Шумадији док српски топови ћуте због недостатка муниције.
Војска се налази у тешком стању повлачећи се испред моћнијег непријатеља. Да стање буде горе за војском се повлачи и народ па тако помијешани с војницима бјеже испред непријатеља. Колико је тешко стање било говори и сједница владе и Врховног штаба у Ваљеву гдје је војвода Путник предлагао склапање примирја.
Тада на позорницу ступа један од највећих српских војсковођа, неколико пута пензионисани (тада) генерал Живојин Мишић. Преузевши од Петра Бојовића (који је био рањен) команду над српском 1. армијом, Мишић успијева да окупи расуте и изнемогле јединице. Успоставивши командни ланац Мишић против воље врховног команданта и регента Александра повлачи своје јединице на положај Колубара-Сувобор-Љиг. Иако је овим потезом морао предати Београд аустроугарским снагама, Мишић добија на времену, одмара своје снаге, и дочекује пошиљку топовских граната.
Дана 3. децембра 1914. године Прва српска армија креће у одлучни противнапад те, иако малобројне у односу на непријатеља, српске јединице под вођством Живојина Мишића, разбијају аустроугарску пету и шесту армију, и одлучно их тјерају преко Дрине у Босну. Српске снаге су заробиле око 40.000 аустро-угарских војника, ослободиле Београд, а "мозак" ове битке Живојин Мишић је добио чин војводе.
Послије Колубарске битке која је снажно одјекнула у Европи и свијету, њемачке новине су писале: Србија је још једном ускрсла из гроба Косова поља и из колубарског врела црпиће током читавог једног вијека горду храброст за највеће битке.
Укупна јачина Аустроугарске балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.
Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар И Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник. Губици војске Краљевине Србије: погинулих - 22.000, рањених - 91.000, заробљених - 19.000. Укупно је 153.373 војника, 2.110 официра и 8.074 подофицира избачено из строја. Губици Балканске војске Аустроугарске монархије - укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.
Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска побједа одгодила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину раније водила Други балкански рат. Српска побједа је допринијела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.
Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапријеђен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смијењен са мјеста главнокомандујућег Балканске војске, а на његово мјесто је постављен њемачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
