Бијеле пчеле на Змијању

У свакидањем животу народном - код његових најширих сеоских маса - чује се често у говору и "бијела врана" и "бијела пчела". Ни пчела ни врана нису бијеле, па је од интереса и важности разабрати шта значи оно "бијела" и зашто се истиче њихово некакво бјелило.

На слави кућној, најугледнији, најглавнији и најмилији гост дома који слави - кога и сам домаћин и сви присутни славски гости бирају да сједа у прочеље свете софре гозбе славске - наздрављајући домаћину у домаћинско здравље, сем осталог и ово говори: "Пчеле ти се наројчиле и ројеви њихови сунце ти закрилили"... То значи, толико ројева пчела било да праве хлад, тј. да заклоне сунце. За пчеле се каже да се "наројче" када рој који се "пустио" из кошнице и "сјавио" у посебну кошницу, истога љета пусти нов рој, а очекивало се да то буде, редовно, идућег љета.

За старце и бабе који дочекају дубоку старост и имају од унучади унучад, каже се да су "стекли, дочекали бијеле пчеле". То се сматра највећим благословом Божјим. Зато кад кога благосиљају, рекну му: "Да Бог да, брате, дочекао бијеле пчеле!". Наишао сам на путовањима по Змијању на старца који има "бијелу пчелу". То је стогодишњи старац Симо Лакић у селу Соколову. Унук му је сада сеоски кнез (кмет).

Затекао сам старца код огњишта. И оглувио је и посве обневидио - спао на дјетињство, подјетињио се, како кажу у народу. Једном се одмакао од куће и није знао да се врати. Цијелу ноћ тражили су га укућани. Кад се разданило нашли су га у једној оближњој долини.

Око огњишта окупљена је била сва кућна чељад, међу њима и старац Симо и син му Благоје, скоро истог старачког изгледа - прадједа дјетету кога сматрају  "бијелом пчелом" старога Симе - и сваки је нешто испричао што је стари казивао док је био, прије три године, при свијести.

Нарочито је падала у очи једна старчева праунука, дјевојчица од пет година, ванредне љепоте, по имену Доста, крупних плавих очију и плаве, нешто коврџаве косе. Из разговора сазнам да јој је и мајка из истог рода; толико су се разродили да се међу се жене и удају.

Једна се старчева праунука удала и већ има мушко дијете, именом Вид, који је старцу "бијела пчела". Зажелио сам да и она дође са дјететом да их фотографишем, и старца и његову "бијелу пчелу", скупа са цијелом породичном задругом.

Да се могу разликовати толики дједови, "бијела пчела" старца прапрадједа зове "стари ђед", прадједа само "ђед", а дједа "млади ђед". Викањем гласно у уво старцу, потицали су га да што прича. Пренуо се као иза сна и почео да говори без престанка и без икакве повезаности логичне. Тада сам раније забиљешке провјеравао, а друга предања која је изговарао старац биљежио сам са великим задовољством јер су из велике старине и до сада непозната.

Да је доиста прешао сто година, доказ је што памти догађај који се збио прије 97 година (1839. г.). То је овај догађај:

На Мразову (засеоку села Соколова), у близини Лакића кућа, био је чардак кадије бањалучког Ђумишића. Ратково у Змијању, чије је становништво имало своју властиту земљу од старина и није имало никада ага-спахија, хтјели су да насилно укмете околне аге. Управо на баштини старих Кочића подигли су беговски чардак и у њега поставили субашу. Ратковчани су убили субашу и запалили чардак. На то је дошао кадија Ђумишић на Мразово и позвао прве људе из Раткова и тројицу међу њима најугледнијих дао посјећи без икаквог суђења.

Посјечени су кнез ратковачки Михаило Бабић - који је због великих бркова остао у трајном народном сјећању као кнез Бркаило Бабић - и два Кочића, од којих је један био свештеник. Ту сјечу првака змијањских овако описује Кочић у причи "Змијање":

"Девет дана горјеле су стаје, лизо пламен високо, пуцало у пламену жито и дизала се голема думагија. 'Ратково се зарацило!' - алакнуше Турци, и кадија Ђумишић скупи сву силу бањолучкије арамија и зликоваца, удари на Ратково и паде на Мразово. Туј на вјеру позва прве људе и затражи им царски верман. Туј на вјери - вјера га убила - посијече кадија Ђумишић кнеза Микаила Бабића, попа Симу Кочића и Зељку Кочића јер му не ћедоше ни дати ни казати ђе је верман. Поп Симо је био млад ко кап - истом што се запопио - и лијеп, веле, ко најљевша дјевојка. Кад га је џелат - неки Моралија из Граба - пошјеко високо су шикнули млазеви вреле крви из вратније жила и попрскали Ђумишића чардак, а труп му је стај'о усправ, док га није један Турчин гурн'о ногом... Ага Ситница јави одма везиру шта је кадија Ђумишић починио на Мразову. Везир нареди да се и кадија смакне, и одиста кадију Ђумишића убише из засједе на бањолучкој ћуприји".

Турци су сазвали околни свијет да гледа сјечу првих људи и тиме га застраше. Старац Симо прича:

"Повела ме мајка за руку. Кад се откотрљала глава попова, а тијело се копрцало као ороз кад му се одсијече глава, мајка ми је заклонила очи крајем бошче да то не гледам. На то су дошли људи и жене са коњима. Попадија је 'бугарила' и узела главу попову. Иза тога су натоварили мртва тјелеса на коње и однијели их у Ратково, сат хода од мјеста сјече, да их сахране у гробље".

Свакако је старцу тада било око седам година док је запамтио и облик главе попове и боју косе (дуго лице и жута коса), и према томе су му сада 104 године.

(Наставиће се)

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник,

према тексту Милана Карановића

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.