Бањалука на крајини хвала (III)
Бањалука се поноси са три своја заслужна човјека, од којих је један рођени Бањалучанин.
То је фрањевац Иван Јукић, национални револуционар, учесник у илирском покрету. Његову фратарску школу у Мркоњић Граду похађала су православна дјеца, па и одрасли који су се спремали за православне свештенике.
Био је сарадник "Српског далматинског магазина", који је издавао Ђорђе Николајевић, доцнији митрополит сарајевски. Омер-паша Латас је сургунисао фра Ивана Јукића, кога је одушевљавала револуционарна акција Карађорђева, а дивио се и Штросмајеру и Његошу.
Пролазећи Косовом, болестан и у оковима, он биљежи: Ах, Карађорђе, ране моје! Велика је била мисао твоја! Камо среће да смо пошли сви за тобом!
Други национални и просвјетни радник историјског значаја је Васо Пелагић, ректор тадашње српске православне богословије. Треба раздвојити његов национални и културни рад од његовог утопијског социјализма, у који се заплео иза патњи кад су га Турци сургунисали у Малу Азију.
Трећи је народни радник Петар Кочић, пјесник, национални револуционар и народни трибун Крајине.
До Бањалуке је 1871. године саграђена прва жељезничка пруга на Балкану. Стари људи рачунају вријеме од градње "ватреног пута". Пругу је градило неко француско друштво, а тумач је био Јово Билбија, трговац из Градишке, који се преселио у Бањалуку. Узео је видна учешћа у Босанском устанку 1875 - 1878, па су га устаници у Црним Потоцима изгласали за предсједника привремене босанске владе, кад је Аустрија на Берлинском конгресу добила мандат за окупацију Босне. Од Бањалучана је у устаничком одбору био Спасоје Бабић.
(Наставиће се)
Према тексту Милана Карановића, приредио Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
