Бањалука и студентски протести (II)

Док су на страницама сарајевског "Ослобођења" преношени детаљи дешавања у Београду, бањалучки партијски активисти обилазили су радне колективе. Шта су радили? Оно што засигурно знамо је то да су извјештавали ОК о атмосфери и реаговањима на демонстрације.

Морамо, међутим, поставити питање колико је "формализација" тих реаговања у облику саопштења медијима и телеграма упућених београдским студентима била аутентична, односно колико је она била резултат контрапропаганде и рада партијских актива.

Конструисање јавности

Наиме, новинари "Ослобођења" су 6. јуна забиљежили да "радници више бањалучких предузећа и данас су на скуповима, одржаним у паузи или послије радног времена, разговарали о догађајима на неким универзитетима... Они су осудили начин на који су студенти покушали да ријеше своје проблеме". Како се ситуација у Београду заоштравала, бањалучки ОК је наставио са радом на "потенцирању повећане политичке будности".

Петог јуна ОК је одржао састанке са секретарима мјесних комитета. Шестог јуна, тј. истог дана када су поред пруге Челинац - Бањалука пронађени леци Универзитетског одбора Савеза студената Београдског универзитета, Акционог одбора демонстрација и редакције листа "Студент", одржан је проширени састанак бањалучких студентских, омладинских и партијских организација са руководствима Техничког факултета и виших школа.

Дан касније издато је саопштење, потписано од Одбора студената Бањолучког школског центра и подржано од Клуба академичара Бањалуке и других организација, у коме се, између осталог, констатује "да наше колеге у Београду нису изабрале исправан пут у рјешавању својих постојећих проблема. Истовремено се ограђујемо од демонстрација и било каквих других средстава притисака у рјешавању студентских проблема те мислимо да их Савез студената у својој пракси не треба да употребљава. При томе тражимо да се испита учешће и дјеловање реакције и антисоцијалистичких елемената и да се предузму одговарајуће мјере против истих".

Овдје налазимо општи мотив свих формалних реакција на демонстрације, укључујући и телеграме које су потписали колективи "Чајавеца", "Инцела", "Јелшинграда", "Витаминке" и других бањалучких предузећа: са једне стране признавање студентских "захтјева", а са друге осуда "начина" њиховог изношења.

Тако, на примјер, у тону већине званичних реакција у земљи, телеграм колектива Фабрике дувана "подржава оправдана тражења београдских студената", али осуђује, као "рушилачки", "начин на који се покушало" доћи до резултата. Немогуће је да се не запитамо да ли иза суштински истовјетног садржаја резолуција стоје аутори који су радили по истовјетним директивама. Ово питање су, уосталом, одмах поставили београдски студенти.

У својој студији о јунским догађајима (1978) социолог Небојша Попов пише: "У стереотипном садржају и ритуалним фразама доспелих писама и телеграма препознавана је бирократска манипулација, а не израз стварног опредељења радништва. Ако је разоткривено да радници само привидно стоје иза поменутих порука, остало је, ипак, отворено питање како су они стварно реаговали".

Необјављени партијски извјештаји у себи садрже податке који су остали са оне стране цензорског захвата. Иако једна тврдња из нешто доцнијег извјештаја потврђује тон саопштења и телеграма ("готово је једнодушно мишљење да су студенти изабрали најпогрешнији метод и начин рјешава спорних питања"), могуће је мјестимично разабрати разлике између оних који су се бавили питањима идеологије и "инфилтрираних елемената" и оних који су се више интересовали за стварне захтјеве студената. Тако су, са једне стране, партијци из предузећа "Први мај" замјерили студентима "што су дозволили да се у њихове редове увуку разни профашистички елементи, присталице Ђиласа, Ранковића и других".

Шта су заиста мислили радници?

Већ у првим данима пред партијским форумом постављено је питање "посредног утицаја" недавног иступања Ђосића и Марјановића, при чему се тражила скривена нит која би правдала репресивни одговор државе. Супротно томе, чланови партијског огранка у "Инцелу" су "у највећем дијелу подржали студентске захтјеве, нарочито око високих разлика у животном стандарду".

Ту је постављано и питање одговорности оних који су донијели пропис о минималним личним дохоцима. На том трагу, већ у првим данима "радници су истицали да ако неко треба да се побуни, онда би то, прије свега, требали да буду радни људи у привредним организацијама". Примијећени су и коментари да се "нико не би требао изненадити ако и ми изађемо на улице као и студенти".

Након Титовог обраћања од 9. јуна, и активисти и новинари говорили су о одушевљењу јавности. Остао је, међутим, ван званичних гласила забиљежен сентимент упозорења.

У разговорима комуниста и радника "Аутокрајине" наглашава се да су "бирократске снаге веома јаке и да ће и ова настојања друга Тита проћи исто као и његов говор у Сплиту", без реализације. У "Чајавецу" су закључили: "Ово је посљедња шанса, а ако је прокоцкамо, неће ваљати".

Мр Владан Вуклиш, архивиста у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.