Бањалучки Словенци
У Бањалуци је живио и дјеловао и поприличан број Словенаца. Један дио њих, заједно са бројним истарским емигрантским породицама (Мохоровчић, Буковић, Толаци, Јакин, Мочинић...), дошао је у Бањалуку по окончању Првог свјетског рата, односно по разграничењу Италије и Краљевине СХС.
Знатан број Словенаца стигао је у Бањалуку када је почела да се реализује њемачка операција "Drang nach Osten", у оквиру које је из окупиране Словеније требало иселити 260.000 Словенаца. Операција је покренута 4. јуна 1941, када је о томе постигнут споразум између Славка Кватерника и Зигфрида Кашеа, посланика Трећег рајха у НДХ.
Прихват словеначких прогнаника
У Бањалуци је 26. јула 1941. образован Акциони одбор за прихват словеначких прогнаника. У град је стигло 213, а трајно се задржало 135 прогнаника. Када је маса прогнаника из Словеније, Хрватске и Босне притиснула Србију, окупациона власт се суочила са опасношћу од избијања отпора, а извршење операције је у јесен 1941. обустављено. Алтернатива је пронађена у формирању концентрационих логора на тлу НДХ. У Бањалуци су формирана два логора за прихват словеначких прогнаника, један у улици Бана Бериславића (данас Милана Ракића), а други у Муфтије Џабића (данас Милоша Обилића).
Наша бивша суграђанка, историчарка др Вера Кржишник-Букић, објавила је 2007. књигу "Словенци в Босни ин Херцеговини". Међутим, читав је низ Словенаца које је у Бањалуку између два свјетска рата довела служба, а које уважена историчарка није поменула у својој обимној књизи. Најпознатији међу њима је вјероватно армијски генерал Леон Рупник, словеначки квислинг, који је 1919. и 1920. провео у Бањалуци у штапској служби. Неизбрисив траг у историји нашег града оставили су пилот Милан Земљич, народни херој Љубомир Шерцер, инжењери Ермин Тепли и Виктор Ојстер и многи други.
Љубомир Шерцер
Љубомир Шерцер је рођен 1915. у Бранику код Нове Горице. По завршетку Првог свјетског рата породица му је избјегла у Љубљану, гдје је завршио нижу гимназију. Послије завршене Војне академије и кратког службовања у Београду, млади потпоручник је 1935. прекомандован у Бањалуку, гдје је био активан члан Бањалучког шаховског клуба и незамјенљив члан фудбалске репрезентације 33. пјешадијског пука. У току боравка у Бањалуци друговао је са поручником Павлом Карлеушом.
Шерцер је средином 1937. из Бањалуке прекомандован у Книн, гдје га је затекао Априлски рат. Након капитулације је са својом митраљеском четом безуспјешно покушао да се пребаци у Србију. Чету је распустио тек кад се с њом пробио из њемачког обруча. Вратио се у Љубљану и повезао са Освободилном фронтом. Изузетне војничке способности показао је у нападу на Лож 19. октобра 1941. Након тешких борби са Италијанима и повлачења вратио се у Љубљану, гдје је издан и ухапшен. Стријељан је 22. децембра 1941. у Страхомеру и већ 25. октобра 1943. проглашен за народног хероја. Његово име носила је словеначка бригада формирана 1942, док његово име данас носи више школа и спортских удружења широм Словеније.
Ермин Тепли и Виктор Ојстер
Инжењер Ермин Тепли, рођен 1902. у Великој Локи, послије завршеног Техничког факултета у Љубљани све до избијања Другог свјетског рата радио је као управник рудника у БиХ (Љубија, Лауш, Масловаре, Вареш...), Србији и Хрватској. Послије рата је радио у државним установама у Београду, а од 1952. до 1972. као професор на Рударско-геолошко-нафтном факултету у Загребу.
Пројектовао је бројне велике површинске копове у Југославији (Бановићи, Вареш, Љубија...), као и Сан Исидро у Венецуели, највећи рудник жељезне руде у Јужној Америци. Његов компјутерски систем прорачуна вентилације примијењен је у истарским угљенокопима, тунелу Караванке и руднику урана у Словенији. Аутор је књиге "Рудничка вентилација" и почасни доктор загребачког свеучилишта. Умро је 1990. у Загребу.
Виктор Ојстер, рударски инжењер, рођен је 1900. у Доњој Шишки код Љубљане. Његов отац Антон је почетком 20. стољећа почео да се бави балонским моделарством, а коју годину уочи Првог свјетског рата и производњом падобрана. Након што је успјешно реализовао једну од својих идеја, његов патент је 1915. откупила војска. Пред крај рата аустроугарска војска наручила је од њега већи број падобрана. Њих двојица су у Сподњој Шишки основали предузеће "Ојстер и син", које је до краја рата израдило око 500 падобрана. И послије рата су отац и син експериментисали са падобранима. Изумили су помоћни падобран, али га нису правовремено патентирали па им је славу преотео Американац Лесли Ирвин. Имали су отац и син и других изума, опробали се и у иностранству, али њихова занатска радња није била кадра да конкурише индустријској производњи. Виктор се тада посветио рударском инжењерству, које га је довело у Бањалуку. Ту се оженио Ваљевчанком Десанком Ташић, гимназијском професорком.
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
