Бањалучки дани Васе Пелагића

Унапређење просвјете

Са школовања у Москви Пелагић се 1866. вратио у Београд, одмах предложивши српској влади да оснује више богословске школе у Призрену, Бањалуци и Мостару, као и да потпомаже рад 58 основних школа у већим мјестима Босне, Херцеговине и Старе Србије. Владин одбор, посебно именован у ту сврху, закључио је да је нужно издржавати дјелатност три више и што више основних школа.

Првобитна Пелагићева намјера бјеше да крене у "стару славу српску", у Призрен, но прије тога је прошао Посавином и Крајином. Преко Брчког, Тузле и Обудовца, у Бањалуку је стигао априла 1866. Ту је имао само једног познаника, уз чију је помоћ у српској основној школи окупио на договор највиђеније општинаре - трговце. О разговорима у Бањалуци Пелагић је детаљно извијестио Илију Гарашанина.

По Босни је путовао ради "споразумљења и договора с првим и ваљаним људима, о стварима народним односећим се просвети и унапређењу српства".

"Они, као поштени Срби дубоко тронути мојим речима, одмах пристану и кроз три дана јаве ми да на ту цељ већ имају 35.000 гроша и да су код паше израдили допуштење да школу за свештенике и учитеље слободно у царско здравље основати могу".

Оживљавање богословије

Потом је и Пелагић прибавио и пашино допуштење, те је утаначено да настава у школи почне 1. августа 1866. На истом састанку Пелагић је постављен за професора и управитеља Богословије. Како је код њега и даље била јака жеља да иде у Призрен, присутни му рекоше да "баш зато и хоће одмах делу да приступе што су обрадовани што им је отечествени син дошао да то велелепно и свето дело отпочне, иначе, говоре, та би ствар Бог зна када била удејствована".

Ни Пелагић се није дао. Надајући се да ће га општинари одбити, затражио је плату од 9.000 гроша. Пошто су ови имали само 5.000 гроша интереса од прикупљеног фонда, Пелагић напосљетку пристаде, с тим да се разлика од 4.000 гроша прикупља и исплаћује у виду помоћи сиромашним а добрим ђацима. На крају, све "ставише на папир".

"Са овом општином може се много радити за унапређење и узвишење милог нам српства, јер се из тога види колико им је мила и драга ова богословија, која ће бити расадник просвете и знања по целом српству живећем у Босни, која ће стајати као јака стена од натиска римске пропаганде и хрватског фанатизма и која ће све више и више пуштати своје благотворне клице на запад, које ће нам српство увеличати и возвишавати... Напослетку, племенитост општине бањалучке јасно се увиђа кад помислимо да у Бањалуку имаде само 120 православних српских кућа и никако више од шест људи који приличну трговину воде, пак су опет у стању били жртвовати 1.000 дуката да купе дом за богословију, поред свију осталих трошкова које дају на издржавање основне школе и двају учитеља. Велика Вам хвала и благодарност, драга браћо и мили мој роде српски! Боже дај, да се на вас и други угледају!"

Када је обавио све припреме, у Београду му понудише шифру владе Атанасија Николића, а он, увријеђен, одбруси: "Море, ја 'оћу да ви вршите моје налоге из Босне, а не ја ваше из Београда". Цијенећи његов значај на просвјетном раду, Илија Гарашанин је, ипак, остао у вези с Пелагићем.

Носилац идеје ослобођења

Предавања на "богословији босанско-бањалучкој", како је школу једном назвао сам Пелагић, почела су септембра 1866. Назив "богословија", јер је школски програм био углавном реалан, био је политички мотивисан. Почетак рада школе није био ни лак ни једноставан. Главни опоненти били су свештеници и поједини учитељи, у име којих су иступали познати бањалучки трговци Томо Радуловић и Јово Пиштељић: "Та ће богословија и њен управитељ запалити Бањалуку". Руку на срце, право су говорили. Школа је била истински покретач и носилац идеје ослобођења.

Богословија је прорадила како је и планирано. Из извјештаја о првој светосавској прослави, којој су присуствовали сва православна општина бањалучка и ђаци, јасно се види какав је дух у школу унио Пелагић.

Отпјевана је хришћанска химна "Тебе Бога хвалим", учитељ је држао говор, а чак четири пута је громко пјевано "Многаја љета" (владару, везиру, митрополиту и добротворима). Затим је отпјевана "Ускликнимо с љубављу" ("прекројена према месту и околностима"). Потом су двојица ђака извели дијалог о значају св. Саве, краља Немање и цара Душана.

Заклињао се народ "да не пожали преполовити своје имање подижући просвету и свету науку која је кадра црно незнање од нас у бездан стерати, густу таму с очију скинути и учинити нас да будемо људи међу људима". Најзад су присутни послужени кољивом, чиме је прослава окончана.

Сада су устукнули и промијенили став и посљедњи опоненти. Сам Томо Радуловић је говорио "да такав није дошао, нити ће доћи у Босну, али да би било боље да је само мало покорнији и умјеренији".

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.