Бањалучке љубавне легенде

Сафикада и Ђузел

На балкону окренутом према Врбасу често је везла лијепа Сафикада, спахијска кћи. Једног је петка раздрагани дјевојачки смијех привукао под баштенске зидове неколико турских војника који, утаборени у градској тврђави, тек што су стигли из Анадолије. Кроз густе мушебаке родитељског чардака плану љубав између Сафикаде и стаситог аскера Омера, одјевеног у плави мундир.

Трећег петка, у пратњи своје старе и вјерне служавке Хатме, која је носила фењер прекривен танком црном шамијом, Сафикада је кришом сишла у башту. На откључаним баштенским вратима стајао је Омер.

Али, он једне ноћи не дође. Сутрадан, око икиндије, Хатма донесе из чаршије глас да је негдје у царевини избила побуна и да су на војну кренули и бањалучки Анадолци.

Недуго затим од Омерова друга из Адапазара стиже абер да је Омер, погођен хицем из пушке, предао душу свемогућем Алаху. Сафикадин лелек се разлијегао чардаком. Једног петка, обучена у мајчин зар, Сафикада је неопажено изишла. Пред старом бањалучком тврђавом свакодневно је пуцњем из топа оглашаван акшам. У часу кад су војници били спремни да опале из топа, изненада једна жена у зару искочи хитро пред топовску цијев. По одјећи и обући родитељи препознаше своју несрећну кћер. Гроб вјерне Сафикаде налази се недалеко од старе бањалучке тврђаве.

Други тврде да је Сафикада погинула за вријеме борби око Бањалуке у 16. вијеку, у близини Кастелових бедема. Трећа прича казује да је у првој половини 16. вијека, дакле прије доласка Ферхад-паше у Бањалуку, мајка имала јединицу Сафикаду. Она се заљуби у аскера Ђузела (тур. лијеп). О Ђузеловој љубави и Сафикадиној љепоти чуло се далеко.

Једног дана Ђузел оде у рат да брани границе турске царевине, а Сафикада је дане проводила погледајући низ друм у правцу Саланика (данас Сољани код Жупање). Кад је стигао зао глас, Сафикада није могла да поднесе бол већ је узела пушку и убила се, баш на мјесту на којем је чула глас о смрти Ђузеловој. Ту су је и сахранили. Ту и данас постоји Сафикадин гроб и поред њега улица која води у град. Свијеће и кандила (петком) пале углавном муслиманске дјевојке али и многе хришћанке, које тиме чиме намурат, то јест пожеле да им се испуне све жеље.

Опјеване митске љубави

Севдисало се и другдје, на примјер у Мостару, али то није било ни налик бањалучким љубавима.

Силног Али-пашу Ризванбеговића, којем дохакаше тек џелати Омер-паше Латаса, мучила је љубав према иновјерки Мари са Бишћа поља, али она за то није марила. Ако је вјеровати пјесми, чак му је поручила: "Али-пашо, иако те хвале / да ме просиш не бих пошла за те / да с' ожениш, бих се отровала!".

Сви знају и за Мостарку Хабибу Челебић, "љепотицу са Луке", и њену љубав према Ахми (..."Мене боли и срце и глава / што мој Ахмо у логору спава."), али се из пјесме разабире да Биба није пуно значила Ахми: "Рано Ахмо из логора пође / низ сву Луку мимо Бибе прође...".

Помало незаслужено, у легенду оде и Спасојева Дара. Истина, она и није Мостарка већ Никшићанка. Младић који је због Даре боловао љубавне јаде, дошао је коју годину уочи другог великог рата из Никшића у Мостар да одужи дуг према краљевој војсци. Млади регрут је био Али-пашине љубавне среће, па је спјевао пјесму и завапио: "Дуни, вјетре, мало са Неретве / па растјерај таму по Мостару / да ја видим Спасојеву Дару!". Наравно, Спасојева Дара га није чула.

Кад је о Мостару ријеч, љубавним јадима није била измучена ни Суљагина Фата, за коју се чак не зна ни да ли јој је, можда, не дај Боже!, Суљага супруг. Хладно и прорачунато, Фата је нашла најљепшег базерџана Мустафу и ушла "у магазу сама", али не знамо зашто пјесник каже да се притом преварила, кад је управо то хтјела! Ко зна, можда би била боље среће са неким базерџаном у поодмаклим годинама. Тај можда не би ни "замандалио врата".

Наравно, никако не можемо Мостарцима нијекати музикалност, али можемо само да замислимо какве би тек пјесме спјевали да су били свједоци бањалучких љубави. Ако изрека "Кроз Бањалуку не пјевај!" има тежину, онда је више него чудно да Бањалучани нису опјевали трагичне љубави.

Ни Травник се нема чиме подичити. Рекло би се, ако је већ дјевојка Травник запалила "чарним оком кроз срчали пенџер", да је у везирском граду било као у Бањалуци. Али није! Син злогласног Џелал-паше се заљубио, можда баш у ову што је Травник "запалила", али га је брзо прошао први занос па је почео да дјевојци окреће леђа.

Кад је дочуо за то паша пред свој конак сазове народ, а слугама нареди да свуку сина му и да му "ударе стотину штапа" јер се огријешио о шеријатске прописе. Поврх тога, чим је залијечио ране пашин син је морао да се  ожени дјевојком.

На ред је дошло измјештање Сафикадиног гроба, који је из данашње Улице Теодора Колокотрониса помјерен на почетак данашње Улице патријарха Макарија Соколовића, тамо гдје и данас стоји. О томе свједочи фотографија снимљена непосредно пред Други свјетски рат. Пошто је приликом напада партизана на град 1. јануара 1944. изгорјела општинска архива, данас немамо сачуваног записника о отварању гроба, али је извјесно да је пронађен исти онај костур који су пронашли радници бившег бањалучког Завода за заштиту споменика културе и природе. Нажалост, они тада не установише ни да ли је ријеч о женском костуру, а да не говоримо о томе да би се, уколико је о Сафикадином костуру ријеч, те уколико је она заиста стала пред топовску цијев, то свакако морало видјети на костуру.

Вукосава и Илија Ранкић

Најмање позната, али ништа мања од поменуте три, била је љубав Илије Ранкића и Вукосаве Стричевић. Илија Ранкић, рођени Бијељинац и натурализовани Београђанин, који је у Чачку, данашњим рјечником речено, био папирни магнат, одлучио је почетком 1938. да на Петрићевцу, на земљишту Српско-православне црквене општине подигне цркву-задужбину, као спомен на своју преминулу супругу Вукосаву.

Скице и планове храма урадио је познати београдски архитекта Милорад Милутиновић, унук славног пјесника Симе Милутиновића Сарајлије. Фреске је живописао познати сликар Стојан Аралица.

У храму се налазила породична гробница Илије Ранкића и покојног Ђорђа Стричевића, оца Вукосавиног. Илија Ранкић је овај лијепи храм предао бањалучкој парохији, тако да је његова задужбина постала друга парохијална црква града Бањалуке. Уз цркву је била подигнута велика порта, која је служила као мјесто окупљања приликом сабора.

Сасвим извјесно, да није избио рат, Илија Ранкић би остварио своју намјеру да у околини Бањалуке подигне и санаторијум за туберкулозне, за којим се осјећала потреба.

Судбина није дала да се Вукосава и Илија сахране у заједничку гробницу. Усташе су 1941. порушиле храм, док је вихор рата Илију однио 1945. у Швајцарску, гдје му се губи сваки траг.

Нешто прије изградње петрићевачког храма Илија Ранкић је постао ктитор храма светог архиђакона Стефана на градском гробљу у Бијељини. Храм је на Аранђеловдан 1937. освештао владика зворничко-тузлански др Нектарије. Љета исте године, захваљујући у великој мјери Илијиним прилозима, у Бијељини је подигнут споменик блаженопочившем краљу Петру Великом Ослободиоцу.

Са мелиорационим и регулационим плановима наставило се и након Афганове смјене. За радове у Врбаској бановини Министарство грађевина је средином 1938. одобрило 9,4 милиона динара, од којих је најзначајнији износ, 3,56 милиона, намијењен градњи водних пумпи и насипа у Лијевчу пољу. Био је то резултат претходног Афгановог двомјесечног бављења у Београду.

У прољеће 1938. порушене су стара резачница дувана и муслиманска читаоница Кираетхана, које су онемогућавале регулацију главне улице код Ферхадије. Општинске власти су Вакуфском меарифском повјереништву исплатиле износ од 100.000 динара као одштету за рушење Кираетхане, док је оно бесплатно уступило простор потребан за тротоар.

Центар града је дефинитивно попримио нове обрисе.

Зоран С. Мачкић, Аутор је архивски савјетник у Архиву РС

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.