Аустроугарска напала, Србија се одбранила

Даљи ток догађаја довео је до Првог свјетског рата. У Аустроугарској је владало увјерење да су српске власти уплетене у атентат, те је затражена истрага у Србији. Беч је 23. јула 1914. дао Србији ултиматум с понижавајућим условима за ту земљу.

Краљевина Србија је одговорила позитивно на све тачке, осим на шесту, да Аустријанци врше истрагу у Србији о Сарајевском атентату. Барон Гизл фон Гизлинген није прихватио одговор, па је услиједила објава рата Србији 28. јула 1914. године.

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат, па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године.

Прве године рата Србија је потукла аустроугарску балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са тројном инвазијом. Не желећи да се преда, српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф, гдје се одморила, наоружала и реорганизовала.

Одатле је пребачена на Солунски фронт, гдје је већ 1916. године забиљежила успјехе. Послије дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају.

Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним побједама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику побједу у Првом свјетском рату Србија је несразмјерно скупо платила: током рата изгубила је, процјењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва, или чак око 60 одсто мушке популације.

Да подсјетимо, на Видовдан, 28. јуна 1914. године, у Сарајеву је убијен аустроугарски надвојвода Франц Фердинанд. Аустроугарски истражни органи су покушавали да повежу атентат са српском владом.

Држање званичне Србије послије првих вијести о Сарајевском атентату било је у складу са уобичајеним реаговањима у тим приликама, али и са извјесном журбом да се сусједној сили предочи како влада у Београду не само што жали, већ и осуђује учињени злочин.

Српски посланик је 30. јуна изјавио Бечу да ће српска влада судити свим атентаторима и саучесницима уколико се утврди да се налазе у земљи. Јован М. Јовановић Пижон се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да дјелује у правцу смиривања тензија.

По добијању њемачке подршке, 7. јула на министарском засједању у Бечу је договорено да се Србији пошаље представка тешко прихватљива за њу, а 14. јула у Бад Ишлу је одлучено да се пошаље ултиматум, а не обична представка. Прије саме предаје ултимативне ноте и у Србији се претпостављало да ће услови бити неприхватљиви за њу и наговјештавала се велика могућност за рат у случају одбијања захтјева из представке.

Цијели ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију, али и да суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест, али и на тачку десет.

Српски одговор је био готов 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. Србија није на одговарајући начин одговорила на захтјеве царско-краљевске владе и односи између држава су прекинути. Тачно 26. јула издат је проглас о мобилизацији. Исти дан мобилизација је објављена у Аустроугарској.

Влада Аустроугарске је 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: "Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом."

Дан послије Аустроугарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија, исцрпљена послије балканских ратова, била принуђена да води још један рат, сада са још моћнијим противником. Прва жртва у Првом свјетском рату био је Душан Ђоновић, ученик Трговачке академије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.