Атентат у Сарајеву

Иако аустроугарска влада није располагала ни са једним материјалним доказом о умијешаности Србије у атентат и иако се у тако компликованим ситуацијама не може пребацити одговорност једној држави, Аустроугарска је оптужила Србију да је она организовала атентат.

Убрзо је Аустроугарска објавила рат Србији, а атентат се сматра поводом за избијање Првог свјетског рата.

Предуслови

На Берлинском конгресу 1878. одлучено је, између осталог, петом тачком споразума, да Аустроугарска има право да окупира БиХ на тридесет година. Територије су формално и даље биле под турском влашћу, али под очигледном контролом Аустроугарске.

Окупација територија од стране Монархије значила је њихово контролисање. Монархија је завела свој режим званично контролишући само финансије, али је то у пракси значило цјелокупну контролу државе.

У БиХ почињу да ничу национално-револуционарне организације. Једна таква организација била је и “Млада Босна”, коју је створила омладина из редова сва три народа у БиХ, а чији је циљ био борба против аустроугарске окупаторске власти. Крајњи циљ њихове борбе било је ослобођење и уједињење свих јужнословенских земаља.

Атентат

Сам атентат није био усмјерен да значајно ослаби Монархију и намјерно покрене рат јер ниједан од атентатора није био довољно политички образован да би могао тако нешто исковати. Сви учесници у атентату су били студенти или малољетници.

Атентат није у почетку ни био усмјерен на престолонасљедника, већ на гувернера БиХ Оскара Поћорека. Планови за Фердинандово убиство почели су да се кују тек пошто се сазнало да долази у Сарајево да надгледа војне маневре. Аустроугарска је наиме, на Видовдан организовала војне маневре код Сарајева, а чији је циљ био провокација.

У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља гдје су се одржавали маневри до Градске вијећнице: Мухамед Мехмедбашић, Васа Чубриловић, Недељко Чабриновић, Цветко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж и Гаврило Принцип.

Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је Фердинанд одгурнуо са крова и она је пала на сљедећи аутомобил у колони. Гаврило Принцип, као и остали атентатори низ улицу су чули експлозију бомбе и напустили своја мјеста.

Необичним сплетом случајности надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ. Први хитац је ранио надвојводу у врат, а други, намијењен Поћореку, ранио је Софију. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера.

Принцип је, као и Чабриновић, покушао да почини самоубиство, капсулом цијанида, но и у његовом случају је отров затајио. Покушај да себи испали хитац у главу предухитрили су припадници полиције.

Судски процес

Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени. Суђено им је у Сарајевском процесу од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра.

Петорици завјереника изречена је смртна казна (Илићу, Чубриловићу, Керовићу, Јовановићу и Миловићу), док су Принцип и Чабриновић, јер су били малољетни, добили максималну казну од 20 година затвора.

Принцип је казну служио у чешком Терезину, гдје је и умро од туберкулозе 28. априла 1918. При крају живота је имао око 40 килограма.

Посљедице

Вијест о убиству је била као поручена за Аустроугарску која је само тражила повод да зарати са Србијом, убијеђена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Аустроугарска монархија је тако одмах по доспијећу вијести о атентату оптужила Србију и њену владу за организовање преврата ван своје територије, а затим спровела само формалну истрагу.

Објава рата Аустроугарске Србији активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата. До краја августа 1914. већи дио Европе се нашао рату.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.