Албанска голгота као жива рана

 Ово повлачење је текло у више колона из правца Метохије ка обали Јадранског мора. Процјењује се да је више десетина хиљада војника и цивила страдало током повлачења, од посљедица рањавања и исцрпљености. Након опоравка, око 150.000 припадника Српске војске се прикључило савезничким трупама на Солунском фронту, у јуну 1916, гдје су вођене тешке борбе све до краја рата и коначног ослобођења земље Србије.

До 15. октобра 1915, упркос крајњем пожртвовању српске војске, аустроугарска балканска војска правцем преко ријеке Саве и Дрине, и 11. њемачка армија преко Дунава, заузеле су Београд, Смедерево, Пожаревац и Голубац и створиле шири мостобран јужно од Саве и Дунава, натјеравши српске трупе на повлачење према јужној Србији. Под притиском велике аустроугарско-њемачке и бугарске офанзиве, Врховна команда Српске војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море.

Капитулација је категорички одбачена јер би она значила и крај државе. Државни врх донио је ипак одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали, да би их тамо дочекали савезници и помогли им да се опораве. Онда би се опорављена српска војска придружила савезничким снагама на Солунском фронту. Предсједник владе Никола Пашић упутио је савезничкој команди телеграм сљедеће садржине: "Србија, иако се нашла у тешком положају, иако још може доћи и у још гори положај, решена је да иде до краја у борби против завојевача, одано и верно уз своје Савезнике издржаће цео рат, који ће завршити поразом непријатеља."

Прва колона је кренула 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда. У периоду од 15. до 21. децембра српска војска је стигла у околину Скадра. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења страдало око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.

Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II тражећи помоћ. Он је стигао до цара Николаја 18. јануара и истог дана је Николај послао телеграм краљу Велике Британије и предсједнику Француске, у коме је рекао да, ако српска војска не буде спасена, Русија ће раскинути савез са њима. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.

Прво искрцавање на Крфу, "острву спаса", како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији (Говино), шест километара сјеверно од града Крфа. До априла се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија. Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одјеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали.

На овом путу српски народ је доживио један од највећих егзодуса у својој историји. У званичном извјештају министра војног генерала Божидара Терзића, предсједнику владе Николи Пашићу, пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је о томе рекао: "Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забиљежено."

Српска војска се опоравила и реорганизовала до априла и таква је превезена на Солунски фронт, гдје је добила свој сектор и играла важну улогу у његовом пробијању двије године касније. На острву Виду у Грчкој се налази споменички комплекс и у оквиру њега маузолеј, а на Крфу се налази Српска кућа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.