10 највећих заблуда из црногорске историје

1. Сачуван трон Ивана Црнојевића!

Прелиставајући не тако давна издања уџбеника историје за основне и средње школе, наићи ћемо на занимљив податак да се трон Ивана Црнојевића налази у Народном музеју Црне Горе. И не само у њима - многе публикације маркетиншког карактера, обично приручници за туристе, садрже исту информацију. До прије три године, тај „трон" је био изложен у сталној поставци Историјског музеја, а посјетиоцима је пружана невјероватна прилика да се сликају у владарској столици црногорског господара из XV вијека!.

Каква туристичка атракција! Какав артефакт! Какво богатство! Каква глупост. Нико није успио да утврди старост саме столице, не постоји ни један доказ да је она трон Иванов, и наравно не зна се ко је творац овакве преваре. Када се погледа орнаментика, увиђа се да она не припада позном средњем вијеку, већ млађем периоду, вјероватно бароку, истражују подгориче Vijesti.

Кључни доказ да је читава пласирана информација обмана, јесте приказ једноглавог орла, који се налази на врху трона. А добро се зна да су Црнојевићи за свој „лого" користили двоглавог. Па није ваљда Иван Црнојевић био толико глуп или демократичан, да на својој владарској столици инсигнира туђе обиљежје.

2. Црна Гора је увијек била независна!

Иако датира од времена династије Петровић, овај мит и данас егзистира у круговима ултранационалиста, било српских, било црногорских. Први покушавају, да са оваквом тезом покажу континуитет српске државе, и преко тзв. "српске Спарте" Црне Горе, докажу да она никада није пала под Османско царство. Други (пошто немају развијен механизам против великоалбанског или великохрватског национализма), имају нешто комичнији мотив - они желе да прикажу како су Црногорци бољи од Срба, зато што су Срби поробљени од стране Турака, "а ми нијесмо, но смо се одупирали вјековима" и због тога "питање је, да ли би Срби данас били бијеле расе, да су Турци црнци". Пајтоновски, заиста. Нити је Црна Гора "српска Спарта", нити су Црногорци били непокорни. Одговор лежи код Маркса - у економији. Како?

Падом под османско царство 1499. године, Црна Гора као потоња јужнословенска земља, губи своју самосталност. Од тада, она је де јуре саставни дио Турске и таква ће остати до Берлинског конгреса 1878. године. Ипак, де факто, грађани Црне Горе имаће знатно слободнији положај у односу на читав балкански регион. Такав статус Црногорацима није омогућило њихово суперхеројство или „надраса", већ географски положај и непостојање обрадивог земљишта у Старој Црној Гори.

Турцима једноставно, није било исплативо да казне неколико десетина хиљада сточара, који су одлучили да не плаћају порез султану, повукавши се у кршевите предјеле „ђе би и коза ногу сломила". Црној Гори је био прописан сточарски порез - филурија, који је завођен у брдовитим предјелима Османског царства. Годишњи приход од црногорских поданика износио је 100.000 акчи, док су нпр. у истом том периоду, Турци од Грбаљске соли имали прихода од око 221.000 акчи.

Постоје наводи, да је због неплаћања пореза, Порта направила оперативну процјену, да види исплати ли јој се освајање Цетиња и слање војске да кажњава Црногорце што не плаћају данак. Рачуница, на бази претпоставке, показала је да за опремање војске треба три пута више средстава, него што је износио годишњи приход од Црне Горе. Тако да су хтјели, односно да су имали економског интереса, згромили би Црну Гору, без обзира на јунаштво које је красило црногорске војнике. Црна Гора је била само једна иглена рупа на броду Османског царства, који је тонуо. Све до Берлинског конгреса, у спољној политици великих сила, територија Црне Горе третирала се као „побуњени дио" Османског царства.

3. Турска нога никад није крочила на Цетиње!

Када путујете по предјелима Катунске нахије и свратите у неку од живописних кафана, редовно се са мјештанима поведе историјски дискурс. Готово сви имају идентично виђење - Турска нога на Цетиње никад није крочила! Није другачије ни са већином урбаних пензионера Пријестонице, „припадницима старе школе". Не, па не! Никад Турци нијесу поразили Цетиње! Међутим, историјски извори говоре другачије.

Османска војска, предвођена Ахмет - пашом, успјела је да 1712. године продре на Цетиње и спали цетињски манастир, да би потом 1714. године нова казнена експедиција Нуман - паше Кеприлија, поновила тај сценарио и извршила још већа звјерства. Треба ли помињати 1785. годину, када је скадарски везир Махмут - паша по већ устаљеној пракси учинио исто? Или су локал патриоте у заблуди, или ми не треба да се слажемо са својим мишљењем, односно перцепцијом? Жао ми је, али изгледа да је турска нога чак три пута шетала Цетињем.

4. Царев лаз

„Битку" на Цареву лазу са правом би могли назвати - "црногорски бој на Косову". Не зато што је она тобоже епохална, већ због тога што, као ни Срби за Косово, не можемо историјским изворима доказати да се она догодила. Читава прича око битке на Цареву лазу овјенчана је митолошко - фантастичним легендама, које би могле послужити као добар сценарио за стрипове или акционе филмове о неком црногорском суперхероју, попут Флеш Гордона или Сандокана. Из сачуваних извора, може се утврдити, да је поменуте 1712. године, Ахмет паша са 20.000 људи напао Црну Гору, освојио Цетиње, и добио признање покорности од неких племена.

У тим операцијама, Турска војска имала је губитака. Народна „мудрост", односно предање, настало неколико деценија након догађаја, успјело је да читаву ову причу преокрене - да Турци нијесу дошли до Цетиња и да је на Царевом лазу око 8.000 Црногораца побило 60.000 Турака! Па и све, да су Турци били голоруки, не би ваљда сви изгунули. Ипак, има историчара а и "истраживача", који претендују да буду историчари, који тезу о Царевом лазу и даље бране, мада не у оваквој форми. Наравно, они долазе из редова националиста.

Оно што је објективним историчарима највиталније за њихову реконструкцију, јесу извори који су настали у том периоду или непосредно послије њега. Према страним (махом млетачким) извјештајима, када је у питању рат из 1712. године, види се да су се Црногорци очајнички одупирали турској војсци и нанијели јој губитке приликом продора војске на Цетиње. У свим поменутим изворима, борбе између Црногораца и Турака не везују се за један локалитет.

Да нема других извора, насталих много касније, питање Царева лаза у нашој историографији не би се ни постављало. Нажалост, сви ови докази нијесу уважени у нашој просвјети, па се у уџбенику историје за трећи разред гимназије из 2003. године, на страни 75 провлачи реченица: „И поред црногорске побједе на Царевом лазу..." Мада, у држави гдје је као министар просвјете могућ Миодраг Стијеповић, вјероватно је могућа и ова битка.

5. Истрага потурица

Главна тема "Горског вијенца" је истрага потурица, односно покољ и истребљење неправославног становништва у Старој Црној Гори, својеврсан мит из црногорске историје. Добар дио домаће јавности и даље вјерује да је то био стваран догађај. Наша историографија мучила је велике муке, док коначно није признала да је "Истрага" само имагинарни догађај, који је служио да поткријепи тврдње владалачке породице Петровић о томе да - Црна Гора никада није потпала под Османску власт, иако су добро знали да је Ђурађ Црнојевић турском султану признао суверенство над њом.

Што се тиче "Истраге", о самом догађају нема никаквих непосредних података. Од домаћих извора сачуван је запис владике Данила у препису, у чију се аутентичност сумња. У самом документу постоји низ нелогичности, о томе како је шачица "храбрих" извршила овај подухват. Нико од учесника "са наше" стране није страдао, само је један актер био рањен, док су сви сљедбеници Алаха у цетињском и ћеклићком крају, страдали и прогнани. Можда би ових „7 величанствених" Црногораца успјело да за једну ноћ изврши ову специјалну мисију, да су имали летилице и обуку британских САС јединица.

Да је ово само имагинаран догађај, потврђује и каснији прелазак владике Данила преко турске границе, јер да је било каквог покоља мухамеданског становништва, сигурно је да он не би могао слободно крочити на османско тле. Истрагу потурица до Његошевог доба, у писаним документима нико није поменуо. Постоји само пјесма о "Бадњем вечеру", коју је по свој прилици спјевао Петар И, а дотјерао Сима Милутиновић. Поред ових чињеница, многи кругови блиски православним црквама, данас у Црној Гори не желе да признају да овог егзодуса није било, већ га чак оправдавају, јер су исламизирани православци тог доба "продали вјеру за вечеру."

6. Црногорци су Срби по Законику књаза Данила

Ако је иједан члан неког Закона био склон злоупотребама и манипулацијама, онда је то члан 92 Даниловог Законика. Многи српски националисти и српски историчари, покушавали су да докажу да је књаз Данило у свом Законику унио овај члан, како би истакао да су Црногорци српске народности.

На основу упоређивања рукописа Законика, и текста који је објављен у Новом Саду 1855. године, уз коректуру Милорада Медаковића, уочавају се битне разлике - У рукопису Законика, почетак члана 92 гласи: "И ако у овој земљи нема никакве друге народности и никакве друге вјере до једине православне…", док се у штампаном примјерку наводи: "Иако у овој земљи нема никаве друге народности до једино србске и никакве вјере до једине православне источне…". Која вам је верзија аутентичнија, сами просудите.

7. Похара Бјелопавлића и Куча

Политичко дјеловање књаза Данила, у каснијој интерпретацији, било је изложено многим тенденциозним тумачењима, која су имала најмање додирних тачака са научним методолошким приступом. Као јака централна фигура, која је на бази аутократије завела ред и поштовање закона у Црној Гори, Данило Петровић имао је велики број опонената. Након побуне Пипера, средином 1854. дошло је до побуне Бјелопавлића против књаза Данила. Организатори су били Ристо и Ђоко Бошковић и Петар Павићевић.

Они су, намјеравајући да подигну устанак, са групом побуњеника заузели муницијски магазин у манастиру Острог. Књаз је на овакве потезе одговорио слањем 6.000 војника, који у Бјелопавлићима нијесу наишли ни на какав отпор, јер су главни завјереници побјегли на турску територију. Актуелна власт, сматрала је да се дио Бјелопавлића побунио на подстицај скадарског Осман - паше.

Иако у архивалијама нема доказа који би тачно указали на узрок побуне, у неким историографским радовима, памфлетског карактера, као узрок побуне наводи се - силовање бјелопавлићких жена у манастиру Острог (!) од стране перјаника књаза Данила, на Тројчин дан. Основни извори на које се ти аутори позивају су пристрасна свједочанства Данилових противника.

Ипак, да никаквих злочина и силовања у манастиру Острог није било, потврђује француски конзул Ијасент Екар, који наводи да је дошло до инцидента између перјаника и Бјелопавлића, али зато што су ови по наредби књаза Данила наморали бјелопавлићке жене да играју са њима у црногорском колу, што су вође побуне искористиле као изговор да покрену људе на оружје.

Француски дипломата такође истиче да у Црној Гори постоји велика група људи која је нерасположена према књазу, те да су вође побуне у Бјелопавлићима, припадници ове групације. Након овог страног свједочанства, јасно се указује да нема основа за тврдњу да је књаз Данило наредио силовање. Једино је изгледа било приморавања бјелопавлићких жена да играју у колу с перјаницима, што је код Бјелопавлића, с разлогом, могло изазвати незадовољство.

Ово незадовољство свакако није могло бити разлог да група Бјелопавлића опљачка државно оружје и припрема устанак. Разлог за побуну старији је од овог догађаја, а измишљене приче о силовању, само су требале да прикрију стварне мотиве побуњеника и њихово савезништво са скадарским пашом. (Андријашевић, Књаз Данило - Политички списи, стр. 35)

Неистине о похари Куча, морбидније су од ове. Јавно мњење претрпано је радовима ангажованих историчара, који из личног анимозитета према књазу Данилу, покушавају да умање његов државнички значај, служећи се измишљотинама из похода на Куче. Употребна вриједност тих памфлета, једнака је оној коју има тоалет папир. До "чувене" похаре дошло је 1856. године, када су одреди црногорских војника кренули у обрачун са дијелом Куча наклоњених Турцима, односно скадарском паши. У том периоду, у Црној Гори владала је велика глад, што је паша вјешто користио, мотивишући Куче да се одупру централној власти књаза Данила.

Такву туркофилску политику Куча, и периодичне нападе њихових одреда на околни православни живаљ, званично Цетиње није могло дозволити. Француски конзул у Скадру, навео је да је побуна у Кучима подстакнута од османских власти у Подгорици! Након интервенције у Кучима, командант црногорског одреда Мирко Петровић, послао је писмо књазу Данилу у коме каже да је ликвидирано 50 побуњеника. Много година касније, војвода Марко Миљанов, који је у вријеме похаре својих Куча био перјаник на Цетињу и мирно чувао стражу свом књазу, због свађе са Петровићима, записује да је до обрачуна са Кучима дошло због тога јер су они одбили да плаћају порез (!), што је увриједило Данила. Смајли.

На основу онога што је чуо (!), Марко у својој књизи о Кучима пише да се говори (!) да је убијено 243 Куча, од чега само 17 одраслих мушкараца, док су остатак били нејач, жене и старци. И при томе не оптужује читав црногорски одред, већ поједине Црмничане и Вражегрмце. Племенска посла.

У сваком случају, наводи Марка Миљанова не могу се сматрати вјеродостојним, а у његовом дјелу се чак и не помињу књаз Данило и војвода Мирко као наредбодавци злочина над неборбеним становништвом. То све није сметало нашим тенденциозним хирурзима прошлости, да објављују "монографије" типа Зеко Мали, гдје френетичним лажима распирују историјске неистине.

На тај начин јефтино настоје постати интелектуалци, преко прича о клању беба и бацању дјеце у ватру. У том периоду, Црногорци такву праксу нијесу примјењивали ни над муслиманским становништвом, већ су строго водили рачуна када је у питању част жене и недужност дјетета. Изгледа да се црногорској историографији није исплатило позно описмењавање Марка Миљанова.

8. На Скадру погинуло 12.000 Црногораца!

Сулуди напад на Скадар 1912/13. године, пољуљао је углед династије Петровић, али и многе црногорске домове завио у црно. Након Подгоричке скупштине, и гашења државе Црне Горе, многи опоненти краља Николе предимензионирали су његове грешке. Од тада, готово до данас одржава се информација да је под Скадром живот изгубило 12.000 Црногораца.

Овај податак може се сматрати највећом обманом и неистином у новијој црногорској историји. Према званичним подацима, Црна Гора је у цјелокупном Балканском рату имала 3.000 погинулих и 6.500 рањених. Дакле, мњење је од 1918. године пумпано увеличаном цифром од чак четири пута. Ако не вјерујете овим подацима, питајте најстаријег члана ваше фамилије - ђеде, колко је погинуло људи на Скадар?

9. Краљ Никола "издајник"!

Суплент историје, др Радован Перовић - Тунгуз је 1912. године штампао брошуру под псеудонимом Херзог вон Ст. Сава, у којој је објавио измишљени "Тајни уговор Црне Горе са Аустријом" и датирао га (12. јуна 1907) у Бечу, са фалсификованим потписима књаза Николе и аустријског цара Франца Јозефа И. Овај фалсификат је касније много пута прештампаван и кориштен као доказ "издајничке политике" краља Николе, у циљу компромитације династије Петровић и кругова око ње.

Тек након више од пола вијека, историчар Ристо Драгићевић је у цјелини разобличио овај фалсификат, у чему му је значајно својом изјавом помогао Радованов брат Данило. (Растодер, Будућа прошлост, 113). Драгићевић је утврдио да је Перовић, не само фалсификовао документ, већ да је у том послу погријешио, јер је унио потпис једног аустроугарског званичника, који је неколико дана прије 12. јуна, био смијењен са функције. И поред Драгићевићевог доказа, и дан данас се приликом напада на краља Николу, као аргумент користи уговор са Аустро - Угарском, као доказ његове "издајничке политике".

10. Марко Даковић погинуо кад га је златна полуга ударила у главу

Када је отпочело бјекство Владе и краља Југославије, априла 1941. године, дошло је до погибије Марка Даковића. У народу је остало да се прича, како је погинуо у авиону који је полетио из Никшића, тако што га је ударила златна полуга у главу. Вјероватно је да су комунисти имали мотив да овакву неистину прошире, како би дискредитовали представнике власти краљевине Југославије, односно да докажу да су ови мислили само на новац и драгоцјености. Међутим, ова теза је веома пријемчива и ускогрудим црногорским ултрадесничарима.

Они Даковића гледају кроз призму бјелаш-зеленаш. И јесте, Марко је био бјелаш, али бјелаш кога су српске власти задржале на граници да не би присуствовао Подгоричкој скупштини, из страха да не би агитовао против безусловног уједињења и монархизма. И јесте био је бјелаш, али бјелаш - републиканац и човјек који је са 16 година имао храбрости да организује протест против аутократије књаза Николе. И јесте, био је бјелаш, исто као и Секула Дрљевић на почетку. И јесте, био је бјелаш, али бјелаш који је због разочараности политиком Карађорђевића, напустио исту 1920. године.

Тек се пред Други свјетски рат вратио у политички живот, као министар правде у Влади краљевине Југославије. За Даковића, Милош Црњански у својим Ембахадама пише да је био најпоштенији међу свим представницима власти! У тој књизи, Црњански истиче да Марко није умро тако што су га удариле полуге Народне банке, већ да је погинуо у Грчкој, испавши из погођеног авиона и ударивши главом о камен. Можемо претпоставити, да су они који су пронијели неистину о злату, злато помијешали са "драгим" каменом. Тако је то у Црној Гори.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.