Владислав Јовановић за „Глас“: Великој тројци није у интересу рат Ирана и Израела

Питање је ово које мучи све. Према ријечима бившег дипломате Владислава Јовановића, свједоци смо да сукоб на Блиском истоку, из дана у дан, постаје све изазовнији и опаснији. Да ли ће доћи и до свеопштег рата, који би онда могао прерасти у свјетски - Јовановић каже да те карте у својим рукама држе велике силе, које са стране надзиру интензитет тог сукоба.

- Ту пре свега мислим на САД. У Вашингтону се буквално све одлучује. Сматрам да Белој кући, а ни Пентагону такав један ратни сценарио тренутно није у интересу, јер је изборна година. Неће дозволити да актуелна администрација Џоа Бајдена поново у америчкој јавности буде представљена као нека која стално увлачи земљу у неке нове сукобе, поготово не након рата у Украјини. САД не воле Иран и волели би да та земља не постоји, али су и свесне да не могу сада ући у једну такву ратну авантуру. Нису смели ни раније, већ су покушавали спроводити акције унутрашњег урушавања Ирана. То, наравно, не значи да ће САД дигнути руке од Израела, напротив, наставиће да пружају сваку врсту помоћи, од војне и логистичке, до обавештајне и финансијске, како би власти из Тел Авива на крају изашле као победник - истакао је Јовановић у интервјуу за “Глас Српске”,  коментаришући актуелна геополитичка превирања широм свијета, а међу њима и најактуелнија која се односе на Блиски исток.

У наставку овог разговора он се осврнуо и на то колико је ова блискоисточна криза, али и разна арапска прољећа, утицала на Европу и јачање деснице те како би се сви ови геополитички потреси у посљедњих неколико година могли рефлектовати и на западнобалканске просторе.  

ГЛАС: Каква је улога Кине и Русије у случају блискоисточне кризе?

ЈОВАНОВИЋ: Што се тиче Русије она сигурно не би волела да ствари у овом региону измакну контроли, тим пре што Москва има добре дипломатске и економске односе са Техераном. И Кина је заинтересована за мир, јер свака нестабилност угрожава њене трговинске односе и настојања да постану економска сила број један. Да закључим, великим силама није у интересу да дође до неког великог рата између Израела и Ирана и сценарија у ком би онда оне морале да ваде врућо кестење из ватре. У исто време, не би требало очекивати да све ово стане. Нажалост, цивили ће и даље највише страдати.

ГЛАС: Због чега је Техеран толики трн у оку Вашингтона?

ЈОВАНОВИЋ: Као прво, никако не би требало заборавити да је Иран велика војна сила, која има преко 100 милиона становника. Наравно, ради се и о земљи која у том региону има значајан верски, али и политички утицај. Успели су да стану на ноге упркос многим западним санкцијама, при томе овладавајући многим технологијама, што им је онда омогућило да то имплементирају кроз модернизацију својих војних снага. Поред тога, Иран је постао и један од стубова БРИКС-а, клуба који окупља најмоћније и најутицајније државе ван западног блока.

Ради се о клубу који окупља земље које се отворено супротстављају америчкој хегемонији и доминацији западног света. То чланство у БРИКС-у, Ирану обезбеђује једну врсту подршке од Русије, али и Кине. Не војно, али је довољно да се поручи да се ради о чланици овог клуба.

Друго, САД до сада никада нису директно ратовале са великим и јаким земљама. Нико не зна да ли је Техеран успио овладати технологијом израде атомске бомбе. И то је један од разлога што у Вашингтону за сада не прелазе неке црвене линије. И на крају, и самом Ирану није у интересу да улази у велики и отворени рат са Израелом, па ни са САД, али морају с времена на време показати своју солидарност са својим шиитским савезницима.  

ГЛАС: Да ли се све ово, што се дешава на Блиском истоку, може одразити и на безбједност унутар појединих европских земаља, у којима постоји велики број миграната који су избјегли из Сирије, Либије и Палестине?

ЈОВАНОВИЋ: Наравно. То је потенцијална опасност која траје већ десетак година. Дешавања на Блиском истоку ту опасност дижу на још већи ниво. Резултат је то разних обојених револуција и војних интервенција које је Америка спровела широм арапског света. Разорена је Либија. Иста прича је и са Авганистаном и Сиријом. Ту је у неку руку и Египат.

Европљани по неком неписаном правилу плаћају највећу цену што Америци одговара, јер на тај начин Стари континент постаје политички нестабилан, али и економски уздрман. Мислим да би се могао очекивати нови мигранстки талас, који ће опет бити усмерен ка Европи. Велики број Сиријаца, неко спомиње и број од милион, већ је на тој рути. Они преко Турске намеравају да се домогну Европе.

ГЛАС: Након Холандије, Француске, Чешке и Италије, десничари, или како их неки називају суверенисти, остварили су побједу и у Аустрији. Они су своју популарност изградили на антимигрантској политици. Да ли је сличан сценарио могућ и у Њемачкој?

ЈОВАНОВИЋ: Постаје све извесније. То је чак признао и немачки канцелар Олаф Шолц, поручујући да се не сме дозволити да те десничарске снаге дођу на власт. Ту је пре свега мислио на опозициони АФД, који све више јача и постаје популарнији међу обичним људима. Због тога Шолц сада покушава спустити лопту на земљу, уводећи мере које ограничавају улазак миграната. Власти је забринуло и то што је све више инцидената и нарушавања јавног реда и мира у ком учествују мигранти. Наравно, ту је и опасност од терористичких напада вукова самотњака.

ГЛАС: Да ли и колико ови политички трендови, окретање удесно, могу утицати и на однос према рату у Украјини. Да ли се може наслутити крај рата, односно да ли је у некој блиској будућности могућ неки мировни споразум или ће ти простори постати попут Блиског истока?

ЈОВАНОВИЋ: Овај рат, да тако кажем, није више у пуној моћи. Он се одржава на неком нивоу. Можда би он одавно и био готов да га не продужавају поједине западне силе, које на тај начин, а преко леђа и живота Украјинаца, желе у игри исцрпљивања Русију бацити на колена. Знају да то не могу војно па покушавају на разне друге начине, што подразумева и довођење неке нове власти у Кремљ. И од тог циља они још увек нису одустали. Имају и даље те илузије. То онда и сваку причу о неком мировном споразуму и прекиду непријатељстава чини све даљим.    

ГЛАС: Војни и политички стратези на свијет гледају као на једну шаховску плочу и монопол игру. У многим америчким, али и НАТО документима Кина је означена као непријатељ број један. Америка је чак са својим савезницима на простору Индо-Пацифика направила један НАТО клон - војни савез назван Аукус. Утисак је да је рат између Вашингтона и Пекинга одавно започео, а ту прије свега мислим на економски и технолошки? Да ли је реалан и војни?

ЈОВАНОВИЋ: Када су у питању велике и моћне државе, САД су до сада ратовале само са нацистичком Немачком и Јапаном и то не зато што су то хтели, већ што им је објављен рат. Нису имали куда, нити другог излаза, него да се прикључе својим савезницима. Сада то неће бити случај. Свесни су ко је на другој страни. То би било ван памети.

Због тога су у Вашингтону разрадили друге специјалне облике ратовања, такозване хибридне и прокси. То подразумева изазивање разних криза на просторима Индо-Пацифика, у које би била увучена и Кина. На тај начин жели се успорити даљи развој ове многољудне земље, која прети да са трона скине САД. Наравно, Кина се покушава и изнутра дестабилизовати. Присетимо се само приче о положају и статусу Ујгура. Како то није прошло, измислиће нешто друго, али исто као и у претходним случајевима, Вашингтон не жели ући у неки потенцијални нуклеарни рат са Пекингом. Значи, све се своди на психолошке игре и ратове на пољу економије.

ГЛАС: На простору западног Балкана вијековима се сударају разне тектонске плоче. Некада су ти потреси били и са катастрофалним посљедицама, које су мијењале дотадашње географске и политичке пејзаже. Нажалост, опет живимо у неким смутним и непредвидивим временима када се покушавају исцртати неке нове карте и границе. Како сва ова дешавања у свијету утичу на нас?

ЈОВАНОВИЋ: Простори Балкана су последњих месеци скрајнути из фокуса западних земаља, а пре свега САД, које су све своје расположиве политичке, обавештајне и финансијске ресусрсе бацили на две карте - Украјину и Блиски исток - односно сукоб у појасу Газе, који прети да прерасте у нешто много више и горе. Нисмо им више толико интересантни, бар не у толикој мери да би нас глава константно болела. Цела прича и даље се своди само на НАТО. Међутим, ја никако не могу замислити да Србија или Република Српска буду под тим њиховим кишобраном. То није у српским генима.

Ако погледамо историју, видеће се да нисмо никада дозвољавали да будемо покорени. Некад нас је то скупо коштало, али били смо доследни и ценили смо слободу коју имамо. Она нам је била идеал, јер смо тежили вођењу независне и самосталне политике. И то нас некако издваја од свих народа на простору Балкана, али је то у исто време нешто што у исто време и највише смета појединим западним земљама. Они то виде, али не схватају, јер су навикли да им се сви покоравају, без обзира на цену.

Резање зелене гране

ГЛАС: Како гледате на реторику бошњачких политичара који више не бирају ни мјесто, а ни вријеме да на све могуће начине оцрне Србију?

ЈОВАНОВИЋ: Та реторика је готово иста последњих тридесетак година. Они константно играју само на једну карту. Ослањају се на Америку, надајући се да ће им они помоћи да остваре своје политичке циљеве. Они при томе не маре много што то њихово очигледно подаништво према САД боде очи остатку исламског света. Бојим се да бошњачки политичари воде једну политику, која ником не може донети добра. Заборављају да су се времена променила те да је некада зарад добробити свих па и њиховог - неопходно кориговати политику и ставове. Уместо тога, они и даље  слепо настављају са једним екстремним наративом, при томе секући зелену грану на којој сви седе па и они. Како им неко може бити ближи од нас. И обратно. Они који су свесни тога и то укалкулишу у своје дугорочне политике, могу рачунати да ће бити успешни, за разлику од оних који то одбију, јер се свесно излажу изолацији. Упитао бих их шта ће ако сутра Вашингтон промени своју спољну политику, што не би било први пут. Само окретање комшијама може водити ка неком благостању.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.