Владимир Тагић за "Глас": Ђинђић није био ни издајник ни спасилац

Рекао је ово за “Глас Српске” Владимир Тагић, сценариста и режисер, који је заједно са колегом Гораном Станковићем, коаутором серије “Сабља”, чије емитовање почиње током овог викенда на каналу РТС, а која се бави једним од најтрагичнијих догађаја модерне српске историје, убиством премијера Зорана Ђинђића. Талентовани умјетник каже да је био свјестан да ће “Сабља”, с обзиром на тематику бити дочекана различитим реакцијама и да је помјерање премијере изазвало разне теорије завјере, али да сада кад серија стиже на мале екране, он без обзира што није политичар, полицајац, нити било чији адвокат може рећи да је за њега лично, Зоран Ђинђић, човјек чију је трагичну  судбину са дистанце од 21 године, претворио у умјетничко дјело, без обзира на све херој, који је животом платио своја увјерења.

- Људи су константно за или против, једни од њега праве издајника, други спаситеља. Не мислим да је Зоран Ђинђић ни једно ни друго. Он је за мене један способан човек који је могао да уради много тога, а самим тим што је живот дао за моју домовину и што је убијен као премијер моје земље, он јесте за мене херој и такав статус заслужује у нашем друштву, без обзира да ли се ја у потпуности слажем са сваким аспектом његове политике или не. Мени веома смета та наша спрдња са сопственом историјом. Основна школа у коју сам ја ишао се звала Душан Ђурђевић. Више се не зове тако. Зашто? Одједном више тај младић, тај Душан Ђурђевић није погинуо у Другом светском рату? Није дао свој живот за слободу наше земље? Како је то могуће - каже Тагић.

ГЛАС: Судећи по трејлерима и промо фотографијама нисте се много ослањали на шминку и маску како би физички дочарали лик покојног премијера Ђинђића, остављајући слободу Драгану Мићановићу да на свој начин визуелно оживи Ђинђића. Из сценаристичког и режисерског угла колико је емоционално и психолошки било изазовно оживјети једну тако велику, али истовремену трагичну личност. Очекивања су, да се не лажемо, без сумње била једнако велика са свих страна?

ТАГИЋ: Ана Бибић, која је радила маску и шминку на серији, је урадила одличан посао. Управо знати шта је мера је најтеже. Добра маска не значи по сваку цену компликоване захвате и промене, већ управо наћи минимална средства којима дочаравамо лик. Не мислим да бисмо ишта добили да смо покушавали да направимо неку компликовану маску којом бисмо додатно покушавали да Драгана Мићановића учинимо визуелно ближим Зорану Ђинђићу. За тако нешто нема никакве потребе.

Најважније је било пронаћи суштину лика, Зоран Ђинђић је комплексна личност и није лако њему прићи. Мени је најважније било да га ставимо пред тешке и морално изазовне одлуке које је морао да доноси и да га прикажемо као човека који је имао храбрости и интегритета да те одлуке донесе. Можда се неко са стране не би сагласио са одлукама које је покојни премијер доносио, али не може, а да му не ода признање за ту одлучност, за спремност да се са проблемима директно суочава, да не бежи од њих, за спремност да доноси одлуке за које зна да неће бити прихваћене од стране народа и које ће његову популарност све више умањивати.

ГЛАС: Серија “Сабља” као свако умјетничко дјело мијеша фикцију и стварне чињеница, али када знамо да је велики дио о убиству премијера Зорана Ђинђића и даље обавијен мистеријом, гдје се усмјерио фокус “Сабље”? Да ли на причу колико је то убиство промијенило наше друштво или на саму трагедију човјека, чија је жеља за промјеном властитог друштва довела до његовог убиства?

ТАГИЋ: Фокус је на причи о Србији, о томе ко смо ми и шта смо били пре 20 година и шта смо данас. Зоран Ђинђић је полазна тачка и савршено огледало наше стварности. Наша прича је прича о једном дубоко подељеном друштву, о питању да ли је и на који начин вредно борити се за нашу земљу.

ГЛАС: Са друге стране, како би жанровски описали серију, као политички трилер или криминалистичку драму, или сте Ви и Горан пронашли сопствени жанровски језик прилагођен визијама саме приче?

ТАГИЋ: Тешко је сад јасно повући границу и прецизно упаковати серију у тако уске оквире жанра. Можемо да кажемо да је у питању политички трилер, али ми се нисмо строго водили одредницама жанра, нама је главна одредница била наша стварност.

ГЛАС: Кад смо код прича коју доноси “Сабља”, она јесте локална по својој географској и друштвеној структури, али награде у Кану и Брну су свакако једна врста потврде да је сама серија понудила квалитет и језик, који је на универзалан начин добро комуницирао са публиком изван Балкана. Колико је важно да се наша кинематографија ослободи тог локалног баласта или да будемо још директнији те балканске егзотике, која “ради” посао овдје, а вани буде третирана као занимљив ексцес, али и даље ексцес?

ТАГИЋ: Важно је не бити оптерећен тиме. Не желим уопште да размишљам о томе шта било ко од мене очекује, ни публика, ни фестивалски жири. Једино што ја имам да понудим јесте оно како осећам и видим себе и свету у ком се свако јутро будим. Не занима ме шта остатак Европе жели од Балкана, нити како они виде Балкан. Свако би требало да прича своје аутентичне приче, ако су довољно снажне и довољно његове, оне ће наћи свој пут до онога до кога би требало да стигну, ко год то био. 

ГЛАС: Живимо у времену хиперпродукција серија, радили сте неколико запажених серијала (“Јутро ће променити све”, “Мама и тата се играју рата”, “Деца зла”), снима се и много домаћих филмова. Злобници би рекли и да се превише снима да би се све могло ваљано погледати. Како Вам се чини као човјеку из бранше тренутак у којем се налази српска кинематографија?

ТАГИЋ: Свакако је добро што смо последње три године имали отворенији простор за рад, бар кад су телевизијске серије у питању. Штета је што се тај простор сада поново сузио. Ове године се драматично мање снима,  као да се ствари враћају на старо. Жао ми је због тога. Мислим да је било занимљивих и добрих серија, да ли су могле да буду још боље, сигурно је да јесу, али то је процес, то је нормално, сналазио се како је ко умео и верујем да је тај квантитет могао да донесе квалитет. Чујем често коментаре: “Не треба оволико да се снима, само пар серија годишње, најквалитетнијих и то је то”.

Не знам одакле људима идеја да ако се буде снимало само пар серија да ће се снимати најквалитетније? Код нас је увек обрнуто. Када смо имали две серије годишње увек су то биле изузетно лоше серије.

ГЛАС: “Сабља” је некако бацила велику сјенку не само на Вашу каријеру, него и каријере цијеле екипе, али изван тог медијског облака, који ће се прије или касније разићи, са чим се још планирате бавити у периоду пред нама?

ТАГИЋ: Тренутно радим паралелно на сценарију двеју серија и на новом филму. Па ћемо видети шта ће од тога прво да се деси. Морате увек на више фронтова у нади да ће бар један од њих да пронађе свој пут.

“Југо Флорида”

ГЛАС: Почели сте као аутор са дубоко личним причама попут “Јутра” и “Мама и тата се играју рата”, потом сте радили на адаптацијама туђих дјела као режисер, али Ваш ауторски пројекат филм “Југо Флорида” звучи као повратак личнијим темама?

ТАГИЋ: Пројекат “Југо Флорида” је интиман филм о мени и мом оцу. Нешто на шта сам најпоноснији у својој каријери до сада. Наравно, то не значи да сам направио добар филм, не знам да ли сам, време ће показати. То само значи да је мени важан, а на људима је да када га буду гледали пронађу или не пронађу у њему нешто што је и њима вредно. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.