Виктор Лазић: Најбоље ствари у животу никада се не планирају

Каже то у интервјуу за "Глас Српске" Виктор Лазић, путописац, дипломирани правник и докторант кинеског права, преводилац, туристички водич, амбасадор Српског библиофилског друштва, филателиста, књижевник и авантуриста… Овај младић је на путовањима по свијету провео готово девет година, написао је о томе неколико књига, а идуће године заједно са члановима своје породице требало би да за ширу јавност отвори Музеј књига и путовања и библиотеку у Београду.

- На својим путовањима сам увек промовисао српску културу, колико је год то било могуће. Са путовања сам искључиво доносио материјал за Музеј и библиотеку - истакао је Лазић.

*ГЛАС: На путовањима по свијету провели сте године, обишли десетине земаља на четири континента. Одакле воља и жеља?

ЛАЗИЋ: Сада је то већ више од 70 земаља и скоро девет година на путовањима. Сва путовања су заправо покушај да се барем делимично засити огромна духовна глад коју осећам, а која заправо само расте са сваким новим сазнањем, сваким новим путовањем. Тек када обиђемо део света, када запливамо океаном знања, схватамо колико је неоткривеног пред нама, као и колико је за нас лично, али и за наш народ, важно да се видици стално шире. Циљ је, свакако, да се обиђе и упозна што више, као и да се покаже да и наш, српски народ, уз све препреке које су нам постављене, може да изроди и највеће путнике и путописце. Подухват који сам остварио био би неупоредиво лакши да сам путовао (и писао) са било којим другим пасошем. Имао сам прилике да узмем држављанство Велике Британије, али то нисам желео. На својим путовањима сам увек промовисао српску културу, колико је год то било могуће. Зато што сам осећао да је то важно, и да моја маленкост у том пројекту није од примарног значаја, нисам тешко доживљавао препреке које су се преда мном налазиле. Ја бих сада могао да описујем страхоте затвора у Јужној Осетији, у коме сам се нашао грешком, под сулудим оптужбама. Али, шта су те муке у односу на муке, на крају крајева, моје породице? Зато избегавам да истичем проблеме које сам имао, а којих је било много. Међутим, много је важније оно што је учињено на том путовању: глас о српском народу и нашој култури који се током тих пројеката проширио и у неке, нама веома удаљене, делове света; путописе у којима се непознато приближава нашем народу, покушај да се цео свет доведе и у куће оних који никада нису крочили даље од свог атара.

*ГЛАС: Које Вам је путовање, из данашње перспективе било најузбудљивије, а које најтеже?

ЛАЗИЋ: Прошао сам и доживео много тога. Свакако да ће у мом сећању златним словима остати исписана посета острву Суматра у Индонезији, када сам имао прилике да се дружим са пиратима, да улазим у кратере вулкана, па и да бежим са сопственог венчања у племену некадашњих људождера... Тибетански обичај да своје мртве секу на делове и затим дозивају птице да тело покојника разнесу пред окупљеном родбином, засигурно је један од упечатљивијих доживљаја. Али, то је само неколико детаља из читаве ризнице живота, чије сам бисере виђао расуте по целој планети. А ти бисери су и бели и црни; и када су сасвим лоши, ипак су бисери, носе у себи вредности постојања. Био сам изненађен српском црквом у пустињи Аустралије, која је, због температура које достижу и педесети поделак, закопана под земљу. Био сам и у Бајкануру, Космодруму у Казахстану одакле је Јуриј Гагарин први пут полетео у космос, а који се и данас користи. На Тајланду сам посетио град мајмуна, у коме мајмуни и људи живе заједно, као и град у коме има више крокодила него људи (сто хиљада крокодила на највећој фарми ових животиња на свету, наспрам 75.000 људи који живе у том граду).

*ГЛАС: Да ли сте пожељели да на неком од мјеста које сте обишли останете да живите?

ЛАЗИЋ: Не. Мислим да је довољно наших људи отишло да живи ван наше земље. Ако сви ми, којима се пружи шанса, наставимо да живимо негде далеко, обогатићемо друге земље и народе, а наша предивна земља ће остати пуста и празна. Такође, ја сам књижевник. За једног писца је од највеће важности да живи у свом језику, да буде једно биће са матицом из које је потекао.

*ГЛАС: Шта сте све донијели са тих путовања?

ЛАЗИЋ: Са путовања сам искључиво доносио материјал за Музеј и библиотеку. Често сам бацао своју одећу и све што имам са собом, не бих ли у Србију донео само што више ствари за тај важан пројекат. Тако сам донио неке од необичних експоната за Музеј: магијске књиге писане руком, са цртежима, из разних племена, на палмином лишћу, са корицама од костију... Ту су и књиге на штапићима бамбуса, тзв. бустрафедон, које се читају цик-цак, штапић по штапић, затим књиге од пиринча, које се могу појести у случају глади, књиге направљене од слоновог измета... Ту су и разне уметничке фигуре и маске из разних делова света и многи необични предмети. Формирали смо и велике колекције филателије и нумизматике. Наравно, то је све само једна страна Музеја који правимо, друга страна је везана за нашу историју и културу.

*ГЛАС: Докле се стигло са оснивањем Музеја књиге путовања?

ЛАЗИЋ: Уз Музеј књиге и путовања је створена и велика библиотека. Моја породица са очеве стране се већ више од 200 година бави културом и сакупљањем књига. Мој прадеда Лука Лазић још је 1929. године добио златну медаљу за културне заслуге коју му је уручио лично краљ Александар Први Карађорђевић. Ја сам са само девет година преузео породичну традицију, која треба да буде крунисана овом институцијом, за коју се надамо да ће прерасти у један од стубова српске културе. Пре скоро годину смо се и званично регистровали као Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу "Адлигат". У Музеју приказујемо развој књиге, њене појавне облике и могућности, а планирамо и отварање Музеја српске књижевности. Наш главни циљ се може сажети у просту синтагму: да заштитимо и промовишемо српску културу, а да културе других народа истовремено доведемо у Србију. За свој рад смо већ добили подршку водећих српских институција, почев од Народне библиотеке Србије, затим Удружења књижевника Србије, Српског библиофилског друштва, Правног факултета Универзитета у Београду, Удружења научних и стручних водича Србије, Библиотеке "Милутин Бојић" из Београда итд. Међу нашим члановима оснивачима налазе се људи из врха српске културе и уметности, као што су Љубивоје Ршумовић, Матија Бећковић, Драгослав Михајловић, Срба Игњатовић, Андреј Фајгељ, Сима Аврамовић и многи други. Тренутно припремамо поставку и радимо на прикупљању материјала и сређивању фонда. Отварање за ширу јавност очекујемо следеће године. Желели бисмо да позовемо све људе добре воље да нам се придруже у стварању ове институције. Пре свега нам значе донације књига и предмета који могу бити занимљиви. Оне књиге које нама нису потребне, са Удружењем књижевника Србије прослеђујемо другим српским библиотекама које често и више деценија нису биле у прилици да обнове свој фонд.

*ГЛАС: Када ће сљедеће путовање?

ЛАЗИЋ: Путовања никада не планирам; она се једноставно догоде. Тако је моје последње путовање, супротно мојим плановима, опет водило ка Русији; био сам гост руског министарства културе на важном фестивалу словенске писмености и културе у граду Тверу. Желео бих да се отиснем ка Африци или Јужној Америци, али видећемо. Најбоље ствари у животу никада се не планирају.

*ГЛАС: Да ли је у плану нека нова књига?

ЛАЗИЋ: Две нове књиге ће изаћи ускоро у издању "Лагуне". Једна је књига о мом путовању по Кавказу (Грузија, Азербејџан, Јерменија) и Ираку, у којој описујем и своје затвореништво у Јужној Осетији, затим посету Курдима у Турској итд, а друга књига ће бити о земљама источне Европе, у којој описујем путовање Украјином (са посетом Чернобиљу), Молдавијом, Румунијом, Бугарском, Албанијом, Белорусијом.

*ГЛАС: Чиме се тренутно бавите?

ЛАЗИЋ: Управо градимо нови објекат за Библиотеку и Музеј, па сам тиме тренутно преокупиран. Такође припрем нову књигу, а на сајту "колумниста.цом" објављујем серију текстова "Земља које нема" о непризнатим земљама или проблематичним провинцијама широм света; наравно, кренуо сам са Косова. Као адвокат радим на поступцима реституције - враћања имовине људима коју су одузеле комунистичке власти.

Највећа љубав

*ГЛАС: Ви сте путописац, дипломирани правник и докторант кинеског права, преводилац, филателиста… Шта је Ваша највећа љубав?

ЛАЗИЋ: Веома је тешко изабрати једну највећу љубав од овога што сте побројали. Свакако су књижевност (самим тим и књиге) и путовања, упознавање наше планете најважније моје преокупације. Из те две основе проистичу сва моја друга интересовања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.