Вања Булић за “Глас”: У свакој теорији завјере крије се нека истина

Све то донекле стоји, али ја пре свега волим и хоћу да имам главног јунака, који има срећну породицу. Просто речено, мислим да све што нам се догађа у животу долази из те чињенице у каквој смо породици одрасли.

Рекао је ово за “Глас Српске” Вања Булић, писац, новинар, сценариста, водитељ, биограф, објашњавајући колико је себе уткао у лик свог најпознатијег јунака Новака Ивановића, новинара и истраживача, чије доживљаје пратимо у девет објављених и једном роману који је у припреми, а који су редом постали бестселери на књижевном тржишту, претворивши свог аутора у једног од најчитанијих писаца на српском језику. Булић, новинар и писац иза којег стоји више од 15 романа, неколико антологија прича, бројне биографије, драме, сценарији, више од 3.000 телевизијских емисија, те хиљаде новинарских текстова и репортажа, каже да је њега и као човјека и аутора на много начина одредила судбина његове породице.

- Мој тата је завршио гимназију, апсолвирао је право и када је избио рат, он је био ратник од битке за Пљевља 1941. године, постао је комуниста од 1942, након рата је био начелник једног одељења у Војно-историјском институту, официр и интелектуалац, али је због једне олако изречене критике на рачун бахатог понашања ратних другова завршио на Голом отоку. Мајка је имала 25 година, двоје деце и стомак до зуба у шестом месецу, без посла и мужа. Срео сам једном на улици једну жену, која ме препознала са телевизије и која ми је рекла да су од моје маме, на два партијска састанка тражили да се одрекне мужа издајника. Наравно да није пристала на то, трудила се да нас децу заштити од свега, нисмо живели богато, али смо живели лепо. Мене је та сенка Голог отока дуго пратила кроз живот и каријеру, ја сам се тек са 32 године стално запослио, без обзира на то што сам годинама писао за много медија. Мени је рецимо тадашњи уредник “Борбе”, а то је био лист Савеза комуниста Југославије, рекао да не може голооточки материјал да пише о политици. Морао сам да прођем много тежи пут, да радим бројне послове, да будем на терену, да мењам редакције, док нисам изградио сопствену репутацију и то је у великој мери одредило не само мене, већ и моје писање, рекао је Булић.

ГЛАС: Ви сте поријеклом из Црне Горе, али били сте нападани са много страна током каријере да сте свашта нешто што нисте?

БУЛИЋ: Моје право презиме је Шљиванчанин. Мој отац је са Дурмитора, мајка са Цетиња. Код нас на Дурмитору извлаче се презимена по бабама или мајкама које су оставиле траг на развоју породице. Моја бака Милосавка је живела у 19. веку, а пошто је то гранични део стара Херцеговина, тамо су очеви гинули млади. Отац мог оца не памти свог оца, а мој отац не памти свог оца, и тако то иде у круг. Моја бака је била лепа девојка, а тамо кажу када има леп тен, лепа као була. И звали су је Булиса, Була и Булићина и ми смо остали Булићи. Мене је дуго то презиме Булић пратило на неки негативан начин, рецимо кад немају аргументе у државној безбедности, против текстова објављених рецимо у “Дуги”, они ти прикаче да си припадник неке друге нације. Мени, наравно, не смета уопште да будем и Конгоанац или муслиман и било шта друго, главно да сам човек какав сам. Мада то ме је често скупо коштало, рецимо у време када се спремао филм “Лепа села, лепо горе”, када су долазили Срђан Драгојевић и Бјелогрлић и остали на договоре, њима су рекли да мени не могу да гарантују сигурност због муслиманског презимена. Пре тога сам био Хрват па сам рецимо отеран са Трећег канала, без провере. Иако је то све било због текстова, који су дирнули неке ствари, које нису смели па је неко написао: “Онај Хрват Булић побио је више српске деце него Артуковић у Јасеновцу”, што у то време није била безазлена оптужба, верујте ми…

ГЛАС: Па како сте открили ко сте у ствари?

БУЛИЋ: То не би било лако расплести ни Николи Ивановићу, а камоли мени (смијех). Пошто је у моди црногорска нација, чисто да напоменем, немам ништа против оних који се тако изјашњавају, јер пола моје браће вичу да су Срби, пола да су Црногорци, нас је тата давне 1947. писао у Црногорце, потом сам ја седамдесетих година писао да смо сви Југословени, мама, тата, сестра и ја. Када је избио рат, ја сам почео схватати неке ствари, срамота ме је и данас тога, али стварно нисам знао где све Срби живе у оној старој Југославији.

Нисам имао појма да су пола Далмације и Славоније Срби, мени су становници Босне били Босанци, нисам имао појма да је трећина Босне насељена Србима, а трећина Хрватима. И када је тако почела 1991. година почео сам да размишљам и кажем, хајде овако, ја ћу себе и старијег сина, пошто имам троје деце, да оставим као Црногорце, да одржимо ту традицију, а жену ћу, пошто је Београђанка и наше близанце да буду Срби. Међутим, негде крајем деведесетих, када су почеле поделе у Црној Гори, па су кренуле и прозивке, моја мајка каже: “Дођите овамо сви, покупи сестру, њене кћерке, мене и моју децу, извади крштенице, татине и њене”. И тати у крштеници, пише, рођен 1915. у Краљевини Црној Гори, Душан Шљиванчанин у загради Булић, од оца Радула, Србина, православне вероисповести. Мајци пише, рођена 1927. године у Цетињу, Краљевина СХС, од оца Блажа Томановића, Србина, православна вероисповест. Каже мајка: “Ако су вам дедови били, Срби, шта сте ви? Јасно је. Срби”.

ГЛАС: Током тог несрећног периода деведесетих из вода новинарства ушли сте у свијет литературе романом “Тунел”, причом која је била ипак инспирисана новинским текстом?

БУЛИЋ: Имао сам срећу, многи новинари немају ту срећу данас, да откријем да имам литерарни таленат. Просто новине су постале сувопарне и досадне. Владају сензационализам и спин вијести. Имамо двоје, троје дневних новина и два, три магазина у којима имамо репортаже и аналитичке текстове. Ја се радио у “Зоом репортеру”, текстове који су били осам куцаних страна, дванаест или петнаест. То је мали роман и велико искуство. И негде сам прочитао случајно пет редова да је седам српских бораца било затворено у тунелу на путу Вишеград - Фоча, да су муслимански борци били на тунелу, да су све време препознавали једни друге док су разговарали и каже “преживјели се налазе у болници у Ужицу”. И наравно, ја сам запуцао у ту болницу и нашао сам момка који се зове Слађан Симић с којим се разговарао. Е сад, неко остане целог живота новинар, неко искорачи. Чињенице су егзактне ствари у новинарству, док писац има слободу у фикцији да улепшава ствари. Мој разговор са њим изашао је под називом “Осам дана у гробу”, али то би била клаустрофобична ратна прича, страшна и занимљива, али не би било ни књиге да није било једне реченице коју је он мени рекао када смо се растајали. Окреће се он мени и каже: “Довели су нам неке муслиманске борце са ратишта, долазе страни новинари за два, три дана па 'оће ови наши да покажу како ми и они можемо да живимо заједно, а ми ћемо вечерас када заспу љекари и сестре да им чупамо инфузије”. Е то је та реченица која ми отворила целу причу о болници, која је иста потресна прича као и што је било она у тунелу. Да нисам открио нешто литерарно у тој његовој реченици, не би било ни књиге, не би било ни филма. То је дакле одговор на то где се прекида новинарство, почиње литература.

ГЛАС: Поменули сте већ Голи оток, колико је роман “Око отока”, протакан тим аутобиографским цртама, био преломна тачка у Вашој књижевној каријери, прије свега дефинисан је трилерским обрасцима и прави одмак од Ваше претходне каријере.

БУЛИЋ: Да, он је чиста литература. Ове књиге које сте споменули мало пре “Тунел” и остале из квартета “Деведесете”, то је било чиста новинарска белетристика, рекао бих и превише новинска, али то је само зато што сам тада много радио и нисам имао времена за озбиљно писање. Био сам помоћник главног уредника у “Дуги”, радио сам емисију “ЗАМ” на Трећем каналу, после на “Пинку” радио “Црне бисере”, радио за једно пет-шест новина, писао да би преживио и путовао са певачима народне музике по Европи. Та укупно четири романа сам скупио у књизи “Деведесете”, без већих промена. Они су настали у то време. Мислим да је то права слика тог времена и права слика мене, који сам тада још стасавао као аутор. Данас, пошто сам у пензији већ 13 година, сада имам времена да пишем. Мој дан почиње тако што пишем сваки дан од пола осам до 12 часова. То је четири и пол сата писања, тако сам себе навикао. А Бог ми је поклонио сада осам сати више у животу, пошто тих осам сати не морам седити у редакцији.

ГЛАС: Колико је Новак Ивановић, главни јунак Ваших историјских трилера, био жеља да оживите то право новинарство, макар у фикцији.

БУЛИЋ: Новак је наравно најпопуларније српско име, а Ивановић је по Ани Ивановић, када их нисмо спојили у животу, да их спојимо у књигама (смијех). Шалу на страну, данас ми је много лакше писати него када сам створио Новака у “Симеоновом печату”. Врло је једноставно када се прича о новинарству. Да би био новинар, мораш пре свега да си радознао. Без тога нема ничега. Да си образован и да си писмен. Елементарно писмен. Посебно за дневно новинарство и кратке текстове. Да би био новинар на радију, уз све ово је неопходно и да имаш пријатан глас. А да би то био на телевизији, да имаш и пријатан изглед. Остало је ствар труда и упорности. Као што смо поменули, такво новинарство је нестало и на неки начин Новак јесте омаж тој врсти новинарства, али он је пре свега продукт мог познавања новинарског посла и горепоменуте жеље да створим доброг јунака у трилеру. Породичног човека, који није неки инспектор или приватни детектив, усамљеник склон алкохолу и меланхолији, желео сам да побегне од тог клишеа јунака у класичним трилерима.

ГЛАС: Новак је дочекао девет књига, што је више него импресиван број у нашој књижевности, колико се он промијенио и колико Вам је данас лакше писати кад се публика и Ваш јунак добро познају?

БУЛИЋ: Морам признати да ми је помогло што га људи знају и што имам тај део приче неки који покривам са познатим чињеницама о њему и његовој породици. Значи имам добро разрађеног јунака, потом тражим занимљиве историјске чињенице и почињем развијати заплет око њих. То је много лакше радити од када се појавио интернет. Просто нађете референтну литературу, уместо да наслепо копате по архивима и музејима. Рецимо кад сам писао “Симеонов печат”, у Хиландару, нађете које су књиге о Хиландару па нађете потребне главе које вас интересују па их скинете и онда на једном месту имате све чињенице које вам требају. Дакле данас је много брже него некада, када си морао да идеш физички у архиве, да разговараш са сто људи. То је тај део. Мени је јако битна овај други део, треба наћи причу која можда повеже оно што је историја и оно што је данашњост.

ГЛАС: Већина заплета Ваших прича звучи као дио свуда присутних теорија завјере против српског народа и православља, од ангажмана Католичке цркве до дјеловања мафије преко генетичких експеримената тајних организација из сјенке, али када се романи почну читати, човјек се запита можда ово није само теорија?

БУЛИЋ: Гледајте, у сваком мом роману о Новаку Ивановићу имао је један историјски лајтмотив у срцу завере која се плете око тога. У “Печату” то је манастир Хиландар. У другом то је икона Белог анђела, у трећем Народна библиотека, у четвртом Мирослављево јеванђеље, у петом то је Десна рука Јована Крститеља, итд. Око тога се све врати. Овако ја отприлике гледам на то? Када је горео Хиландар, мене је копкало, да ли је Хиландар запаљен случајно. Када сам био у Хиландару и поставио то питање, добио сам увек исти одговор. Божја воља. Е сад ако је Божја воља, сад је то записано као казна, награда или опомена. То је већ мотив . Питам их, шта је највеће богатство на Светогори? Они кажу Исус Христос, наравно. Они су у Христу, Христ је у њима. То је завршена прича, нема се ту шта објавити. Питам, шта је у материјалном смислу највеће богатство, они кажу, кап воде кад затреба. Трудим се да размишљам другачије. Прочитам, негде да је формирана светска влада у сенци и да је вероватно чине најбогатији људи света који кажу биће формирана светска црква. Постављам питања: Шта би била та светска црква? Ко би могао да буде поглавар те светске цркве? Ево како сам ја размишљао тада. Наш манастир, Хиландар, има Исусову крв у једном кристалном крсту. Има онај венац од ружиног дрвета, који је држао Христ на глави са бодљама. Има део трске којом је ублаживао жеђ, има део његове одеће. Шта све четири ствари поседују? Поседују и ДНК тога, чији су били. Значи, будући поглавар те светске цркве би могао да буде клониран Исус Христ. Сада ће неко рећи какве су то будалаштине?! Пре четири године био је велики научни скуп у Београду о генетском инжењерингу, разговарам са људима и питам их да ли је могуће клонирати биће из крви старе 2.000 година. Каже у овом тренутку не, али врло брзо да. Е, сада то већ није глупост, већ занимљива прича за историјски трилер.

ГЛАС: Колико је тешко направити границу између фикције и стварности, посебно на нашем подручје, гдје стварност често надмаши машту?

БУЛИЋ: Рекао бих да је много лакше него рецимо у Скандинавији или САД. У овом конкретном случају у вези са Хиландаром, направио сам причу да су владари у сенци намерно направили пожар, да би покрали реликвије са Исусовом ДНК и да би направили новог поглавара светске цркве. Док они све то раде из сенке, Новак ради сопствену истрагу у Хиландару и тако мени пушта могућност да ја правим приче, описе Хиландара, Свете Горе, да уводим стварне људе и мешам их са фиктивним личностима. Слажем се да заплети мојих романа звуче као теорије завере, али понекад схватимо да су ове приче само завере и нису теорије, а да ми нисмо свесни тога. У срцу сваке теорије завере крије се и нека истинита чињеница. Остало је ствар маште и талента мојих јунака и нешто мало мене самог и мојих читалаца.

ГЛАС: Ауторски се крећете у жанровским водама од историјског трилера до кримића, жанровима који нису баш на цијени у круговима домаће књижевности. Оно што Вам нико не може оспорити јесте маштовитост и огромна читаност, сметају ли Вам те класификације у одређене књижевне фиоке?

БУЛИЋ: Искрено не баш. Једноставно никад нисам слао своје књиге за књижевне жирије, чак и ову награду што сам добио “Радоје Домановић” за збирку сатиричних прича “Рупа у глави”, то је мој уредник слао. Мало ми је жао само за роман “Око отока” што нисам послао рукопис негде, не због награде, већ због теме о којој сам писао. Са друге стране у октобру сам имао 220.000 продатих књига у “Лагуни”. Значи да у просеку 20.000 иде тираж сваке књиге. И са те стране не бринем се превише за класификације, док ме публика чита. Једноставно не знам за много добрих књига које људи нису желели читати.

Нови роман

ГЛАС: Припремате нови роман, поново са Новаком у главној роли и поново сте у срцу завјере?

БУЛИЋ. Просто ме завере саме прате (смијех). Нови роман се догађа на Синају. Зове се “Синајски тестамент”. Све ово што се сад догађа у Палестини почело је тамо на Синају. Тамо постоје Синајски псалтир, то је молитвеник, који је тамо направљен од стране синајских монаха и у том молитвенику недостаје 50 страна. И сад развијам причу, у којој можда сви траже тих 50 страна, јер се на њима налази договор о подели Синаја. И ето, испадне сад овај рат па када поредате чињеница, оно што сте тамо догодило у прошлости, практично добијете низ онога што ће се догодити у будућности. Ако су те чињенице истините, ако није теорија, онда нисам само бестселер писац, већ помало и пророк.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.