Тихомир Станић, за „Глас Српске“: Дао сам своје глумачко биће у службу Андрићеве литературе

Рекао је ово за “Глас Српске” Тихомир Станић, глумац и продуцент, чија се нова серија “Нобеловац” у којој тумачи лик Иве Андрића, славног књижевника и српског нобеловца, тренутно приказује на каналу РТС, објашњавајући како је дошло до његове сарадње са сценаристима Иваном Велисављевићем и Владимиром Рогановићем и како се почетна идеја уз додатну помоћ сценаристкиње Јелене Мијовић, након седам година претворила у серију, која је подигла много медијске прашине након премијере. Једна од легенди домаћег глумишта каже да велику захвалност дугује РТС-у и комплетној екипи иза и испред камере, која је показала велики професионализам и још већи ентузијазам на овом пројекту.

- Мислим да смо имали низ срећних околности да је Радио Телевизије Србије прихватила тај пројекат на моју иницијативу. Они су пратили сва дешавања током пројекта, финансије су стизале у роковима, уговори по договорима и заиста сам им захвалан на томе. Ми смо били извршна продукција под именом “Тихомир Станић продукција” и ово је на неки начин наш први велики пројекат. Што се тиче екипе филмских радника, многе сам сретао на другим пројектима, али некако у овом пројекту као да су  показивали још неки додатни ентузијазам и као да су имали свест да је веома битно и важно напокон радити овакву серију - рекао је Станић.

ГЛАС: На неки начин лик Иве Андрића је постао једна врста глумачког симбола Ваше каријере, јер сте на много начина везани за живот и каријеру нашег нобеловца?

СТАНИЋ: Ја сам још од 2001. године почео да говорим “На Дрини ћуприја” на позоришној сцени, а од 1991. године у разним медијама што у позоришту, што на филму, што у ТВ серијама појављујем се у лику Иве Андрића. Некад као појава као што је то био случај са филмом “Лајање на звезде” и филмом “Жућко”, а понекад сам играо у великим улогама као што је ТВ драма “Знакови” и ТВ драма “Пролеће на последњем језеру”. Што се тиче позоришта ту сам играо у “Разговори са Гојом” у режији Петра Зеца, игравши са Петром Краљем, то је било 17. априла 1991. године, а пре две-три године играо сам у представи “Јелена, жена које нема” у режији Иване Жигон. Мени је заиста Андрић близак и као личност и као писац. Рекох да још од 2001. године говорим “На Дрини ћуприја” и после толико година на неки начин сам усвојио ту прозу и те реченице као да су моје. То ми је много помогло. Некако сам срећан што у том казивању служим као један добар проводник између велике литературе и слушалаца. Једноставно, дајем своје глумачко биће, технику, емоцију, занат и све у службу једне велике литературе.

ГЛАС: О Андрићу се много говорило и спекулисало, како за вријеме његовог живота тако и након њега. За пишчев живот везане су разноразне тајне, мистерије, интриге, изгубљене љубави, политичке етикете,  издајства од стране пријатеља и још много тога. Ко је по Вама био Андрић и колико је било тешко изабрати угао из којег сте пришли њему као глумачком карактеру?

СТАНИЋ: Ми смо тај став о њему исказали у серији, што ће публика приметити уколико погледа све епизоде и сазнати наше мишљење. Занимљиво је да кажем да сам на последњој клапи, када смо славили последњи дан снимања, поклонио целој екипи књигу од Жанете Ђукић Перишић “Ко је био Иво Андрић”,  у којој се налази збир разних сведочења о њему и ту се примети да су разни људи понели различите утиске о њему.

По мени, Андрић је био изузетна тема за клевете, полуистине и могло би се рећи да су неки људи из књижевне јавности осећали неку врсту зависти због његовог успеха и награде. Многи његови савременици су говорили разноразне трачеве и полуистине, покушавајући да баце неку врсту сенке на ту величанствену каријеру. У серији имамо занимљиву причу о сусрету са Ћопићем, који је пострадао због “Јеретичке приче”, а Андрић му прича како је међу Гетеовим забелешкама нашао реченицу: “Да ли би се могло наћи средство да се са белог карарског мермера одстране сиве флеке”, а онда је касније Гетеу подигнут споменик у Берлину баш од тог карарског мермера. Андрић даље наставља: “Можете ли замислити колико сивих флека има на том споменику.” Тако да свачији живот, ма каква год била блистава каријера, макар се тој особи касније подигао и споменик, на крају се ипак увек нађе нека сива флека.

ГЛАС: Играти Иву Андрића сигурно је велика одговорност уједно и благодат за сваког драмског умјетника. Можда дјелује прејудицирајуће и као флоскула, али за овакву улогу,  може се рећи, да је једна од улога живота. Нећемо Вас питати о треми, али једна врста одговорности свакако је постојала без обзира на огромно искуство?

СТАНИЋ: Није у питању само одговорност, него и радост, јер сам целу серију и овај подухват схватио и доживео као обавезу. Такорећи, рођен сам у школи и живео сам у школи и библиотека ми је била доступна, тако да сам цело детињство и те дечачке дане проводио читајући, јер ми је то била огромна страст, али заиста! Рецимо, када бисмо на часовима физичког играли фудбал ја бих углавном био судија између две екипе, али пошто смо ми такав народ да не трпимо судије често би ме избацили, а онда бих ја седео покрај аут-линије и читао. Сећам се чак мог оца како је ноћу гасио светло, а ја сам настављао да читам под јорганом са батеријском лампом. Познато је да је Андрић 1961. цео износ од Нобелове награде поклонио библиотекама у БиХ и могу да кажем да сам један од тих који је уживао плодове његове одлуке, да се унапреди библиотекарски фонд БиХ и ја сам један од оних који је дужан колико год могу и умем да се одужим тако значајном човеку као што је био Иво Андрић

ГЛАС: Свима је познато да дуго година са великим успјехом изводите монодраму о Андрићу и већ ту можемо примијетити колико заправо владате ликом и карактером нашег нобеловца, уз то сте много физички слични Андрићу, што је од велике користи за Вас као глумца. Са друге стране, колико је било тешко окупити остатак ансамбла који се може носити са једним тако великим карактером попут нашег нобеловца?

СТАНИЋ: Много ми је помогао редитељ Марко Мисирача са којим дуго сарађујем скоро две деценије на разним пољима, између осталог заједно предајемо на Академији уметности у Београду, где управо држимо класу треће године глуме. Марко је човек који познаје малтене све глумце у региону као и ја, јер сам играо са многима, а већину глумаца који играју у серији познајем од њихових самих почетака. Сигурно има петнаестак људи које сам припремао за глуму. И да, имамо много студената глуме који играју у серији. Највише смо се водили том идејом да рецимо лик Владимира Черина из Сплита, познатог револуционара игра Сплићанин, затим ликови попут младог Андрића и младог Крлеже да играју глумци из Загреба. Тако смо нашли сјајног Игора Јуринића који тумачи младог Андрића, а Ђиласа и Зоговића играју глумци из Црне Горе. У свему томе има чудних и лепих коинциденција. Ја сам Миши Обрадовићу понудио доста раније улогу Ђиласа, он је рекао: “Да ли је ово могуће па ја већ годину дана истражујем све што има везе са Ђиласом”. Ја то нисам знао, али као да сам знао. Када сам Пеђи Новаковићу понудио улогу Радована Зоговића, он ми је одмах издекламовао једну Зоговићеву песму коју зна напамет. Глумац Новаковић има тридесет година, а многи његови вршњаци нису ни чули за Зоговића. Чудне су коинциденције у тој самој подели, мислим да је наш кастинг једна од тих добитних шпилова и карата које смо имали у игри. Занимљиво ће бити у трећој и у петој епизоди где можете да видите кад се појављује Јосип Броз Тито, та сличност глумца и начин на који смо га снимили, мислим на Ивана Самогора из Словеније, слика је стварно фрапантна.

ГЛАС: Много је похвала управно на рачун глумачке екипе, која је вјерно оживјела људе из стварног живота.

СТАНИЋ: Истраживајући нашли смо неку врсту сличности између глумаца и ликова, не само физичке него и у карактеру. У нашој серији велику улогу игра Родољуб Чолаковић који је у том времену, када се радња дешава, иначе један од бољих Андрићевих пријатеља. Улогу  Чолаковића игра Владан Гајовић који је приватно један од мојих најбољих пријатеља и онда се та блискост осети. У кастингу смо пронашли много скривених чињеница које су потпомогле. Глумица Александра Плесковић игра Исидору Секулић која је била велики ауторитет Андрићу, то је глумица која је била на мом пријемном испиту, која је у том периоду била трећа година глуме и тада сам је срео на ходнику. Она је иначе старија сестра мог пријатеља Михајла Плесковића Баџе који је преминуо пре неколико година. Хоћу да кажем да је она и дан-данас остала мој огроман ауторитет, тако да се много тога што имамо у приватним односима прелило у односе који имају ликови у серији. Заиста, тај кастинг је рађен дуго. Глумица Селма Алиспахић игра Милицу Бабић и невероватно личе,  поред тога што је изузетна глумица, образована, методична и има велика искуства, јер је играла и у Енглеској. То све говори да смо се веома добро разумели на сету. Избор глумаца је посао који је трајао годину и по дана и пажљиво смо слагали те коцкице.

ГЛАС: Серија је снимљена у Београду, Херцег Новом, Сарајеву, Сплиту. Филмски кадрови су на аутентичним локацијама које су врло значајне за живот и рад нашег српског писца.  Шта ће пасионирани љубитељи Андрићевог лика и дјела сазнати у овој серији, а што нису могли сазнати раније кроз његове књиге и бројне студије његовог живота и каријере?

СТАНИЋ: У неким фазама када смо радили на том сценарију, морам да признам, понекад сам имао сумње па често помислим у себи - боже, ово што ми откривамо, сви знају, а онда сам у разговору са стручњацима и људима који су живот посветили Андрићевом делу заправо сазнао да то зна две-три хиљаде људи. Човек бавећи се нечијом биографијом и животом заборави да је то што он зна последица вишегодишњег рада и онда помисли - па да, ово је опште познато. Искрено, не знам да ли ћемо открити нове ствари и за кога су то нове ствари, некима сигурно нису, али оно у што сам сигуран јесте то да ћемо отворити тему и скренути поново пажњу јавности, као што је Нобелова награда скренула и усмерила рефлекторе на Андрића који је већ био скоро заборављен писац чак и оспораван од савременика. Мислим да ће серија инспирисати бар неке људе да поново истражују и да поново откривају лик и дело нашег писца. У серији смо покушавали да нађемо мотиве за неке његове познате одлуке и поступке и начин како је дошао до одређених одлука. Узгред, на самом крају серије, у последњој епизоди и последњим сценама, можда смо демантовали оно што смо тврдили током свих осам епизода.

ГЛАС: Радите и нову сезону римејка “Камионџије”, серије која је одлично примљена од публике, као једна од ријетких квалитетних комедија на домаћем тржишту. Како се стигло до позиције да је култура која је дала једног Нушића или Ковачевића, некако протјерала комедију као жанр на маргину и коме то смета хумор у умјетности?

СТАНИЋ: Имате код Умберта Ека, који каже, како комедија може да буде опасна по систем. Људи то препознају и смеју се ауторитетима, а ауторитети се тога плаше и то је очовечење сопствене личности, а не стварања култа. Комедија јесте једна племенита појава, наравно све има своје сиве флеке што каже Андрић и то се  може претворити у банално засмејавање публике. Комедија је племенита грана наше уметности, мени је посебно драго што смо у томе успели, иако је то био велики ризик после Миодрага Петровића Чкаље и Павла Вуисића, мада је ово друга прича, ипак ми уважавамо у нашем сценарију и игри, величину и значај те иницијалне серије. Очигледно смо Ненад Јездић и ја, затим редитељ Филип Чоловић и комплетна продукција, слободно могу да кажем, успели да у овом времену створимо један аутентични свет који тежи ка добру, а да смо успели најбољи показатељ је да смо снимили четврту сезону.

ГЛАС: Било је много скептика када сте ушли у тај пројекат?

СТАНИЋ: Серија је у старту била велика скепса у јавности, према томе скоро да смо били осуђени на неуспех у најави. Насупрот томе, Ненад и ја волимо ризик поготово у уметности, одлучили смо да скочимо храбро у све то и на крају крајева, ко не рискира тај не профитира. Исти је случај био и са серијом о Андрићу, такође један велики ризик. Што се тиче “Нобеловца”, верујте ми нисам могао да прептпоставим да ће бити овакав успех након прве две епизоде, добили смо јако велики број критика из целог региона, колеге и многи људи до чијег ми је мишљења стало и имају само речи хвале за ово што смо направили. Кључ успеха серије “Нобеловац” заправо у томе да је много помогла та сатисфакција да се ради оно у шта се верује, а ми смо веровали.

ГЛАС: Знамо да је у нашим културним условима тешко планирати било шта, али гдје Вас још можемо очекивати у наредном периоду и какве умјетничке планове имате још сакривене у рукаву?

СТАНИЋ : Ускоро се појављујем у улози Бранислав Нушића, то ми је лично занимљиво што је то још један од писаца у низу које сам имам прилике да оживим. Између осталог поред Нушића, играо сам Доситеја Обрадовића, Јована Стерију Поповића, Саву Мркаља, Бранка Радичевића, Јована Јовановић Змаја, Борислава Пекића, затим Милоша Црњанског у ТВ филму “Рај” и у представи “Милош, Црњански” позоришта “Мадленијанум”. Радује ме све што је везано за позориште “Театријум” које смо основали пре четири године и ко год нам се обрати и ко год жели може да гостује код нас. Поносан сам што сам направио један циклус под именом “Прваци” где нам се представљају студенти глуме са прве године из целог региона. Ради се о првацима који студирају прву годину глуме, а једног дана биће прваци својих позоришта. Учествовују студенти из Бањалуке и јако ми је драго због тога. Улаз је бесплатан и студенти добијају свој први професионални хонорар. Поред студената наступају и разноразне трупе што би рекли, “ко се први јави”. У припреми за следећу сезону је представа “Чекајући Годоа” у мојој режији. Што се тиче снимања у плану је трећа сезона серије “12 речи”,  затим нове сезоне серија “Државни службеник”, “Убице мога оца”, а ту је и пета сезона у најави за “Камионџије”. Позоришна публика имаће приллику да ме гледа у неколико наслова, рецимо у “Атаљеу 212” и “Звездара театру”, представу “Бајково позориште” и у “Мадленијануму”, “Казанова против Дон Жуана”, плус моје представе “На Дрини ћуприја” и “Дјетињарије” које играм још од 1996. године. Тако да мени посла не недостаје и кад га нема ја га сам себи измислим зато не бринем, дај боже здравља!

Трилогија

ГЛАС: Негдје сте помињали да Андрић неће бити Ваша једина литерарна тема?

СТАНИЋ: Предао сам РТС-у сценарио “Оковани џин” о животу Милоша Црњанског, где ћу се исто појавати у малој улози Иве Андрића.

Недавно смо почели радити на серији о Меши Селимовићу и намера ми је да снимим трилогију “Андрић-Црњански-Селимовић” где би се све историјске личности из серије појављивале у следећим серијама у тумачењу истих глумаца, јер је у питању исти период. То је мој неки план и главни ток оног што бих волео да урадим.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.