Срђан Душанић за „Глас“: Без филозофа и пјесника ово друштво би било празна љуштура

Рекао је то у интервјуу за “Глас” декан Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци Срђан Душанић поводом обиљежавања великог јубилеја, 30 година постојања ове високошколске установе. Факултет на чијем је челу већ пет година, каже, значајно и крупним корацима гази када је ријеч о развоју и унапређењу, а све с циљем да се издигне изнад просјека, да буде препознатљив и квалитетом привуче студенте и сачува студијске програме. За то је, истиче Душанић, заслужно стотинак запослених који неријетко раде и по десет или 12 часова дневно.

- Изазов је, али динамичним радом покушавамо да привучемо нове студенте и да одржимо студијске програме - истакао је Душанић.

ГЛАС: Како је данас позициониран Филозофски факултет, колико студијских програма има, колико студената? Шта је то чиме се може похвалити? На шта сте најпоноснији?

ДУШАНИЋ: Наш факултет је прошао кроз разне фазе и периоде, из њега је проистекло неколико факултета. У једном периоду имао је 16 или 17 студијских програма, сада имамо шест, то су филозофија, историја, психологија, педагогија, учитељски студиј и предшколско васпитање. Постоји вријеме када се ствара факултет, када се одржава, а постоји и вријеме када он треба да убрза. Сматрао сам, као неко ко је овдје запослен већ двадесетак година, да морамо убрзати и због демографског одлива младих генерално, па и малог броја студената. Једноставно, морате бити бољи и препознатљивији да би сви ти студијски програми опстали, поготово што се бавимо друштвеним и хуманистичким наукама које су у овом цивилизацијском периоду можда мање цијењене него неке техничке науке. Морате се издићи изнад просјека и младима показати нешто ново да бисте их привукли. Много је овдје уложено енергије у ових пет година, радили смо и дан и ноћ. Почетак свега је то што веома систематично планирамо како развијати факултет. Сваке године баш у ово вријеме подијелимо се у групе и размишљамо шта је наша визија и мисија, циљеви, попут унапређења наставе, научне продуктивности, људских потенцијала, додатних ваннаставних активности, материјално-техничких услова и слично. Комплетан колектив и представници студената дају своје приједлоге и онда све то интегришемо у један документ који је нама оквир за рад у наредној години. Договор са колегама је да имају одређене погодности, да факултет финансира одласке на научне скупове, издавачку дјелатност наших професора, али од свакога од њих очекујем да у том нашем плану у сваком семестру нађу шта ће урадити за развој факултета. Имамо три или четири догађаја седмично, годишње и до 200. То су додатна предавања гостујућих професора, научни симпозијуми, промоције књига, али и алтернативнији видови учења кроз квизове, планинарска и пјешачка секција... Водимо рачуна о промоцији, јер све што радимо треба да буде и видљиво. Захваљујући Влади РС ушли смо у пројекат енергетске ефикасности, па смо реновирали комплетну зграду. Све учионице и сви ходници су уређени, на сваком крилу имамо изложбе. Хтјели смо да се свако ко крочи овдје осјећа пријатно. У нашој визији стоји да желимо да пружимо пријатан и подстицајан амбијент, јер не постоји ниједан разлог да образовање буде стрес нити страх. Студенти воле извјесност, да се зна кад је шта, уосталом као и сви. Ми доминантно производимо просвјетне раднике и покушавамо да им пошаљемо ту поруку да сутра поштују свог ученика, да га не плаше. Ово не смије бити мјесто трауме.

ГЛАС: Казали сте да Вам је жеља била да факултет не буде само мјесто рада и учења већ други дом у који ће студенти са задовољством долазити. Јесте ли за све ове године откако сте декан успјели у томе?

ДУШАНИЋ: Студенти су на првом мјесту и треба да их водимо ка томе да се развијају и да изађу одавде као способни људи који ће развијати ово друштво. Направили смо дневни боравак за студенте да се могу одмарати у вријеме паузе, имају простор за друштвене игре, ставили смо лејзибегове, стони фудбал, уредили смо двориште иза зграде. Буквално свака пора факултета је промијењена. Сматрам да је овдје прилично пријатна атмосфера како за студенте, тако и за запослене. Суштина је наћи мјеру у нормама.

ГЛАС: Били сте студент прве генерације Филозофског, можете ли повући паралелу у каквим условима сте Ви студирали, а шта данас имају Ваши студенти?

ДУШАНИЋ: Као студент прве генерације Филозофског факултета, који је настао у ратном периоду 1994. године, био сам у прилици да пратим сам развој факултета, прво из перспективе студента, све до ове улоге декана коју обављам већ пет година. Занимљив пут је иза нас. Ми смо као студенти долазили с ратишта на факултет када и како смо могли на предавања. У то вријеме није било струје ни гријања. Сјећам се, једном нам је професор рекао да понесемо свако по комад дрвета на факултет да бисмо имали чиме да наложимо ватру и угријемо се. То људима са стране може да изгледа свакако. Међутим, и сада, кад помислим на то, осјетим одређену љубав. Више цијените нешто када се напатите. На тај период гледам са једном топлом емоцијом, сви смо показивали енергију и мотивацију.

ГЛАС: Колико сте задовољни заинтересованошћу свршених средњошколаца за одсјеке на Вашем факултету? Има ли простора за унапређење, шта бисте мијењали?

ДУШАНИЋ: Имамо око 900 студената, мада тај број варира. Имамо три циклуса студија, на свим одсјецима основни и мастер студиј, док на педагогији и учитељском имамо и докторски студиј. Највећа је заинтересованост на психологији. Увијек је изазов са историјом и филозофијом. Ове године попунили смо квоту на историји, 15 смо примали, толико је и уписано, на филозофији је планирано 15, уписано је девет, што је солидно имајући у виду да је број бруцоша на тим програмима у паду и у Београду и Новом Саду. То је велики изазов, посебно када говоримо о филозофији, дјеца то можда и воле, али ту не виде перспективу запошљавања. Успјели смо као друштво протјерати филозофију из школа и логично је да ће мало ко жељети то да упише. Нема довољно свијести о том базичном образовању. Развијене мултинационалне компаније запошљавају филозофе који им помажу када доносе сложене одлуке које имају везе са етиком, моралом, а то се не учи баш на економији или некој техничкој науци. Ми још нисмо свјесни тога. Живимо у некој цивилизацији когнитивног поста, гдје се његује одређена емоционална узбуђеност, афективно реаговање, интуитивно, без мишљења. Мишљење као психичка функција је угрожено у овој цивилизацији ријалитија и естраде. Самим тим на маргини је филозофија и многе друге друштвене науке. Надам се да ће доћи до замјене тих циклуса и одређене ренесансе друштвених наука. Тјешимо се изјавом једног познатог милијардера, Марка Кјубана који је рекао: “За десет година диплома филозофије ће бити вреднија од дипломе ИТ-а”. Често у јавности, у медијима чујем тржиште, потребе тржишта рада. Чекајте, не постоји човјек због тржишта, ваљда је тржиште због човјека. Не постоје ни универзитети само због тржишта, човјек има и друге потребе, за смислом, на примјер. И у најстаријим ерама имали смо хуманистичке науке, па какво би то друштво било да смо сви трговци и привредници, да нема пјесника, историчара, филозофа?! То би била нека празна љуштура. Никада та занимања нису ни била искључиво комерцијална. Није то проблем само код нас, већ и у свијету.

ГЛАС: Мањак студената није проблем само на Филозофском, већ и на многим другим факултетима. Шта сматрате да је кључно, како то промијенити?

ДУШАНИЋ: Кључан је квалитет. Ми овдје треба да се наметнемо квалитетом, нема ту неке велике филозофије. Вјерујем да смо на Филозофском направили искорак и у том правцу ћемо ићи и даље.

ГЛАС: Колико је уз редовну наставу важно учешће у пројектима, научноистраживачки рад и друге ваннаставне активности?

ДУШАНИЋ: Имамо око 200 различитих ваннаставних активности годишње, што је велики плус. Међутим, нека наша мана, ако то могу тако рећи, је научна продуктивност у међународном контексту. То је до професора. Сматрам да би могли више да објављују у међународним научним часописима. Жао ми је што се нека знања и вјештине не користе довољно, сматрам да би могло више. Веома је важно како ћете предавати неки предмет, јер није битно оно што даш, него шта се прими.

ГЛАС: Како младе људе који дођу научити да мисле својом главом и охрабрити да имају свој став и да не страхују да га изнесу?

ДУШАНИЋ: Генерално, у друштву код нас је пожељније да се само клима главом. То произлази и од наших политичких лидера, затим имамо традицију послушности која се развија у школама. Од предшколских установа па надаље потребно је подстицати критичко мишљење. Студенте замолим да учествују, да не пусте да само ја причам, јер успјех зависи од нас заједно. Морамо оставити мало луфта и за ту дјечију радозналост и неки несташлук. Треба оставити простора за неки бунт дјеце и младих. Реченицом “Буди миран” у њима убијамо лидерски потенцијал.

ГЛАС: Велику пажњу придајете широј заједници?

ДУШАНИЋ: Имамо доста садржаја за ширу заједницу. Посљедње у низу предавања у Банском двору које смо организовали било је на тему превенције коцкања, прије тога је било како подстицати креативност код дјеце, изазови родитељства и слично. Хоћемо да будемо одговоран факултет који ће широј заједници понудити одговоре на нека животна питања. Организујемо и предавања за ширу заједницу “Културна политика Срба у 21. вијеку”, посљедњи нам је био гост Стево Грабовац, прије њега професор Миро Ломпар, 29. новембра долази нам историчар Милош Ковић. Никада овдје није било више интелектуалаца и патриота. Игуман манастира Хиландар, отац Методије, био је код нас два пута у години дана. Можда ћу звучати утопистички, некада ме ухвате емоције, али, вјерујте, мени је стало до овога друштва. Прошао сам 60 земаља на пет континената, никада нисам хтио ни у једној остати. Желим да моје дијете остане овдје. Исто тако, свјестан сам да сваки проблем који ми не ријешимо остаје нашој дјеци. Не бавим се само факултетом, желим да ово друштво буде боље, не интересује ме политика нити сам члан иједне странке. Бавим се овим факултетом и образовним контекстом. Имамо и психолошко савјетовалиште које је бесплатно за све студенте. Посљедње сриједе у мјесецу имамо професионално усавршавање наставног особља и то смо сада подигли на ниво Универзитета. Сматрам да човјек има три пута, уколико није задовољан, оде у иностранство, други је да кука, а то је увреда за човјека, а трећи пут је да запнеш и покушаш да урадиш више. Моја филозофија је да се може. “Куцај, отвориће се, тражи, наћи ћеш”, то је реченица из Новог завјета и то је темељ свега. Немојте одустати од себе, своје породице. Све и да имамо на челу политике супермене, а то нису, не могу они сами ништа. Мора сваки човјек да преузме одговорност на себе да “почисти своје двориште”. Све што не урадимо остаје нашој дјеци, па зар да им оставимо бару и мочвару, а не неко сређеније друштво?! Мора се размишљати о широј заједници. За мене је патриотизам да у оном домену у којем могу да утичем, утичем и да развијам факултет да буде конкурентан у друштву.

ГЛАС: Једна од тема у склопу усавршавања наставног особља је и комуникација са студентима. Колико је важна здрава комуникација?

ДУШАНИЋ: Ту радионицу ја водим и моја прва реченица је: “Ми нисмо богови”, на шта ми професори учесници одговоре како знају да нису. Кажем то јер има оних који се поставе баш као да јесу па касне на предавања или не дођу. Знате, има студената који су на самофинансирању, плаћају, дужни смо да им дамо услугу.

ГЛАС: Ових дана “оптужују” Вас да сте поскидали карте српских средњовјековних земаља и путовања Светог Саве, родослов Немањића... на једном зиду у ходнику Одсјека за историју зарад стварања изложбеног простора. О чему је ријеч?

ДУШАНИЋ: Комплетан простор смо рестаурирали и сваки кутак нашег факултета је уређен. Имамо умјетничке изложбе у сваком крилу. Једно крило није било уређено како треба, било је неколико фотографија професора са веома лошом резолуцијом, неуједначеним рамовима и хтјели смо да то боље уредимо. То је био и приједлог Катедре за историју. Скинули смо те слике и у периоду прије него што се постави нова изложба колега Горан Латиновић је фотографисао тај мали дио ходника, гдје се у том тренутку ништа није налазило, и објавио је то на друштвеним мрежама како смо поскидали нека национална знамења. То је било манипулисање информацијама зато што је показао само дјелић простора, док је други зид испуњен сликама српских владара, у свакој учионици су велике тапете које илуструју разна српска обиљежја, познате људе из српске историје. Створена је искривљена перцепција и није фер да се незадовољство покушава ријешити неком хајком преко друштвених мрежа. И на улазу у зграду факултета видјећете да уз заставу Универзитета и факултета стоји и застава Српске. Држимо до наше традиције и историје. На том “спорном” зиду планирано је да ускоро буде постављена изложба посвећена ослобађању Бањалуке 1918. године.

ГЛАС: Какви су планови послије прославе јубилеја?

ДУШАНИЋ: Биће нови дан у канцеларији. Наставићемо даље пуном паром да реализујемо све наше идеје и циљеве. Волио бих да се уради нешто више на оснаживању дигиталне компетенције, то је будућност, затим да имамо неки сервис за каријерно савјетовање. Међутим, када анализирамо шта све има на неким свјетским факултетима од разних сервиса и активности, све је мање оних којих код нас нема. Нема велике филозофије, треба да се ради. Треба да имате план и својим примјером покажете како и куда даље. Када студенти похвале оно што радите, то је заиста највећа награда.

Неколико прича из ратног Вишеграда 1914. године

Мањак асистената

ГЛАС: Шта је највећи проблем тренутно на факултету?

ДУШАНИЋ: Звучаће популистички, али проблем је што радимо много. Оно што је можда мана јесте да нам недостаје асистената, а то се опет веже уз финансије. Факултет је финансијски стабилан, али за свако ново запошљавање потребна су и додатна средства.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.