Славољуб Пушица: Постали смо велики без много новца

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" директор Музеја у Пријепољу Славољуб Пушица. Овај музеј, који је смјештен у старој турској згради из 19. вијека, у непосредној близини општине и главног градског трга је најмлађи, а према мишљењу свјетских стручњака, и најбољи музеј у Србији.

Налази се у некадашњој турској школи, а пажњу стручне јавности већ годинама привлачи занимљивим научним пројектима важним за културу Србије. Недавно је постао занимљив и свјетској јавности послије специјалне награде Европског музејског форума, коју је добио у Португалији.

У конкуренцији за ову престижну награду било је 59 музеја, а пријепољски је добио признање за реконструкцију и обнову манастира Давидовица и Куманица.

* ГЛАС: Шта за Музеј, Пријепоље, али и за Србију значи специјална награда Европског музејског форума коју сте недавно добили у Португалији на избору за европски музеј године? Која су вам све врата сада отворена?

ПУШИЦА: То је највећа награда када су музеји у питању, не само у Европи него и свету уопште. Од 1977, када је ту награду промовисао Савет Европе, ниједан музеј из бивше Југославије није учествовао на конкурсу, осим музеја из Хрватске и Словеније, који су однедавно почели. Конкурс је компликован, јасно одређен и морају се испунити одређени услови да бисте уопште конкурисали. Јер конкурисање за награду значи да ви не радите класичне музејске послове, односно да долазите на посао и радите класичне изложбе, археолошка ископавања… То раде сви у Европи и свету. Да бисте конкурисали за тако велику награду, морате правити искораке у музеологији, морате да радите значајне националне пројекте, које други музеји нису радили. Музеј из Пријепоља је конкурисао, иако смо најмлађи у Србији, са најмањим бројем радника и са најмањом музејском збирком. Јер то није био услов конкурса, услов је био шта сте ви то урадили, а шта други у Европи нису, а да је то значајно. А ми смо у протеклих 17 година урадили значајне пројекте и послао сам пројектну документацију, на основу које смо у конкуренцији 59 европских музеја успели да одлуком жирија добијемо награду. У одлуци судија истакнуто је и да је наш Музеј радио у најтежим могућим условима, у времену када се распала Југославија, када су се водили ратови у окружењу, у времену санкција и бомбардовања…. Када све то саберете и видите услове које су имали други музеји, Музеј у Пријепољу с правом је добио награду. Ипак, ја нисам тамо представљао само Музеј и Пријепоље, него државу Србију и српску музеологију. Тако награда није припала само Музеју, већ Србији. Са овом наградом Музеју су сви фондови, не само у Европи, него и у свету, отворени. Са том референцом и добрим пројектом имате предност и вас нико више не проверава. Ви сте проверени. А битно је то да је први пут у историји музеологије Србије и региона један музеј ушао у породицу модерних европских и светских музеја. Добили смо потврду да Музеј ради пројекте по светским стандардима и да се рад исплати. Али не било какав рад, већ оно што нико други не ради. И то не само једно, већ је потребан континуитет више пројеката и то нешто по чему ћете бити препознатљиви. Када радите нешто слично што и остали, немате шансе да прођете.

* ГЛАС: Ваш музеј стигао је у само финале избора Европски музеј године, а свјетски стручњаци сматрају га најбољим музејем у Србији. Како је дошло до тога да један мали музеј уђе у европску, па и свјетску елиту?

ПУШИЦА: Ишао сам на предавања, обилазио, пратио шта други музеји раде и како се креће модерна музеологија. Из тог сам разлога реконструисао Музеј у Пријепољу, поново и ми смо тренутно једини музеј у Србији који је урађен према светским стандардима музеја. Ништа ту није случајно. Међу онима који су конкурисали, били су између осталих музеји Кембриџа, Оксфорда. То су најпознатији и највећи музеји, а када се нађете у тој елити, а долазите са Балкана, поготово из Пријепоља, за које никада нико од њих није ни чуо, схватите у старту где се налазите. Али оно што је ваш адут су пројекти. На презентацији у Португалији питали су ме: Откуда вам уопште идеја да то радите? А ми смо радили реконструкцију средњовековних манастира, заштиту исламских споменика, за једно вече отворили шест музејских изложби. Музеј има и највећи истраживачки пројекат икада рађен код нас, а који траје годинама. Такве пројекте иначе музеји не раде. Да не спомињем изложбу посвећену Влади Дивцу. То су ти искораци који су довели музеј тамо где јесте. За 20 година добио сам све музејске награде које постоје у Србији. Музеј у Пријепољу је за свих 20 година постојања од свих музеја у Србији најприсутнији у медијима. Зато награда у Португалији није дошла изненада и да то нико није очекивао. Ја сам пре поласка рекао да ћемо бити награђени знајући тежину наших пројеката и знајући шта се у Европи и свету ради. У свету се вреднује шта сте урадили, реализација пројеката ствара шансу. Све је то довело до тога да један мали музеј, као што је наш, добије ово велико признање.

* ГЛАС: Рекли сте да Вам је доста класичних и досадних пројеката и да нећете више оно "од Ноја до АВНОЈ-а", већ нешто изузетно, што ће изазвати пажњу Европе. Колико је тешко издвојити се?

ПУШИЦА: Имамо свега шест запослених, од чега само једног етнолога. Не би требало ни да постојимо, али смо постали регионални музеј, захваљујући пројектима и једноставно смо ту где јесмо. Није битно колико имате запослених. Не одлучује квантитет, него квалитет. Мене су прозивали јер Музеј у Пријепољу нема музејску поставку "од Ноја до АВНОЈ-а", коју готово сви музеји у Србији имају. То је нешто што више нико у свету нема и такву сам поставку склонио пре пет година, јер сам схватио да је то превазиђено и стереотип најгоре врсте. И да то више нико не жели да види или ако једном види, више се никада неће вратити. Јер ту се ништа не мења, то су тешке поставке, које када једном поставите, не мењате 50 година. Ја радим тематске изложбе. У овом тренутку имамо шест изложби: археолошку, етнографску, историјску… Имате шта да видите и то може да буде пет месеци, годину, а затим долази нова тематска изложба. У Португалији сам имао договоре са колегама из европских музеја да дођу код мене и да направимо музејску поставку по којој ће Музеј у Пријепољу бити познат у ширем окружењу. То су такозване виртуалне поставке, нешто што у нашим музејима не можете да видите. Музеологија нема оквире, имате простор у којем се можете сналазити или не можете. Морате имати континуитет значајних пројеката, друштвену улогу, издићи институцију изнад политике и успети, без обзира на величину града, урадити нешто, изазвати пажњу, не само код вас него и вани. Велики музеји у свету имају зграде, капацитете и много више новца, али није све у томе. И без много новца можете да урадите велику ствар, што показује и наш музеј.

* ГЛАС: Изложба медаља, опреме, фотографија и трофеја, којом је чувени кошаркаш Владе Дивац одлучио да се опрости од професионалне каријере једна је од запаженијих које сте организовали?

ПУШИЦА: Изложба Владе Дивца је најпосећенија изложба, вероватно икада у свету, јер је на отварање дошло више од 20.000 људи. Када сам у Португалији показао фотографију на којој 20.000 људи чека да уђе у музеј, нису могли да верују. Том изложбом смо привукли огромну пажњу, иако сам био прозиван да скрнавим музеологију у Србији. Она је била и једна од референци за награду. И UNESCO је после тога промовисао идеју да музеји сарађују са значајним компанијама, са људима који имају новац и који финансирају велике пројекте.

* ГЛАС: Музеј је отворен 1990. године, да би се, како сте објаснили, покренули пројекти који би помогли да се разумије зашто су Немањићи у 11. вијеку баш ту формирали прву српску државу - Рашку, зашто је ислам на тим просторима остао 500 година и шта се десило са споменицима које нико није истраживао?

ПУШИЦА: Мене су "повукли" споменици у Полимљу. Тамо где сам рођен, где живим и радим. На том простору је остало огромно културно-историјско насљеђе Рима, Византије, државе Немањића, Турака, Аустроугарске… Ту имате велике светске цивилизације, огромно културно-историјско насљеђе, које никада нико није проучавао темељно. Сви истраживачи су видели, записивали, одушевљавали се, али то нико није штитио у мери у којој је требало. Давидовица, најстарији и најважнији манастир после Милешеве на овом подручју, је порушена половином 15. века, када су дошли Турци. И док ја 1995. године нисам покренуо пројекат, нико није хтео да је реконструише. А сви су писали о Давидовици: колико је значајна, да су ту Југовићи сахрањени, да је ту Милица рођена, да је ту Лазар био, да су сви били ту, да је ту и данас гроб Југ Богдана. А она је била без крова толико векова и ту су пропадале фреске из 13. века изложене киши и снегу. Ја сам хтео да затворим причу, да се манастир потпуно покрије, заштити и врати Српској православној цркви и свима који га данас посећују. Тако је било и са Куманицом, иако није посао музеја да обнавља манастире. После Давидовице и Куманице готово сви манастири су обновљени. Слично је и са исламским споменицима.

* ГЛАС: Докле се стигло са пројектом "На светим водама Лима"?

ПУШИЦА: Долину Лима, чији је ток 200 километара, никада ниједна истраживачка група није истраживала од Проклетија до Вишеграда. Пројекат сам конципирао управо на тој основи. Да се прође цела лимска долина и да се попишу први пут у историји сви споменици из свих периода, да се уради карта, означе порушени и обновљени споменици, све што постоји на терену и да се направи научни зборник. Пројекат сам покренуо 1996. године, а на терен са Проклетија пошао са групом истраживача 2005. За ових седам година завршили смо комплетно Горње Полимље, комплетну Пештерску висораван до Новог Пазара, Сјеницу, Нову Варош и сад ове године идемо према РС, конкретно радимо Прибој. Да ли ћемо ове године прећи у РС, још не знам. На територији која је остала за истраживање, у РС и БиХ, Доњем Полимљу, постоји много цркава и споменика из свих периода. Чека нас велики посао, а мислим да за четири године нећемо моћи све да истражимо.

Планови

* ГЛАС: Шта је тренутно главна преокупација Музеја? Са којим све музејима тренутно сарађујете?

ПУШИЦА: Имамо добру сарадњу са музејима у БиХ, Црној Гори, Хрватској, Словенији. Један смо од ретких музеја из Србије који је излагао у Европи и имамо сарадњу са Европом, са светом. Сарадња са музејима у РС је добра, али би могла да буде још боља, јер ми у Србији и Српској морамо да сарађујемо. Када имате идеје и радите са људима из света, увек вам се отварају неке нове могућности. Имамо пет пројеката које треба да реализујемо. За крај септембра организујемо конференцију о гастрономији. То је највећи културни догађај у Србији ове године, на који ће доћи људи из целог света. Тема су наша изворна јела, заборављена јела. Шта ће се десити после тога, видећемо. До нас је.

Давидовица

Једини сачувани уговор о градњи из доба Немањића је уговор који се односи на градњу Давидовице.

У уговору се као ктитор помиње Димитрије Давид, унук Стефана Немање, а који је са дубровачким зидарима склопио уговор 31. августа 1281. да у мјесту Бродарево подигну цркву.

На основу тог уговора зна се како су зидани Милешева, али и сви остали немањићки манастири у лимској долини и по Србији.

++++++++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.