Рајко Грлић за „Глас Српске”: Новац и похлепа су побиједили утопију

Рекао је ово за “Глас Српске” Рајко Грлић, легендарни режисер и сценариста, објашњавајући како се из његовог “чепркања по прошлости” изродила књига “Неиспричане приче”, једна крајње занимљива ретроспектива о људима који су на неки начин подијелили његов животни и умјетнички пут. Прослављени аутор познат по филмовима “Само једном се љуби”, “Штефица Цвек у раљама живота”, “Чаруга”, “Караула”, “Устав Републике Хрватске” и бројним другим радовима, каже да се поменуто “чепркање” уз малу помоћ пријатеља претворило у праву књигу, која је дочекала друго допуњено издање, како у Хрватској (Телеграм), тако и у Србији (Лагуна), те десетак превода на друге језике. 

- Једнога дана сам одлучио да то мало средим и да све скупа оставим својим америчким унуцима да знају шта се догађало прије њих. Онда сам то показао Анти Томићу, он Марини Вујчић која је тада била уредница у издавачкој кући и онда ме она пуну годину наговарала да јој дам тај рукопис. На крају је мој его попустио и тако се родила књига.

ГЛАС: Жеља да се у једном тренутку живота окренемо прошлости долази свима, прије и касније, али колико је тешко било помирити поглед кроз носталгични визир који често стављамо на очи кад гледамо уназад и објективне чињенице, које сте (пре)често имали прилике гледати на пређеном ауторском путу?

ГРЛИЋ:  Да, панично сам покушавао да то не буде биографија. Јер сви знамо ону чувену: “Ко није писао аутобиографију, не зна како је лако мијењати историју.”.

ГЛАС: У новој верзији књиге за радознале бројаче крвних зрнаца, крајње прецизно “израчунавате” Ваш национални и вјерски састав, али јасно истичете да сте Загрепчанин прије свега, што се руку на срце сазнало и далеко раније гледањем Ваших филмова, али колико је данас тешко бити Загрепчанин попут Вас, јер признајете негдје у књизи да је Ваша жеља за повратком потпуно ирационална?

ГРЛИЋ: У доба овог сировог национализма који влада у свакој од ових наших новонасталих држава, у којој власт живи од тога и за то, доста је тешко бити неко ко им једноставно не жели припадати. Загреб је мој родни град, ту сам кући и то је мој свијет. Све шире од тога је врло апстрактни појам неке наметнуте ми племенске заједнице. 

ГЛАС: Бавите се у књизи, потпуно очекивано, кинематографијом из много углова, али чињенице су неумитне у том “ригидном и недемократском” систему снимало се много више, филмови су били много признатији и што је најважније много гледанији…Из Вашег угла и искуства, шта је кренуло по злу за филмску умјетност када смо се сви најзад дочепали дуго жељене демократије и слободе?

ГРЛИЋ: Изгубио се бунтовнички набој. Запањујући број тз. “интелектуалаца” и “умјетника” се буквално слизао са влашћу и покушавао и још то чини у свему исказати своју племенску припадност.  С друге стране филмови се нажалост раде новцем. Њега је за филм све мање и мање. Данас у Хрватској, а мислим да је исто и у другим државама насталим распадом Југославије, нико не живи од филмске професије. Нема режисера, ни сценариста који могу да живе од филма. Филм је постао хоби.  Нешто као прављење гоблена.

ГЛАС: Када помињемо филмове, тренутно се чека Ваш 12. филм “Свему дође крај”,  рађен са Антом Томићем као косценаристом, по мотивима прозе Мирослава Крлежа, филм који сте описали као љубавни трилер. Чекање из угла публике дјелује предуго, али претпостављам да сте Ви имали и субјективне разлоге и објективне околности да не журите?

ГРЛИЋ:  Објективне околности се крајње банално зову -  недостатак новца. Данашња реалност је доста окрутна по филм. Да би нам у Хрватској дали одобрена средства мој продуцент и ја смо морали потписати да се одричемо хонорара. Зато је све тако дуго трајало. Али то трајање понекад има и своје вриједности; можете радити на сценарију док заиста није оно што мислите да би требало да буде.

ГЛАС: Откуд Крлежино дјело као мотив из којег је настао филм, некако дјелује да Крлежу данас многи својатају кад им је потребан углед тог имена, али се, објективно гледано, врло мало његових дјела данас  адаптира, а рекло би још мање чита?

ГРЛИЋ: Крлежа није обљубљени писац националиста. Напротив. Његове реченице о хрватском национализму би тешко пале на душу тих људи. Једина је срећа да га они не читају иначе би већ давно покренули још једну хајку на покојника.  Ми смо вјеровали да се његов најзначајнији роман “На рубу памети” може екранизовати, али смо пажљивим ишчитавањем схватили да је то сјајан есеј, а не драмско ткиво. Међутим, вријеме које описује  готово у потпуности се подудара са данашњим, тај бијес који кипти из тог романа покушали смо задржати, дакле његов дух, Зато ће на шпици филма писати инспирисано романом “На рубу памети” Мирослава Крлеже.

ГЛАС: Џон Хјустон рече једном приликом да не зна за добре филмове које људи нису хтјели гледати, Ваши филмови су јако гледани, чак и они коју су дочекивани на нож због избора тематике од “Чаруге” до “Устава Републике Хрватске”, али рекло би се да су постјугословенском кинематографијом годинама доминирали филмови важних тема, много хваљени, али ријетко гледани у биоскопима? Како је публика испала из те филмске формуле?

ГРЛИЋ:  Деведесетих је рађено толико глупих “родољубних филмова” да је публика једноставно побјегла из кина. Довољно су је тровали путем ТВ екрана да би за то исто још и плаћала карту. Од тада се публика полагано враћа у кина, али с великим опрезом пазећи да их поново не насанкају.

ГЛАС: Генерално, из Вашег угла, како Вам се чини данашњи тренутак у седмој умјетности, пандемија је уздрмала биоскопе, хиперпродукција влада стримингом, јаз између блокбастера и артхаус филмова је све већи, да ли сте оптимиста по питању будућности ове врсте умјетности или како је Ви зовете “јединог озбиљног циркуса 20 стољећа” и гдје данас видите занимљиве ствари унутар ње?

ГРЛИЋ: Чини ми се да је филм, прави филм само тада када има затворен трокут између аутора, филма и гледаоца. Без гледаоца филм за мене није филм. А што се будућности тиче  у кинима ће преживјети само суперспектакли. У Европи, која и даље, премда све мање и мање, вјерује да је филм култура, још ће неко вријеме постојати, али у Америци је тај независни филм једноставно нестао из кина. Можете га гледати на разним платформама. Постао је саставни дио понуде, онога што ја зовем “фаст филм фуд”. Мноштво из којег можеш гледати шта хоћете,  када хоћете и колико хоћете, док вечерате, разговарате с пријатељем, водите љубав.

ГЛАС: Од првог кратког филма “Цигла” прошло је преко 60 година, пишући поменуту књигу  свакако сте пролазили кроз цијелу каријеру, па Вас морам питати, иако су то врло незахвална питања, на који сте филм најпоноснији што сте га снимили и за којим филмом највише жалите што га нисте снимили?

ГРЛИЋ: Сада ћете чути онај стари и надасве излизани одговор да отац не бира између своје дјеце и да на то питање једноставно не постоји одговор.

А што се неснимљених тиче, моје гробље неснимљених филмова је доста велико, али ако треба изабрати један онда је то “Чудо у Поскоковој Драги” за који сам сценарио писао с Антом Томићем аутором истоимене књиге. Била би то сјајна пучка комедија за широке народне масе, љубавно авантуристички филм коју смо намјеравали приказивати у великим шаторима уз живу музику, храну и пиће. Хтјели смо филмом правити весеље.

ГЛАС: Од својих љевичарских убјеђења никад нисте одступали, али их истина никад нисте наметали другима. Постјугословенска и свјетска љевица бави се правима свега и свачега, осим правима радничке класе, базе из којег је настала, а која данас дјелује потпуно заборављена и потцијењена? Живјели сте овдје и вани, како Вам се чини, да ли је лијева идеја изгубила рат или само једну битку?

ГРЛИЋ: Бојим се да је љевица, она класична која је име добила тако да су паметнији у париском сенату сједили на лијевој страни, изгубила рат. С друге стране, оно што класично називамо радничком класом, данас масовно гласа за десницу. Новац и похлепа су побиједили утопију. Вјеројатно ће све што мисли озбиљно о људским слободама и неком праведнијем свијету, поново морати почети из почетка, у илегали, у неком влажном подруму. ГЛАС: Годинама сте предавали на универзитету, шта је био, намјерно нећемо рећи порука, већ кључни наук, који сте покушавали пренијети  студентима, када је умјетност у питању.

ГРЛИЋ: Да буду знатижељни и да их знатижеља, ако желе радити филмове, никада не напусти.

Документарци

ГЛАС: Када се прича или пише о Вашој каријери, углавном се у први план ставља играни филм, али у Вашем опусу стоји, ако се не варамо, 16 документарних филмова, једне, макар на нашем терену, потцијењене филмске форме. Раздвајате ли уопште те жанрове и колико су Ваши документарци били ствар личног избора и занимљивости саме теме, а колико сплета околности у којима сте дјеловали током каријере?

ГРЛИЋ: Враћао сам се документарним филмовима између играних, да не заборавим реалност, да у фикцији не отпловим предалеко, да знам ко сам, гдје сам и међу којим то људима живим. Драги су ми документарни филмови. У задње вријеме их гледам пуно више него игране, али немам више снаге да их радим. Јер кад кренете у документарац, то је као да сте кренули у рудник из којег не знате да ли ћете, када ћете и како изаћи. Играни филм је ипак звјер коју, барем живим у тој илузији, могу држати под контролом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.