Радослав Раде Савић за "Глас": Повјетарац са Козаре и данас нанесе мирис суве крви

Савић, који је издао и књигу “Дурале, и земља је уздисала” 2016. године, једини је живи потомак убијених Срба бањалучких мјесних заједница Драгочај, Пријаковци и Рамићи. Са тугом у гласу и сузом у очима препричава шта се дешавало у ноћи 2. августа 1941. године, на дан Светог пророка Илије.

Тада су усташе у шуми у Дуралама без иједног испаљеног метка на најмонструознији начин убиле најутицајније грађане поменутих бањалучких насеља. О овом злочину мало се прича, иако је управо тај масакр српског живља у Крајини био први који су на подручју бањалучке општине направиле усташе. Тај злочин био је и најава свега оног што се дешавало касније, нарочито у бањалучким насељима Шарговац, Мотике и Дракулић.

ГЛАС: Зашто се о злочину у Дуралама мало прича и колико га је оспоравала друга, хрватска страна?

САВИЋ: У посљедње вријеме на Србе у бањалучком крају посебно се испизмио фра Јурица Шалић, за вријеме трагичних догађаја од 1992-1995. жупник католичке цркве Свети Вид у Барловцима.  Заклонио се у бихаћком крају па пише ли, пише. У једном од својих посљедњих издања (С бањалучких страна, Бихаћ 2004.) непорециво тврди како је његов народ, односно Хрвати баш у овим крајевима вијековима прогањан и малтретиран од стране Срба. А тај његов народ је, како наводи, “најстарији народ у овим крајевима, народ који не носи никакву кривњу, вјернички народ одан цркви, народ коме војне и полицијске униформе нису прирасле за срце и народ који зна живјети само у миру, дакле човјекољубив и хришћански свијет”. Од постања до данашњих дана, ето, на њега насрћу домаћи и придошли Срби.

ГЛАС: Како је поменути фра Јурица описивао Србе?

САВИЋ: А Срби су, како их описује фра Јурица, “народ јако упуштен, заостао, примитиван, склон отимању и крађи, овчарски народ који живи у босанским врлетима и са влашким навадама, сиђе понекад с брда у низине па показује своје дивљачко лице”. Не спорим право фра Јурици да пише о невољама свог народа. Свакако их је било, али са оваквим квалификацијама Јурица је очигледно у свађи са чињеницама и историјском чињеницом. Као домаћи човјек он сигурно добро познаје страдања српског народа и то баш у овим крајевима. Није могуће да не зна и за Дурале. Ако је то ипак случај да га подсјетимо да се баш у Дуралама догодио први масовнији погром Срба од стране усташке власти. Колико нам је познато, усташе су били искључиво Хрвати.   

ГЛАС: Ко свједочи монструозном злочину у шуми у Дуралама?

САВИЋ: Прича о Дуралама није исконструисана и плод  било чије маште и заблуде. О њој свједочи Виктор Гутић, господар живота и смрти у овим крајевима за вријеме усташке власти, Усташка надзорна служба из Бањалуке и Усташка надзорна служба у Загребу на челу са Кватерником, интерне забиљешке званичне усташке власти, свједочења злочинаца у предмету “Домић и други”, изјаве савременика и родбине. О томе, коначно, свједоче и трагови некадашњих јама у шуми Дурале.

ГЛАС: Можете ли да нам пренесете бар неке детаље тог монструозног злочина?

САВИЋ: Из разумљивих разлога овдје не можемо изнијети цјеловиту причу о злочину у Дуралама већ само завршни дио. Већ у априлу 1941. године у Драгочају је формирана једна и једина сеоска усташка јединица на подручју бањалучког краја. У њеном саставу од 30 до 40 припадника били су искључиво људи из села Драгочај, Рамићи и Пријаковци. Предводили су је Тома Мијатовић, начелник општине, Марко Марић, логорник, Ловро (Ловрица) Шалић, таборник, Тома Марић, заставник, Стипо (Стјепан) Комарица, Шиме Шалић и Тома Губо, вође група те Илија Липовац Уљез, рамићки бог. Та јединица је још од априлских дана до Илиндана (2. август 1941. године) убила 16 угледних Срба из поменутих села, међу њима и двије жене, а у илинданској ноћи заклала 31 Србина, српског пса, како им је било милије да кажу. О другим облицима физичког и психичког злостављања Срба на овом мјесту и не говоримо. Описани су у другим приликама.

ГЛАС: Шта се дешавало у ноћи 2. августа 1941. године?

САВИЋ: Кад су се у сумрак, у суботу, 2. августа 1941. године, на видику угасили и посљедњи зраци сунчеве свјетлости, у нашим селима Рамићи, Пријаковци и Драгочај се све примирило. Тако, међутим, није било и око куће у којој је била смјештена драгочајска усташка власт (пространа трговачка кућа бањалучког трговца Јовића). Ту се осјећала ужурбаност. Како и не би кад се приближавало вријеме поласка према Дуралама (шума у власништву Луке Вучковца). Нашло се на окупу толико људи у различитим улогама и на различитим странама. Једни су већ били мртви, само то још нису знали. Превијали су се од муке, изударани до неподношљивости, избезумљеног и тупог погледа, гладни и жедни, без снаге да честито и уздахну, а камоли да гласније јаукну. На другој страни нашло се двадесетак усташа. Неки од њих већ су окријепили душу од претходног напорног дана. Потегли су који гутљај ракије (имали су је до миле воље), добро потподили трбух масним јелима и загасили жеђ хладном водом. Понеко од њих је чак и дремнуо. Сад већ орни, мотали су се и лијево и десно, један другом добацили и по коју ријеч, успут мунули неког од оних јадника, опсовали им влашку мајку и бога, а онда све нешто загледали у пушку, револвер, нож или што друго чиме су се окитили. Они главни међу њима стално су нешто бројили, упаривали и распаривали, провјеравали завезане чворове на рукама и ногама будућих жртава и потврђивали ранији договор ко, шта, с ким и како ће. Тек у глуво доба ноћи колона је кренула ка крајњем одредишту, односно шуми у Дуралама која је удаљена од три до 3,5 километара. Средином цесте љумао је и вукао се два по два повезан и већ на смрт осуђен 31 човјек. Испред, са страна и иза сваке групе пратило их је неколико наоружаних усташа. Међу њима су били Тома Мијатовић, Ловрица Шалић, Петар Домић, Милан Граховац, Илија Стојчевић, Шиме Шалић, Петар Комљеновић, Тома Марић и Стипо Комарица. Мотрили су на сваки покрет оних које су спроводили. Били су на опрезу јер се свашта може да догоди.

ГЛАС: Са чим су убијали Србе?

САВИЋ: Корак по корак, без шушка и гласа и тек са понеким уздахом, стигла је колона и до мјеста гдје зјапе јаме и чекају да им у жваље падне комад свјежег људског меса и да их освјежи топла крв. Суша је па су и јаме гладне и жедне. У шуми (Дурале) је засјео чудан ноћни мир. Из земље је избијао топли задах у коме се помијешао мирис изгажене бујади, увеле траве и сунцем испржене земље. Нема ни ноћног повјетарца па ни гране не шушкају и лишће не трепери. Заморене врелином претходног дана ни птице крилима не замахују. Мртвим сном заспао је и свијет ситнежи која борави под кором дрвећа, у шипражју, испод земље, у коријењу, у невидљивим стаништима густе траве. Не оглашавају се зрикавац и цврчак, не жмигају свици. То уснуло море тишине сад је узнемирио долазак толиког броја људи. Чим су дошли у Дурале, Ловрица Шалић  је наредио да се сједне  (поред јама), а онда су Стипо Комарица и Перо Домић започели убијање. Посла су се брзо прихватили и други. Није шала. Треба на овај или онај начин, ножем или маљем, сјекиром или србомлатом побити толико људи. И да су овце у питању не би било лако. Овако, Власи су то, а зна се какав је Влах. Зато удри једног по једног, нечујно, хладним оружјем. Кад је убијање завршено и кад су се усташе увјериле да су сви приведени мртви, њих 31, јаме су  затрпане, али без обиљежја. Ко је још видио да се мртвим псима пале свијеће и на гроб ставља цвијеће. Боље је овако. Посао је обављен, а нико ништа није ни видио, ни чуо. Остало ће учинити сунце, трава, киша и звијери. Кад се исплаче и земља ће се смирити.

Тако су контали учесници “великог дјела”. Оманули су. Дурале и дан-данас уздишу. Кад се повјетарац извије са Козаре, нанесе увијек и мирис суве крви и тихи шапат мртвих душа као болан звон рђавог времена и нечасног дјела. Фра Јурица, као и многи други, нису зашли на ту страну. На жалост и срамоту.

БОГАТА БИОГРАФИЈА

Професор Радослав Раде Савић рођен је у Рамићима, у Бањалуци 1935. године. Основну школу завршио је у Драгочају, а Гимназију и Нижу музичку школу у Бањалуци. У Сарајеву је дипломирао на Филозофском факултету (Југословенска књижевност и српско-хрватски језик) и Средњој музичкој школи (Одсјек вилиончело). Током радног вијека обављао је разне послове, претежно у политичким организацијама и државним органима БиХ и Југославије. Приватно и као члан или руководилац бројних делегација (омладинске, студентске, државне, политичке и спортске) боравио је у многим земљама широм свијета. Ужива и висок углед у свијету спорта. Говори енглески, њемачки и руски језик. У дневним листовима и часописима објављивао је стручне радове из области књижевности, српског језика, српске националне музике и спорта. Сарађивао је у изради општих и посебних енциклопедија. Носилац је већег броја домаћих и страних признања (Орден братства и јединства, Орден заслуга за народ, Орден Његоша трећег реда, Признање за животно дјело, Дијамантска значка ФИБЕ, Кључ града Канзас ситија, Захвала Владе Јужне Кореје...)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.