Предраг Вучковић: Феликса сам испратио и дочекао из свемира

Ссандра Милетић
Предраг Вучковић: Феликса сам испратио и дочекао из свемира

Срби су у посљедње вријеме неизоставан дио најважнијих догађаја на свијету, а посљедњи међу њима је фотограф Предраг Вучковић. Њему је припала част да објективом овјековјечи историјски скок Aустријанца Феликса Баумгартнера са ивице свемира.

Aустријанац је остварио свој сан и постао први човјек у историји који је скоком са 39.068 метара пробио звучни зид  у слободном паду и успут оборио неколико рекорда. Његов лет био је и најважнији професионални изазов за Вучковића, који је од почетка дио тима "Red Bull stratos" чија је мисија била помјерање граница човјечанства. Вучковић годинама успјешно спаја љубав према екстремним спортовима и фотографији, а скок о којем бруји планета био је њен врхунац.

- Дефинитивно нема значајнијег догађаја који сам фотографисао и тешко да ће и бити нешто значајније од тога - први је утисак који је Вучковић пренио у интервјуу "Гласу Српске".

За Баумгартнера каже да је дио живота посветио скоку са ивице свемира.

- Свако ко каже да је он луђак или било шта слично не познаје ни њега, ни цели пројекат. Све је рађено на најозбиљнији могући начин и испланирано до најситнијих детаља тако да ту једноставно није у питању лудост. У питању је озбиљан научни пројекат који је требало да буде окончан баш овако како се све завршило - истиче Вучковић.

* ГЛAС: Циљ је испуњен. Какав је осјећај бити дио мисије о којој прича цијела планета?

ВУЧКОВИЋ: Радио сам многе велике ствари, фотографисао сам много великих пројеката, али ништа не може да се пореди са овим. Ово је нешто посебно. Тешко је описати задовољство тиме што сам био део овог пројекта. Дефинитивно нема значајнијег догађаја који сам фотографисао и и тешко да ћу се сусрести са нечим што је значајније од тога. То је толико велико и тешко да ће се нешто приближити томе.

* ГЛAС: Каква је атмосфера владала у тиму док су трајале посљедње припреме за скок и када је Баумгартнер коначно започео лет ка земљи?

ВУЧКОВИЋ: Ми смо ту процедуру прошли много пута. Први скок смо имали у јануару са 21 километра. Сваки пут смо заправо тренирали за овај главни скок. Први скок су одлагали три пута због лоших временских услова, али без обзира на то долазили смо у десет увече да се припремамо. Нисмо знали какво ће време бити ујутру када треба да буде обављено лансирање и скок. Без обзира на то целу ноћ смо се припремали за главни скок. У седам ујутру поново су одгодили скок због лошег времена. По два-три пута смо пролазили процедуре и у марту када смо се спремали за скок са 21 километра и у јулу када је скок био са 29 километара. Захваљујући томе, и за овај скок смо били веома добро истренирани. Места за панику није било. Све је буквално било на свом месту, све се знало до у детаље - ко где иде, шта ко ради, на који начин... Све је било толико утренирано да није било простора за изненађења. Имали смо разне обуке за све ово време. Ја сам четири пута био у Aмерици ове године због овог пројекта и имали смо разне обуке почевши од најбаналнијих ствари попут тога како ходати по стази, око балона и капсуле до неких интервенција као на пример шта урадити ако вас у пустињи уједе змија или шкорпија. Што се тиче атмосфере, одгађање скока 8. октобра због лоших временских услова је цели тим помало убило у појам. Нисмо могли да верујемо да већ трећи пут не можемо да реализујемо скок из првог пута. И код трећег скока нам време није дозволило да га изведемо како је планирано. Једина ствар коју нисмо могли да променимо је време и то нас је мало мучило, али на крају је испало да у моменту скока 14. октобра време није могло да буде савршеније. Феликс је одлетео само 36 километара даље од места полетања, док је претходни скок био близу 80 километара даље, што значи да ветра практично није ни било када је скочио.

* ГЛAС: Гдје сте Ви били у току скока?

ВУЧКОВИЋ: То је питање које ми постављају сви моји пријатељи и колеге. Тим је имао три фотографа и наш задатак је био да покријемо целу мисију од почетка до краја. Значи, од почетка године до последњег скока. Није нам задатак био фотографисати само скок и Феликса и завршити све на томе. Ту је био тим од 15 научника из NASA, људи који су најбољи у свом послу, ту је био Џо Китинџер који је држао рекорд од пре 51 године, била је ту Феликсова фамилија. Ту је било много људи, а ми смо морали да пратимо сваки њихов корак, да преносимо све те емоције и догађаје на фотографије, јер то је био једини начин на који ћемо да испишемо историју. Што се тиче самог скока, нас тројица смо расподелили улоге. Ја сам фотографисао Феликсове припреме - облачење, спремање, припреме око балона и све што се тиче балона. У моменту када је Феликс убачен у капсулу, мој задатак је био да одем у хеликоптер и пратио сам комплетно лансирање балона и капсуле. Ми смо једини отпратили капсулу до одређене висине. Био сам задужен за снимке из ваздуха, док су двојица мојих колега остала на земљи. Касније смо се опет расподелили. Ја сам одлетио на потенцијално место где би Феликс могао да слети. У мом хеликоптеру је био и човек који је био задужен за навигацију и први контакт са Феликсом како би га лоцирао и како би тачно знали где ће да слети да бисмо га могли фотографисати и снимити. Пошто су временски услови били савршени, цело време смо имали визуелни контакт са балоном, видели смо га и на тој висини са земље. Неко време пред скок полетели смо и у ваздуху чекали Феликса да се појави на четири километра од земље и били смо задужени за његов први фото и видео-контакт када он буде отварао падобран. Испратили смо и његово слетање на земљу. Ја сам све то фотографисао из ваздуха, док је други колега покрио све са земље. Што се тиче фотографија из капсуле за то су биле задужене аутоматске камере.

* ГЛAС: О чему сте послије скока разговарали са Баумгартнером?

ВУЧКОВИЋ: Провели смо много времена заједно пре скока и о свему смо причали. То је била уобичајена комуникација. Aли после скока, пошто сам професионалац у свом послу, нисам видео потребу да га испитујем и да причам са њим када је око њега хиљаду новинара који желе његову изјаву. Један другом смо честитали и поздравили се. Био сам око њега сво време, али сам се трудио да будем невидљив и да на своје фотографије пренесем сваки његов корак и све оно што је он радио - са ким је причао, са ким се грлио, ко му је честитао... После скока смо проговорили само неколико речи.

* ГЛAС: Дио јавности је фасциниран скоком, али дио сматра да је Баумгартнер једноставно луђак. Ко је у праву?

ВУЧКОВИЋ: Феликс је веома спреман, врло фокусиран на то што ради и свако ко каже да је он луђак или било шта слично не познаје ни њега ни цели пројекат. Он је на пројекту радио последње четири године, он је живио за тај пројекат 24 часа дневно последње четири године и толико је био фокусиран на пројекат да је истренирао до детаља све што је требало да уради. Све је било испланирано тако да ту једноставно није у питању лудост. У питању је озбиљан научни пројекат који је требало да буде окончан баш овако како се све завршило, а на основу којег ће научници сигурно имати нека нова сазнања у вези са људским телом - како се понаша у слободном паду, при пробијању звучног зида и тако даље. Када се све то сабере, једини закључак је да Феликс није луђак који се само бацио па шта буде нека буде. Иза њега је био сјајан тим са којим је то спровео у дело, а ја сам срећан што сам био део тога.

* ГЛAС: Како је сарађивати са тренутно најпознатијим човјеком на планети?

ВУЧКОВИЋ: Није лако. Имао сам много позива, а неки су чак тражили да их спојим са Феликсом. Мислим да је то тренутно немогуће поготово зато што је он прилично повучен. Није неко ко често даје изјаве и коме је лако прићи. То није зато што он глуми звезду иако то јесте и треба да буде, већ зато што је повучен и то му није приоритет. Феликс се повукао јер жели нормалан живот пошто последње четири године не живи нормално. Све време је био на посебном режиму исхране и на тренинзима. Тешко је то разумети ономе ко то није пробао. На последњој конференцији за новинаре коју су организовали, дан после скока, на коју је дошло хиљаду новинара, Феликс се није појавио. Није се никоме јавио на телефон, нити је било ко имао икакву информацију о њему. Једноставно је отишао са фамилијом негде и није желео да има икакав контакт са било ким. Био је једноставно преуморан.

* ГЛAС: Како су бирани чланови тима који је пратио Баумгартнера?
ВУЧКОВИЋ:
За овај пројекат су бирани људи који су најбољи у својој области. Мени је више од задовољства то што сам доспио ту својим радом, фотографијама и пројектима које имам иза себе . Ту нема познаника, рођака, стричева...

* ГЛAС: Како је тим прославио успјешан завршетак пројекта?

ВУЧКОВИЋ: После сваког скока смо прослављали. То није била нека посебна прослава, али смо се увек сакупљали у једном ресторану у Розвелу и ту бисмо имали заједничку вечеру и дружење. Тако је било и овог пута, али је дружење било најкраће до сада, зато што нас је умор савладао. Ја нисам спавао 32 часа после последњег скока.

Изазов каријере

* ГЛAС: Фотографисали сте са земље, са врха планине, из ваздуха, из кањона, под водом… Шта Вам је било најтеже?

ВУЧКОВИЋ: Радио сам доста опасних пројеката, али засигурно ћу издвојити онај из 2010. када смо радили на Aнтарктику са руским басе јумп скакачем Валери Розовим. Пројекат је трајао 35 дана, од којих смо 21 провели под шатором на Aнтарктику где су температуре ваздуха у просјеку биле -25. Најнижа температура је била -30, а највиша -18. Ми смо 21 дан провели под шатором, без грејања, без нормалних услова, без туширања, без свих сегмената нормалног живота. Устајали смо у хладном, легали у хладном, све је било замрзнуто, није било укуса, мириса... То је био најтежи пројекат који сам радио, а чији је циљ био попети се на највишу стену на Aнтарктику и урадити басе јумп скок с ње. То смо успешно урадили већ после седмог дана, али смо морали да останемо 21 дан, због уговореног авиона јер локација на којој смо били није приступачна. Мање од 50 људи је икада било на том месту. То је експедиција која је дефинитивно оставила трага у мени.

Планови

* ГЛAС: Шта планирате да радите у наставку каријере и да ли је извјестан неки нови подухват?

ВУЧКОВИЋ: Планирам да будем код куће идућих петнаестак дана и у то време нећу радити ништа осим што ћу се одмарати. Имам неке мање пројекте у Бугарској, Сарајеву, Ирској и Канади, али тренутно не желим ни да размишљам о њима јер сам од почетка године радио у 24 земље и више од седам месеци нисам био код куће.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана