Предраг Мики Манојловић: Никада нећу млатити паре на мукама мојих људи

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" звијезда балканске кинематографије Предраг Мики Манојловић, чије су улоге обиљежиле позоришни и филмски живот. Генерације га повезују са упечатљивим ролама, од серије "Грлом у јагоде", преко филма "Отац на службеном путу", па до новијих остварења као што је "Беса".

- Немаран однос према култури у Србији влада код већине политичара и то је довело до тога да се поједини људи осете довољно снажнима да се могу назвати културом самом. Или да кажу: "Позориште је то што сам ја" - истакао је Манојловић.

* ГЛАС: Филм "Беса" Срђана Карановића доживио је велики успјех. Како сте Ви доживјели ту причу?

МАНОЈЛОВИЋ: Шалио сам се више пута на рачун моје улоге у том филму, где изговарам веома мало речи. Било ми је врло занимљиво да радим са редитељем Срђаном Карановићем, који је један посебан универзум. Не придајем томе никакав политички призвук, чак сам шалио говорећи: "Албанцима је најбоље што сам им ја играо Албанца, нису могли боље да прођу." Волим тај филм, који је добро прошао на фестивалима и освајао награде.

* ГЛАС: Нову улогу добили сте у филму чије је снимање у Македонији. О каквој причи је ријеч?

МАНОЈЛОВИЋ: Играм у филму "До балчака" режисера Столета Попова, који је писао сценарио заједно са драмским писцем Гораном Стефановским. Са Столетом сам претходно радио филм "Џипси меџик". Ово је филм који говори о 1906. години и времену краја турске империје на простору Македоније. Снимамо у Битољу, прича је о распаду велике империје и крају те цивилизације, о коришћењу те ситуације да се ослободи Македонија и људи који живе у њој. Филм има веома занимљиву причу и три главна лика. Један лик је жена која долази "Оријент експресом" у Македонију и зауставља се на граници, што је њен циљ. У возу се упознаје са мојим филмским сином, а трећи лик је комита, који се касније појављује.

* ГЛАС: Фестивал "Стеријино позорје" недавно је подигао велику прашину јер нису додијељене глумачке награде. Како коментаришете тај детаљ, али и паролу "Глумац је мртав, живео глумац", што је био слоган дискусије одржане на фестивалу?

МАНОЈЛОВИЋ: На "Стеријином позорју" сам био као представник Радионице интеграције и гледао сам представу "Бунар", што сам сматрао својом обавезом. Дошао бих и на фестивал у Бањалуци да нисам тада био у Македонији. Дан раније сам био на доста занимљивој дискусији позоришних критичара под мотом "Глумац је мртав, живео глумац". Не свиђа ми се наслов, заправо паралела: "Краљ је мртав, живео краљ". Краљевстава има и нема, краљеви умиру и можда немају своје наследнике. Али глумац никада није умро и нити ће док год је живог човека на овој земљи. То је недуховит и нетачан начин који жели да каже да живимо у времену када имамо потребу за новим глумцем. Сваки озбиљан глумац, са великим замахом и дубоким зароном у смисао постојања на овом свету има све то што они мисле да нов глумац треба да има. Тако да ипак не живимо у времену када имамо потребу да створимо новог глумца. Рођен сам у добу када су владали даровити глумци. Као човек и као глумац растао сам и васпитаван у окружењу где је глумац морао да буде неко ко је рефлекс времену у коме живи. Наслов окупљања позоришних критичара на тему "Глумац је мртав, живео глумац" сматрам промашеним. На "Стеријином позорју" гледао сам само две представе, "Бунар" и једну словеначку, тако да не знам да ли је жири претерао. Сваки жири ради по некаквим правилима. Накнадно објашњавање шта је жири требало да ради или да не ради је излишно. И ја сам раније преживљавао свашта када сам био члан жирија у времену док је "Стеријино позорје" заиста било озбиљно и велико Позорје, што сада покушава да буде. Конкуренција је тада била страховита и ни близу тако танушна као што је данас. Генерално, накнадно објашњење: "Требало је овај или онај глумац да добије награду, а није", заправо спада у једну врсту непотребног образложења. Не видим разлог зашто било ко из жирија тумачи своје одлуке.

* ГЛАС: У центру пажње на српској позоришној сцени тренутно је захтјев глумаца за смјену управника "Атељеа 212" Кокана Младеновића. Како ви видите ту ситуацију?

МАНОЈЛОВИЋ: Немаран однос према култури у Србији влада код већине политичара и то је довело до тога да се поједини људи осете довољни снажним да се могу назвати културом самом. Или да кажу: "Позориште је то што сам ја." То је један сасвим нормалан рефлекс онога што је Градски секретаријат за културу у Београду радио последње четири године. Смишљено или несмишљено Градски секретаријат радио је на уништавању оних танушних културних вредности које имамо у Београду.

* ГЛАС: Посљедњих година доста сте сарађивали са умјетницима из Сарајева. Играли сте у представи "Европа данас" Мирослава Крлеже, у режији Хариса Пашовића. Шта је сада са том сарадњом?

МАНОЈЛОВИЋ: Са редитељем Харисом Пашовићем радио сам три представе у животу. Прва је била "Дозивање птица", крајње озбиљан експеримент и доказ да се у институционалним театрима могу правити представе којих се не би постидели ни најхрабрији позоришни људи за које знамо. Друга представа је била "Чекајући Годоа", а онда је дошао Годо. Дошао је рат и са том представом се то прекинуло. Представу "Европа данас" сам јако волео да радим, зато што су Крлежини есеји веома актуелни и они су заједно са групом "Лајбах" имали посебно значење. Жао ми је што то не играмо, ваљда је јако скупо, зато што је заправо врста рок концерта и није лако окупити те људе. Зато више не играмо ту представу.

* ГЛАС: Прошле године поднијели сте оставку на мјесту челног човјека Филмског центра Србије. Шта мислите о стању у српској кинематографији?

МАНОЈЛОВИЋ: У тренутку повлачења не да нисам имао позитивну слику о стању у српској кинематографији, него  крајње негативну слику. Мислим да политичари не умеју да препознају људе који раде нешто без икаквог личног интереса, јер они то вероватно не разумеју. Нису препознавали напоре које смо ми улагали и које сам и ја улагао несебично. Озбиљан рад у Филмском центру Србије нису схватали као потребан и нису желели ред у кинематографији. Закон о кинематографији је ипак донет после моје оставке, што ми је на неки начин драго. Мој одлазак је убрзао доношење тог закона. Али ништа друго од тога није сређено. Могуће да је то један од мојих последњих покушаја да се друштвено одговорним и јавним радом помогне ужој и широј средини којој припадам.

* ГЛАС: Јесте ли погледали представу "Отац на службеном путу" редитеља Оливера Фрљића, пошто сте играли у истоименом филму Емира Кустурице? Која Вас сјећања вежу за снимање тог филма?

МАНОЈЛОВИЋ: Нисам гледао представу "Отац на службеном путу". Филм "Отац на службеном путу" је једна од оне врсте покретних слика које издржавају пробу времена и једноставно не губе ништа. Такви филмови су веома, веома ретки и само поједини то успевају. Има неколико филмова које сам снимио, а који су издржали пробу времена. То је био мој први радни сусрет са Емиром Кустурицом. Од тада до данас нас двојица смо, иако се не виђамо често, још увек у откривању један другог. Могућност нове сарадње је увек у ваздуху. Не зато што се ми приватно волимо или не волимо или смо некакав уиграни тандем, него зато што се у раду размењујемо максимално искрено, поштено и до краја. У томе је узрок зашто Емир жели да радим са њим и зашто и ја то желим.

* ГЛАС: Серија "На терапији" у којој играте психотерапеута је један од новијих пројеката, а играте психијатра. Је ли данас таква терапија неопходна?

МАНОЈЛОВИЋ: Серија је била веома гледана и репризирана. Она потпуно излази из оквира уобичајених телевизијских серија које гледамо или које имамо прилику да видимо и као таква није непотребна. Али изгледа да један такав стандард установљен том серијом није био потребан телевизијама. То је парадоксално, да телевизије не желе да имају нешто што је озбиљан квалитет и што није телевизија типа: "Седи, опусти се, гледај, уживај и сва чула препусти овим звуцима." Ово је серија која тражи учешће и активност гледалаца. Међутим, живимо у времену када телевизија служи за затупљивање што ширег броја конзумената, а не за изоштаравање њиховог ума и за потребе духа. Зато сам незадовољан што је серија која је имала дивне реакције дошла у погрешно време, а то је време када је све што има садржај отежавајуће и непотребно.

* ГЛАС: У екипи сте нове представе Душана Ковачевића "Кумови" са поднасловом "Комедија трагичне свакодневице". Прича говори о отуђењу, како сте се пронашли у том комаду?

МАНОЈЛОВИЋ: Никада раније нисам играо у "Звездара театру", ово је била прва улога тамо. Указала ми се могућност за представу у паузама снимања које сам тада имао у Шпанији. Јако ми је драго да сам једном играо у комаду Душка Ковачевића. Иначе је занимљиво да сам врло мало играо домаће писце, само Драгослава Михаиловића "Кад су цветале тикве", Бојићеву "Госпођу Олгу" и један текст Радослава Павловића док сам био јако млад. Све друго је било светска и европска литература. Душко је и режирао "Кумове", а волим и да играм са Бранимиром Брстином, Даницом Максимовић, Ралетом Миленковићем, Милицом Михаиловић. Уживамо у тој представи.

* ГЛАС: Својевремено сте одбили улогу у Спилберговом филму "Миротворац". Многи српски млади глумци пристају на разне улоге у било каквим страним филмовима. Да ли бисте им препоручили да не прихватају све пројекте?  

МАНОЈЛОВИЋ: Не могу ја никоме ништа да пребацујем. Онако како сам одреаговао када нисам желео да играм у филму "Миротворац" поступио бих и данас. Не могу да зарађујем новац играјући у филму који говори о мукама људи које су се десиле у мојој земљи, бившој Југославији. Не желим то и нећу то радити ни у будућности. Такође, не желим да снимам такозване филмове који су крајње субјективни, црно-бели. Не замерам младим глумцима што играју у таквим филмовима, они живе у овом времену, а ту државу можда и не памте, немају однос према том времену или немају довољно новца за живот. Да сам имао те амбиције, не бих снимао филмове у Европи за пристојан новац, него бих одавно био у Холивуду и млатио паре.

* ГЛАС: Јесте ли гледали филм "У земљи крви и меда" Анђелине Џоли?

МАНОЈЛОВИЋ: Нисам, нити ћу. У првом тренутку сам мислио да ћу погледати филм. Када неко сними први филм, као што је био случај са овим филмом, то буде позитиван светски догађај. Када је Кустурица направио први филм, постао је светски познат. Али када све прође као са филмом Анђелине Џоли, помислите: "Зашто бих трошио своје време на то?" То је крајње неуспешан филмски деби и јасно је као дан да је пропао филм. Видим да нема неког одјека, али ни позива да ми неко каже: "Погледај, одличан је филм." Зато немам потребу да гледам нешто за шта нисам чуо да је добро.

Радионица интеграције

* ГЛАС: Покренули сте Радионицу интеграције с циљем укључивања слијепих и слабовидих особа, али и других особа са инвалидитетом у активан културни и друштвени живот. Како је дошло до тог пројекта?

МАНОЈЛОВИЋ: Радионица интеграције постоји већ неколико година и са низом својих активности које су усмерене ка појединцима са хендикепом и другим људима из маргинализованих група у Београду и Србији покушава да те људе стави у фокус догађања у радионици. Успели смо да ти људи буду креатори програма, а не да буду публика. Добила је углед и поверење на које се наслонио Фонд "Круг" и на основу тога је Европска унија, односно њени органи за помоћ цивилном друштву заправо финансирали пројекат "Бунар" који је за централни догађај имао представу "Бунар", а поред тога и низ разговора на тему односа у породици и међунационалних односа. Установа културе "Вук Караџић" је одабрана да пружи свој простор у коме би се то одиграло. Тамара Вучковић је направила тај пројекат који се зове "Бунар", чија је окосница био драмски текст "Бунар". Радионица је имала две позоришне представе, а једну су радили људи са хендикепом. Те представе су биле на МЕСС-у, Театар фесту "Петар Кочић", Битефу, мада наш циљ у почетку није био да идемо по фестивалима.

Каријера и породица

* ГЛАС: Породични живот добро чувате од очију јавности. Супругу Тамару упознали сте као младу глумицу, а из претходног брака имате кћерку Чарну, редитељку. Шта је Ваш рецепт за добар баланс између каријере и породичне хармоније?

МАНОЈЛОВИЋ: Мислим да не постоје савети, већ само лично искуство. Иако савети постоје у форми, али они су неприменљиви пошто сваки човек гради свој пут. Свако открива начин како да прође ситуацију у којој се нашао и да свој живот доведе до смисла. Немам савет за друге. Па и када сам добијао савете нисам умео да их применим док нисам више пута ударио главом о зид и пронашао неки други начин.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.