Почело Цезарово рачунање вријеме
Јулијански календар је настао реформом римског календара, а увео га је Јулије Цезар 46. године прије нове ере. На снагу је ступио 45. године п.н.е. Изабран је послије консултација са астрономом Созигеном Александријским, вјероватно замишљен тако да апроксимира трајање тропске године, познате бар од Хипарховог времена.
Редовна година календара има 365 дана, подијељених у 12 мјесеци. Сваке четврте године се додаје преступни дан. Тако јулијанска година има просјечно 365,25 дана.
Јулијански календар је у неким земљама (нарочито православним) остао у употреби до 20. вијека као национални календар, али је генерално замијењен новијом верзијом, тј. грегоријанским календаром.
Још увијек га користе неке националне православне цркве (међу којима српска и руска), Света гора у Грчкој и Бербери у сјеверној Африци. Оне православне цркве које више не користе јулијански календар нису прихватиле грегоријански, већ ревидирани јулијански календар, по приједлогу научника Милутина Миланковића.
Уобичајена година претходног римског календара се састојала од 12 мјесеци, укупног трајања 355 дана. Поред тога, повремено је између фебруара и марта био уметан 27-дневни интеркаларни мјесец. Овај преступни мјесец је био формиран уметањем 22 дана послије прва 23 или 24 дана фебруара, а преосталих пет дана фебруара је постајало посљедњих пет дана интеркалариса. Ефекат је био додавање 22 или 23 дана години, чиме се добијала преступна година од 377 или 378 дана.
Према каснијим писцима, Цензорину и Макробију, идеални интеркаларни циклус се састојао од редовних година са 355 дана, које су се смјењивале са преступним годинама, које су наизмјенично имале 377 или 378 дана.
По оваквом систему, четири римске године би просјечно имале по 366,25 дана, што би производило одступање од једног дана годишње у односу на почетке годишњих доба. Макробије описује један даљи рафинман, по којем би у осам од 24 године биле само три преступне године (умјесто четири), свака са по 377 дана. Овим би у интервалу од 24 године њихова просјечна дужина износила 365,25 дана.
Ако би се овим системом управљало исправно, римска година би у просјеку остајала приближно усклађена са тропском годином. Али, ако је изостављано превише интеркалација, како се догађало током Другог пунског рата и грађанских ратова, календар би се брзо разишао са тропском годином.
Поред тога, пошто се о интеркалацији често одлучивало прилично касно, просјечан римски грађанин често није знао који је датум, нарочито ако је био удаљен од града. Из ових разлога, посљедње године предјулијанског календара су касније биле познате као "године конфузије".
Проблеми су се нарочито заоштрили током година Цезаровог понтификата, пред реформу, 63-46. п.н.е., када је уметнуто свега пет интеркаларних мјесеци, умјесто осам, и ниједан током пет римских година прије 46. п.н.е. Реформом се намјеравао исправити овај проблем трајно, стварањем календара који би остао у складу са Сунцем и без људске интервенције.
Први корак реформе био је усклађивање почетка календарске године (1. јануар) са тропском годином, тако што би година 46. п.н.е. била дуга 445 дана, чиме су надокнађене интеркалације пропуштене током Цезаровог понтификата. Ова година је већ била продужена са 355 на 378 дана уметањем редовног преступног мјесеца у фебруару. Када је Цезар декретирао реформу, вјероватно убрзо по повратку из афричког похода крајем квинтилиса (јула), додао је још 67 (22+23+22) дана, уметањем два ванредна мјесеца између новембра и децембра.
Њихове појединачне дужине су непознате. Пошто је 46. п.н.е. била посљедња у низу неправилних година, ова екстра дугачка година се назива "посљедња година конфузије". Прва година функционисања новог календара била је 45. п.н.е.
+++
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
