Огњен Тадић за "Глас": У Српској је сваки дан Дан Републике

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” правник Огњен Тадић, коментаришући полемике које су се створиле у овдашњој јавности у вези са прославом 9. јануара, као Дана Републике, односно настанка Српске, након што је на Свесрпском сабору одлучено да се Сретење убудуће слави као Дан државности Републике Српске и Србије. 

Према ријечима Тадића, интервенцијама Уставног суда БиХ,  из Закона о празницима и из Закона о Дану Републике Српске брисан је датум 9. јануар, али се захваљујући одлукама Владе Републике Српске он и даље поштује и слави. 

- Ко нама гарантује да ће нека нова политичка гарнитура бити спремна на личне санкције, какве смо већ видјели и истрајати у поштовању 9. јануара који није наведен у било којем закону? Због тога као разумну и патриотску цијеним намјеру руководства Србије и Српске да се кроз истицање неспорне чињенице да је Република Српска настала 9. јануара 1992. године овај проблем дугорочно ријеши законским рјешењем и тиме сачува 9. јануар. Што се додатног празника Сретења тиче важно је рећи да без Првог српског устанка на Сретење 1804. не би било ни Младе Босне. Без Младе Босне не би било Краљевине Југославије. Без Краљевине Југославије не би било ни АВНОЈ-а. Без АВНОЈ-а не би било ЗАВНОБиХ-а. 

Без ЗАВНОБиХ-а не би било 9. јануара и одлуке о стварању Републике Српске која произилази из суверене воље и конститутивности српског народа. Без 9. јануара не би било Дејтонског споразума. Да су Бошњаци били паметнији трпјели би 9. јануар и кували нас у процесу стварања неке засебне историје БиХ која је одвојива од цјелине српског народа и његове историје. Но, имајући у виду да такве памети код Бошњака није било преживјели смо и ту фазу па дочекали повратак на главни колосјек српске историје на коме се види да је историја БиХ само један дио укупне историје српског народа. Е, зато велико и гласно “Да” за Сретење - каже Тадић.

У наставку овог интервјуа он се осврнуо и на недавно одржани Свесрпски сабор у Београду, али и на нове покушаје да се имовина Републике Српске прогласи државном те о улози појединих западних дипломата и државних институција, попут Уставног суда БиХ, у тим настојањима која нису у складу са Уставом БиХ, односно Дејтонским мировним споразумом.   

ГЛАС: Како коментаришете отворене и жестоке критике због одржавања Свесрпског сабора, али и усвојене Декларације, у којој се позива на досљедну примјену Дејтонског мировног споразума. Коме и због чега смета ово српско саборовање?

ТАДИЋ: Препознајем двије врсте критика. Прво, постављено је питање демократичности, тј. легитимности представника на Сабору. Морам рећи да ме оно чуди. Међу саборским активностима најважнија је била заједничка сједница двију влада. Обје те владе су легалне и имају потпуни легитимитет па не разумијем зашто то било ко спори. Поред те чињенице важно је истаћи да се саборске активности заправо завршавају тек сједницама скупштина Србије и Српске које ће се изјаснити о саборској Декларацији. Самим тим сви демократски изабрани представници и у Србији и у Српској учествоваће у планираним саборским активностима. 

Никада раније нисмо имали тако очит примјер демократског учешћа у креирању националне политике па стварно не схватам примједбе на ту тему. Можда постоји жеља и идеја да се Сабор конституише као тијело за које се организују посебни избори свугдје гдје живе Срби. То би било сјајно и ја бих то подржао, али док се то не деси можемо користити недавно виђену форму која је истински производ демократских процедура и у Србији и у Српској. 

Друго, примједбе да Срби својим Сабором нарушавају тобож идеалне међународне односе у најмању руку су дрске и безобразне. Долазе од оних који већ деценијама желе да својим интересима потчине или укину и Дејтонски мировни споразум и Резолуцију 1244. Пред таквим зликовцима немамо обавезу да се правдамо због тога што штитимо и Дејтонски мировни споразум и Резолуцију 1244. јер не само наша дјела, него и међународно право је на нашој страни.

ГЛАС: Како гледате на тврдње представника америчке амбасаде у БиХ да имовина припада централним властима у БиХ, позивајући се при томе на изјаву помоћника државног секретара Џејмса О'Брајена, који је рекао да је БиХ потписала Споразум о питањима сукцесије бивше СФРЈ те да је тим чином “државна имовина приписана БиХ, а не ентитетима”. 

ТАДИЋ: Питање надлежности у вези са законима који се тичу било какве, па и тзв. државне имовине, ријешено је Општим оквирним споразумом за мир у БиХ. Према члану 12/1 Устава БиХ, ступањем на снагу дејтонског Устава из 1995. године замјењује се и ставља ван снаге ратни Устав Републике БиХ из 1993, па самим тим и надлежности из тог Устава које се тичу доношења закона којима се уређују питања везана за имовину. 

Дејтонским Уставом БиХ из 1995. године извршена је јасна подјела надлежности између институција БиХ и ентитета и то одредбом из члана 3/1 која каже да све владине функције и овлашћења, која нису овим Уставом изричито дата институцијама БиХ, припадају ентитетима. И то је све што је правно релевантно у вези са том темом. 

ГЛАС: А шта је са Споразумом о сукцесији на који се позивају америчке дипломате?

ТАДИЋ: Споразумом о питањима сукцесије ријешено је више важних питања између држава сукцесора Југославије, а не само питање имовине. Сходно споразуму, БиХ је учествовала у преговарању о расподјели права, обавеза, активе и пасиве Југославије те се према тим питањима односила у складу са својом унутрашњом структуром. Тако је, примјера ради, у вези са Прилогом Ц Финансијска актива и пасива, а у вези са којим институције БиХ имају надлежност, без икаквих сметњи од стране ентитета и уз потпуно поштовање своје унутрашње структуре надлежности, БиХ приступила вршењу права и обавеза из Споразума о сукцесији. 

Са друге стране, када је у питању Прилог Е Пензије, такође уз пуно поштовање своје унутрашње структуре надлежности, иако се ни у том прилогу Споразума о сукцесији не наводе ентитети, БиХ је без мијешања у надлежности ентитета несметано омогућила ентитетима да врше права и обавезе из Споразума о сукцесији. Оваквих упоредних примјера у вези са споразумом има више и може се претпоставити да би се и у вези са имовином БиХ поштовале надлежности утврђене уставном структуром, да није било интервенција бивших високих представника за БиХ. 

ГЛАС: У Дејтонском мировном споразуму нигдје се не спомиње државна имовина. С друге стране, Кристијан Шмит упорно инсистира како је он једини који може тумачити Дејтонски мировни споразум, а што нас опет враћа на ону причу о духу, а не слову Дејтона?

ТАДИЋ: Чини то због два основна разлога. Први је Шмитова потреба да се кроз политичке кризе и конфликте, које од свог доласка у БиХ непрекидно ствара, наметне као високи представник за БиХ, јер легалан и легитиман начин да то учини нема, имајући у виду да му недостаје одлука Савјета безбједности УН о постављењу на ту дужност. 

Он уопште не штеди до сада изграђене односе мира у БиХ ни на другим питањима и генерално је у настојању да, узурпирајући дужност високог представника, уназади мировни процес у БиХ, поништавајући силно вријеме, труд и новац који је у тим процесима поред нас потрошила и тзв. међународна заједница. 
Други разлог је отимање рудника, шума и воде и њихову предају у руке странаца. Идеална опција за Шмита јесте то да он управља имовином и да се без његове сагласности не може њоме располагати, као што је било у случају управљања имовином у Варешу, а да домаћи органи само потписују оно што је њему воља. 

ГЛАС: Какву улогу у свему овоме има Уставни суд БиХ? У једној од својих пресуда они чак наводе да су државна имовина ријеке, мора, језера, а што не постоји нигдје у свијету. 

ТАДИЋ: Уставни суд БиХ је имао задатак да релативизује уставне одредбе и због тога је створио конфузију између уставних надлежности институција БиХ и ентитета, на једној страни и питања ко има право на одређену имовину, на другој страни, па је тако створену конфузију користио за доношење одлука којима ставља ван снаге законе Републике Српске. 

То је недопустиво по било којем правном критеријуму, јер су питање надлежности за доношење закона и питање било чијег права на имовину два потпуно одвојена правна питања. За рјешавање питања да ли су Република Српска или Федерација БиХ исправно регулисале питања везана за имовину надлежни су искључиво Уставни суд Републике Српске и Уставни суд Федерације БиХ, јер се ради о надлежности ентитета које ни теоретски не може доћи у сукоб са надлежностима БиХ. 

ГЛАС: Када се прича о имовини, зашто нико из ФБиХ и западних политичких кругова не помиње Брчко дистрикт?

ТАДИЋ: Па у Брчком нема рудника, нити локација за хидроелектране па ни шума. Имовина у Брчком због тога није толико интересантна странцима. Оно мало интересантне имовине још током приватизације поклопили су одлукама странца супервизора за Брчко дистрикт БиХ и тиме задовољили свој апетит.

Зуканово лудило

ГЛАС: Министар одбране БиХ Зукан Хелез поручио је да ће бошњачке власти, у свјетлу резолуције о Сребреници, затражити укидање Српске, тако што ће она бити подијељена на два кантона, а њено име избрисано заувијек. Он је чак је рекао да представници међународне заједнице са којима сваки дан разговара дијеле његове ставове.

ТАДИЋ: Због његове насилне прошлости у било којој нормалној земљи Зукан Хелез не би могао добити ни дозволу за пиштољ, а у наопакој БиХ обрео се на мјесту министра одбране. То довољно говори о лудилу које влада у политичком простору БиХ. Не лаје Зукан ради Српске, него ради себе. Вјешт политички манипулатор попут Нермина Никшића, који је својевремено надиграо и Златка Лагумџију, страх је и трепет за троглодите попут Зукана. Зато страх од Никшића Хелез растјерује националистичком кукњавом. Мисли да му Никшић неће ставити свилен гајтан око врата у страху од реакција бошњачких националиста. 

Не схвата да то Никшићу неће бити никакав проблем, јер он странку седла за другога и не брине га шта ће о њему након свега мислити тај башибозук. Наравно, то што су све те изјаве унутрашња ствар СДП-а БиХ не треба значити да се према њима и Хелезовом понашању не би требало односити са посебном пажњом. Он је особа која безбједносно угрожава БиХ и о томе се мора водити рачуна. Осим тога, изјава о протјеривању Срба из Хрватске и БиХ јасно говори да Бошњаци у протеклом рату нису били жртве, него да само нису имали довољно способности и оружја да спроведу планирани циљ и протјерају Србе из БиХ. 

Јасно је да су у такве будуће планове хтјели уклопити и резолуцију о Сребреници па то још једном потврђује да су биле у праву све земље, њих стотину и десет, које резолуцију нису подржале, јер је очигледно да се њоме не гради помирење, него само ствара улазница за нове сукобе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.