Никола Танасић, филозоф и сарадник НСПМ: Након банкрота, Америка у Авганистану прогласила стечај

Каже ово у интервјуу за “Глас” београдски филозоф и сарадник Нове српске политичке мисли (НСПМ) Никола Танасић, наводећи да ће Авганистан вјероватно након пар мјесеци бити поново заборављен до неког наредног колонијалног пројекта и инвазије.

Према његовим ријечима, демографски бум гарантује да ће ова земља и у наредним деценијама имати још много горива за грађанске и племенске ратове, социјалне немире, религијска превирања, али и да ће масовне миграције и извоз радикалног ислама наставити да заоштравају питање политичког рјешења конфликта у овој земљи, прије свега у очима Европе, која је у обје окупације била мање-више посматрач и статиста.

У наставку овог разговора он је објаснио и зашто будућност ове земље, која је под садашњим именом основана тек у осамнаестом вијеку, али и која је вијековима представљала “кружни ток на Путу свиле”, на средњи рок дјелује суморно, због чега је пропао амерички колонијални пројекат, али и да ли ће ова несрећна земља, са својом негостољубивом географијом и непокорним народом, бескрајним ратом као “природним стањем”, на крају надживјети и Америку, као што је претходно надживјела СССР, британску и руску империју, и бројна друга локална и регионална царства која су је својатала.

ГЛАС: Како објашњавате то што су многе велике силе сломиле своје зубе на овој сиромашној земљи, покушавајући је војнички освојити, али и културолошки преобразити?

ТАНАСИЋ: Ових протеклих дана то је веома популарна синтагма: “Авганистан као гробница империја”. Али, то у суштини и није сасвим тачно. То је више једна симпатична медијска прича која одјекује онако истинито. Чињеница јесте да је већи број свјетских империја, од оне Александра Македонског, па преко британске, совјетске и сада америчке, улазио у Авганистан са великим амбицијама, али су те војне одисеје неславно завршаване.

У протеклих 150 година имали смо три упечатљиве интервенције у којима су глобалне силе заиста отишле из Авганистана окрвављеног носа. Прва интервенција била је од стране Британаца, средином 19. вијека. Из те британске казнене експедиције се мало ко жив вратио. И Совјетски Савез је својевремено врло амбициозно ушао у ову земљу 1979. године. Уложили су огромна средства и бројно људство у конфликт са тамошњим исламистима покушавајући да изграде функционалну секуларну државу. Као што знамо, и то је пропало, али не зато што су Совјети били недорасли том задатку, већ што је економија тадашњег Совјетског Савеза крахирала и нису више могли финансијски да испрате тај конфликт.

Слична ствар се сада догађа Америци. И они су амбициозно ушли у један пројекат који није подразумијевао само војну интервенцију, већ се радило и о државотворном пројекту. Након 20 година и озбиљних људских губитака, и за америчке услове огромних трошкова и новца који је уложен у одрживост авганистанске државе и њиховог безбједоносног система, видјели смо да је читава ствар пукла као мјехур од сапунице. А Америка данас, која излази из Авганистана, свакако је кудикамо мање политички утицајна и свемоћна од оне прије 20 година. С друге стране, имамо Авганистан у ком се води стални рат, што племенски, што етнички или религијски. И то тако траје вијековима. Вријеме тамо као да је замрзнуто.

ГЛАС: Како то објашњавате, а поготово што се ради и земљи која је међу најсиромашнијим у свијету?

ТАНАСИЋ: Када имате народ који је изразито сиромашан и на ниском степену развоја, а при том не треба заборавити ни демографски аспект, да се ради о младој популацији која је јако оријентисана на породицу и племенске вриједности, онда је њих веома тешко подмитити.

Америчка геополитичка моћ је првенствено економска и она преко тог глобалног економског система обезбјеђује разне перспективе одређеним елитама. Свако има своју богаташку касту и средњу класу, која је у одређеној мјери клијентистичка у односу на тај економски глобални систем који Америка подржава и спроводи. У Авганистану, али и у другим земљама које су изразито сиромашне, то је веома тешко спровести, зато што земље које су толико бројне врло тешко могу да осјете било какав бољитак од такве врсте политичког система.

Земље на том нивоу развоја, које су од тог полуколонијалног или неоколонијалног система профитирале, јесу државе које имају стабилну и по правилу недемократску, тиранску или ауторитарну власт. Они себе претварају у један “рудник” јефтине радне снаге која онда у неколико генерација може да допринесе неком квантитативном помаку на нивоу националног богатства. У земљи у којој влада готово константни рат, тако нешто није могуће. Инвестиције које су тамо ишле биле су углавном у безбједност, оружје, војну логистику и донекле у црпљење ресурса.

Од свега тога, локално становништво није имало никакве користи. Антиколонијални модели који су у том региону били присутни послије Другог свјетског рата, а који су подразумијевали и подизање нивоа образовања и стандарда ширих слојева становништва, одређену урбанизацију и прелазак из тог руралног племенског начина живота, то је Авганистан видио само у вријеме предсовјетске окупације. Био је то први талас антиколонијалног сентимента и дјеловања.

ГЛАС: Такав развој догађаја није одговарао Америци.

ТАНАСИЋ: Тачно. Они су у том препознали безбједносну пријетњу својим колонијалним интересима, али и ширење совјетског утицаја у том региону. Вашингтон је у том периоду “инвестирао” огроман новац у есктремистичке групације. Касније им се то попут бумеранга вратило. Авганистан је годинама једна изразито идеологизована земља која једноставно нема никакве користи од иностраног колонијалног присуства и стога се та унутрашња биједа и рат непрекидно у њој перпетуира.

Видјећемо да ли ће нешто промијенити један други приступ који ових дана гледамо, а то је кинески. Пекинг покушава да цијели тај регион стабилизује преко великих инфраструктурних пројеката, а прије свега преко обнављања старог “Пута свиле”, који би требало да донесе неки вид просперитета и стабилности. Вјерујем да би то било далеко успјешније од овог директног америчког интервенционизма, који је у највећој мјери био самодовољан и усмјерен на сервисирање властитог индустријско-безбједносног апарата.

ГЛАС: Какву будућност Авганистан сада има, а посебно имајући у виду повратак талибана?

ТАНАСИЋ: Будућност Авганистана најдиректније је везана за демографију земље. Упркос континуираном и крајње непријатном и веома прљавом рату који се тамо одвија готово четири деценије, то је земља која је у посљедњих 30 година готово утростручила број становника, са 12 на 37 милиона. Процјену говоре да ће та бројка ићи до чак 80 милиона до 2050. И све то се дешава и поред огромног таласа миграција. У свијету тренутно има око 20 милиона расељених Авганистанаца. Данашње становништво у огромном проценту чине млади људи, имају преко 40 одсто млађих од 14 година и преко 60 одсто млађих од 18. То је “најмлађа” држава изван Африке и земља која има јако велики потенцијал да нешто уради. Е сад то нешто може одвести и ка неком новом грађанском рату, јер гдје год имате младе људе у напону снаге, а који су сиромашни и немају много тога да изгубе, онда су они веома подложни радикализацији од стране екстремистичких и исламистичких групација.

Како ствари тренутно стоје, једина стабилна економска перспектива ове земље јесте индустрија мака и опијума, те шверц оружја. Том младом становништву треба понудити другачију алтернативу. Уколико до тога не дође, онда су сви сценарији могући, па и они најцрњи.

Тренутне прогнозе нису нимало оптимистичне, бар у неком средњорочном периоду, али постоје стратешки приступи преко којих би утицајне силе у региону могле те негативне трендове донекле да исправе. Ту прије свега мислим на Пакистан и Саудијску Арабију.

ГЛАС: Из Вашингтона и Брисела наговјештавају да талибани постају реалност. Није ли то помало лицемјерно?

ТАНАСИЋ: Од Америке нас ништа не треба изненадити. Њихов однос према спољној политици увијек је био искључиво прагматичан. Они се гледају кроз призму корпоративних интереса. Ако могу да профитирају од неке полулегалне ситуације, онда ће они то без много размишљања и устручавања учинити, рецимо наоружавањем неких група. Извоз нестабилности увијек је за њих био профитабилан, а то су посебно радили у оним регионима који су били важни и њиховим стратешким противницима. Ту прије свега мислим на Иран, који је увијек на супротној “пословној страни”. И Вашингтон никада неће пропустити да им загорча живот. Наравно, ту су и Русија и Кина. Вјерујем да они већ имају спремљене сценарије за све ситуације. И у тој причи нема лицемјерства и моралности.

Не треба заборавити поменути и да су талибани плод америчких игара са екстремним исламом у вријеме совјетске окупације. Они су у великој мјери и насљедници технике ратовања и оружја које је Америка немилица доносила у Авганистан. Талибани су и политичко чедо Пакистана у логистичком и Саудијске Арабије у идеолошком смислу, јер се тамо практикује тај неки постмодерни вехабистички саудијски ислам, а што је својеврсна новотарија. Ове двије државе су проамеричке. Значи, нема лицемјерја, већ се ради о реалполитици у свој својој љепоти и моћи.

ГЛАС: Ако сам добро схватио, Ви сматрате да су САД у Авганистану доживјеле велики геополитички пораз?

ТАНАСИЋ: Без обзира на прагматизам, ово јесте огроман пораз америчке спољне политике. И то је пораз који је системски и несвјесно “припреман” пуне двије деценије. Оно што прије 20 година није било толико очигледно, данас јесте, а то је да америчка спољна политика не мора нужно да буде у хармонији са америчким безбједносним националним интересима. То се у Авганистану јако лијепо видјело.

Новац за финансирање државног пројекта и лојалних власти, а на шта је отишло на стотине милијарди долара, долазио је из америчког буџета. Али, корисници тог новца нису били обични људи, па ни они лојални који сада бјеже куд који мили моји, него су то биле крупне америчке корпорације, лиферанти и “пси рата”.

И у једном тренутку, тај веома згодни систем за приватнике постао је нерентабилан. Банкротирао је. Нису више имали одакле да извлаче новац који су тамо упумпавали и одлучили су да се повуку и цијело “предузеће” одведу у стечај. Управо то сада гледамо, стечај тог “политикотворног” државног приватног пројекта.

То је велики шамар Америци. И пораз, али не војни. Проблем је тај што они тамо нису остварили ниједан од својих циљева. Јесу номинално расформирали “Ал-Каиду”, али се међународни исламски радикализам након тога реконструисао и ребрендирао, те поново појавио на великој сцени. Хтјели су да направе функционалну и демократску исламску државу, и то је пропало. Због тога је то велика срамота за њих, али сами су криви. Испоставило се да је оно што је требало да буде спољни геостратешки пројекат, у ствари било само оправдање за једну колонијалну праксу која се одвијала тамо пуних 20 година, и која је у једном тренутку постала нерентабилна. Ово што се сада дешава, јесте колатерал те једне такве политике.

Кризни “пи-ар”

ГЛАС: Предсједник Чешке Милош Земан каже да је након овога постало јасно да НАТО нема више легитимитет, те да је издвајање новца за ову организацију постало бацање пара.

ТАНАСИЋ: Ово што ми сада гледамо јесте такозвани кризни “пи-ар”. Претрпјели су сви одреда репутациону штету, а поготово НАТО, који се брендирао као свјетски полицајац и глобални гарант безбједности. Америка није ништа урадили изненада и на своју руку, без знања других. Они који мисле другачије, наивни су. САД своје повлачење најављују још од Обамине администрације. Доналд Трамп је најављивао, заказивао и помјерао тај рок више пута и да је остао на власти, вјероватно би до тога дошло и раније. Оно што се десило изнебуха јесте што нико очигледно није очекивао да ће тај успостављени систем у Авганистану тако брзо да колабира, након америчког повлачења. И сада они морају да ваде то кестење из ватре и да упиру прсте једни у друге.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.