Недељко Ковачић, режисер, сценариста и публициста, за “Глас”: Митровић није партизански, него врхунски режисер

Филм је, упркос темељном додатном истраживању, из различитих техничких и приватних разлога у том тренутку остао нереализован, али сам пре неколико година, уписујући интердисциплинарне докторске студије, увидео да је тај материјал и даље потентан и написао сам неколико испитних завршних радова који истражују Митровићев опус.

Рекао је ово за “Глас Српске” Недељко Ковачић, режисер, сценариста и публициста, објашњавајући како је уз бројне професионалне обавезе нашао вријеме да напише и приреди књигу/монографију “Партизански вестерн: Жика Митровић”, која се бави опусом једног од најцјењенијих, али и најоспорованијих аутора српског и југословенског филма, легендарног Жике Митровића, режисера ремек-дјела попут класика партизанског филма: “Капетан Леши”, “Брат доктора Хомера”, “Ужичка република”, ратних филмова попут “Марша на Дрину” и “Тимочке буне”, али и кримића: “Нож” или драма “Мис Стон”. Ковачић, талентовани аутор млађе генерације српских филмаџија познат по филму и серији “Вера” те јако гледаним и хваљеним документарним серијалима “Јованка Броз и тајне службе” и “Друг Марко”, каже да је утицај Митровића на његов ауторски рукопис значајан у многим сегментима, али да је требало доста времена да ауторско поштовање и филмску страст према Митровићевом лику и дјелу претвори у конкретну књигу?

- Рад на докторској тези још није завршен, али сам на иницијативу Филмског центра Србије, тадашњег директора Гордана Матића и уредника издавачке делатности Мирољуба Стојановића - написане радове, уз дописивање још неколико поглавља, претворио у ову монографију - рекао је Ковачић.

ГЛАС: Оно што се намеће као неминовно питање је зашто се од свих режисера партизанског филма управо Жика наметнуо као јунак књиге и шта су били кључни елементи коју су Вас привукли баш њему, прије свега као аутору, а потом и јунаку Вашег дјела.

КОВАЧИЋ: Као и већина деце социјалистичке Југославије осамдесетих одрастао сам уз два ТВ програма, стрипове и филмове на ВХС-у. Несвесно сам још тада у Жикиним филмовима, и ауторима сличним њему - филмовима Шибе Крвавца или стриповима Бранислава Кераца, на пример - осетио једно својеврсно укрштање доминантног школског и друштвеног наратива о НОБ са стварима које сам приватно волео: америчким и европским стриповима и холивудским филмовима на видеу.

ГЛАС: Једнако онако како је био нетипична фигура унутар самог жанра у којем је најчешће дјеловао као режисер и сам Митровић је био атипична појава унутар наше кинематографије, од стрип-педигреа преко неконвенционалног избора тема и начина њихове реализације унутар самог жанра “партизанског филма” до јасних ауторских искорака према другим жанровима од криминалистичког до историјског филма, који нису били на цијени код већег дијела критике и струке тог времена, иако га је публика јако вољела?

КОВАЧИЋ: Тако је. Митровића то чини сасвим апартном појавом у домаћем филму, једнако удаљен и од соц-реализма и од црног таласа и од “прашке школе”, он чини једну линију која повезује предратни београдски стриповски и филмски миље са комерцијалном тржишном кинематографијом какву имамо данас.

ГЛАС: Нажалост, како је данас сам “партизански филм” почео бити пребрзо олако потцјењиван због идеолошког и културног кључа унутар којег је настао, уз игнорисање његових филмских вриједности, тако је и сам Митровић олако игнорисан као анахрон или идеолошки режисер, иако се ради о аутору са више од 20 филмова у опусу врло различити тема и жанровских карактеристика. Колико је Ваша књига један од доприноса којим се Жикина улога у домаћој кинематографији напокон процјењује на објективан начин?

КОВАЧИЋ: Надам се да књига хоће бити на један начин допринос ревалоризацији Жикиног дела. Култура сећања је код нас релативна кроз деценије, сам партизански филм је прешао дуг пут од обавезне лектире у доба СФРЈ, преко гашења и негирања у доба ратова и транзиције, да би поново постао актуелан и инспиративан у новом добу које је произвело и југоносталгију и нове младе левичаре...

Сасвим је други проблем то што се питања филмске форме или жанра бркају с идеолошким опредељењима, као што се и филмска фикција брка с историографијом, не само код такозване обичне публике, већ нажалост често и код оних који би требало да буду стручњаци на овим пољима, као што су филмаџије или историчари. То је тужан феномен, карактеристичан за ове просторе, којем сам могао присуствовати пратећи реакције на “Веру” на пример.

ГЛАС: Из перспективе аутора књиге и филмског режисера шта су кључне одреднице које “партизански опус” Жику Митровића издвајају у односу на остале режисера из жанра “југословенског ратног филма”, који је, како филмска историографија броји, дао 193 филма од “Славице” до “Великог транспорта”?

КОВАЧИЋ: Пре свега јасни стилски и тематски елементи који воде порекло из традиције холивудског вестерна на филму и у стрипу - од представљања филмског простора и иконографије - нарочито у приказу пејзажа и мизансцене акционих сцена, до драматуршке карактеризације ликова и поставке односа међу њима, затим избора и третмана глумаца, употребе музике...

ГЛАС: Колико је тешко било написати једну овакву књигу у чисто занатском смислу и колико сте времена провели у истраживању архивског материјала од Жикиних радова до биографских података и публицистике о њему, узимајући у обзир прилично хаотично стање у домаћој архиви на тему филмске историје?

КОВАЧИЋ: Стање домаће архиве на тему историје домаћег филма заиста јесте хаотично и ова књига, надам се, и јесте један покушај доприноса уређењу тог стања. Како сам већ објаснио, рад на њој је трајао, с прекидима, 20 година, што ми је свакако олакшало задатак у односу на то да је, на пример, требало да је напишем за две године... Срећа те сам у великој мери могао да се ослоним на директне разговоре које сам водио са Жиком.

ГЛАС: У “Вери” се утицаји Митровићевог рада на Вас могу видјети кроз неколико посвета, али око публике је варљиво па генерално гледано колико сте објективно инспирисани у Вашем раду са главним јунаком књиге “Партизански вестерн”.

КОВАЧИЋ: Жика ког сам упознао је приватно био један изванредан човек и у позним годинама својеврстан узор радне етике и живости духа каквима се сви само можемо надати.

Једноставну биоскопску формулу у коју је Митровић веровао, да морате имати узбудљив и драматичан заплет, убедљиве ликове које тумаче глумци које воли женски део публике, и глумице које воли мушки део публике, сматрам и даље најконцизнијом и најтачнијом дефиницијом идеје доброг мејнстрим играног филма.

ГЛАС: Не само због ове књиге и “Вере”, већ и због документарних серијала, историја дјелује као један од главних мотива за Ваш ауторски рад. Откуд та фасцинација или је то просто сплет околности и посљедица живота и рада на подручју које дефинитивно има “вишак историје”?

КОВАЧИЋ: Историја и историјске приче су ме, истина, привлачиле од малих ногу, а привлаче ме свакако и данас и не могу то објаснити никаквим рационалним мотивима. У том смислу свакако је реч о одређеној комбинацији сасвим приватне фасцинације са животом и радом на подручју којем историја заиста “цури на шавове”.

ГЛАС: Да ли можда постоји нека идеја да се фасцинација Жиком Митровићем и партизанским вестерном преточи у документарну серију, која би заиста имала обиље материјала за истраживање и какви су Вам генерално ауторски планови у наредном периоду?

КОВАЧИЋ: Планови су врло конкретни - неће бити реч о серији, већ о документарном филму који дугујем Жики већ 20 година... Под истим насловом “Партизански вестерн Жике Митровића”, пројекат, који ће продуцирати продуценткиња Данка Милошевић и ГФЦ, продуцентска кућа с којом сам успешно реализовао и “Јованку Броз”, и “Веру” и “Друга Марка” - је још пре извесног времена финансијски подржан од стране “Филмског центра Србије” на конкурсу за дугометражни документарни филм и ја се надам, ако све буде ишло по плану, да ћете завршен филм моћи да гледате до краја ове године...

Избор

ГЛАС: Када бисте правили Ваших личних топ три у Митровићевом опусу, који би то филмови били и зашто баш они?

КОВАЧИЋ: Тешко ми је да изаберем баш топ три, али, ето, покушаћу - сва три снимљена 1967/68. године: “Операција Београд”, као изврстан пример урбаног ратног акционог филма, својеврсне претече ТВ серије “Отписани”; “Брат доктора Хомера”, као аутентичан домаћи “шпагети вестерн”; те “Нож”, као пример економичног урбаног кримића по моделу сличних француских филмова тог жанра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.