Надежда Басара - Излечени пацијенти мој највећи успех

Каже то у разговору за “Глас Српске” директор интерне медицине болнице “Malteser Sankt Franciskus” у Фленсбургу, професор др Надежда Басара, која с успјехом лијечи леукемије, лимфоме, анемије, туморе, рак плућа и дигестивног тракта и друге малигне болести.

Др Басара не само да је једини признат хематолог и трансплантатор матичних ћелија са Балкана у свијету, већ је и свјетски признат онколог, прва докторка из југоисточне Европе која није рођена и школована у Њемачкој, а којој је уручена професорска титула на Универзитету у Лајпцигу, једна је од свега три жене, професорке медицине, у Хематолошком и онколошком друштву Њемачке...

Тешко је и побројати све њене успјехе и заслуге. Прије више од десет година трансплантирала је матичне ћелије коштане сржи од несродног даваоца и излијечила првог пацијента из југоисточне Европе обољелог од до тада неизљечиве акутне лимфобласне леукемије, Филаделфија позитивне.

Њен професионални пут почео је у Београду, гдје је дипломирала и магистрирала на Медицинском факултету. Слиједи усавршавање у Канади, па у Паризу, да би докторирала у Београду. Средином деведесетих година прошлог вијека радила је као начелник функционалне дијагностике на Институту за хематологију Клиничког центра Србије, а 1996. добила је три позива из иностранства. Два су била из клиника у Паризу и један из Њемачке. Са породицом одлази у Њемачку. Нико од њих није знао ни ријеч њемачког језика. Ипак, стигла је до звања доцента, па професора, специјализирала је интерну медицину, субспецијализирала хематологију и онкологију, а пет година била је на челу трансплантационог центра Универзитетске клинике у Лајпцигу. Објавила је 108 научних радова.

- Није нигде било лако. Дуга одсуствовања од породице за време усавршавања у иностранству и научног рада на матичним ћелијама су ми у млађим данима најтеже падала. Касније, када сам већ била доктор наука и специјалиста и начелник са искуством, полагање испита из медицине за рад у Немачкој, као у студентско доба, ми је поред породичних обавеза и рада тешко падало. Али, сав тај напор који смо моја породица и ја уложили да све препреке превазиђемо, довео нас је до успеха - присјећа се.

Већ двије године директор је интерне медицине болнице “Malteser Sankt Franciskus” у Фленсбургу.

- Бити прва докторка православне вере на свету која је изабрана на тако високу функцију у једној католичкој болници, и то Малтешког реда, била је за мене велика част, али и изазов да покренем нешто што је за болницу било као изненадно буђење из дубоког сна - прича др Басара.

Обавезала је себе, каже, да ће отворити трансплантациони центар матичних ћелија на том далеком сјеверу Њемачке, на самој граници са Данском. У томе је успјела за непуних годину.

- Требало је наћи финансијера за реконструкцију дела болнице, обучити медицинско особље и регистровати се тј. сертификовати услове и протоколе трансплантације, што ми је било задовољство да остварим - додаје др Басара.       

До данас је др Басара обавила скоро 1.800 трансплантација матичних ћелија коштане сржи, а од тога више од 1.400 од несродног даваоца.

- Те бројке нису толико важне колико је успешност трансплантације важна. У Фленсбургу сам започела са мањим капацитетима него што сам их имала у Лајпцигу и Идар-Оберштајну јер је у задњих 15 година у Немачкој отворено 110 центара за трансплантацију матичних ћелија коштане сржи и конкуренција је велика. Али, упркос томе, на моје име је за непуних годину од отварања центра дошло на трансплантацију више од 30 пацијената. Пет трансплантационих соба је нон-стоп попуњено, тако да већ размишљам о проширењу - наглашава др Басара.

Напомиње да је број обољелих од хематолошких и онколошких болести стално у порасту, а трансплантација матичних ћелија је за сада једини сигуран лијек за већину леукемија и лимфома. Када је о узроцима ријеч, једини доказани узрок су, каже, зрачења, као што је зрачење осиромашеног уранијума.

Резултати изнесени у једном раду на Америчком конгресу хематолога (ASH) крајем 2011. кажу да је др Басара као главни начелник трансплантационог центра у Лајпцигу остварила успјешност преживљавања од 86 одсто три године послије трансплантације.

- Ти резултати, доста виши него просечни резултати у свету, говоре о мом начину рада са пацијентима, људској и етичкој бризи о свакоме као и увођењу најновијих светских достигнућа у методе лечења. Успешност лечења компликација после трансплантације је повећана у целој Европи, пре свега због већег искуства и бржег препознавања компликација. Показано је да искуство игра велику улогу у трансплантацији - наглашава др Басара.

Лијечила је више од 6.000 пацијената, међу њима и Жељка Митровића, власника “Пинк медија групе” и још неке јавне личности. Из БиХ је имала свега два пацијента.

 - Њих није послало надлежно министарство већ су сами финансирали трошкове лечења. У последње време примам захтеве за трансплантацију  из Сарајева и Тузле. Ја као лекар заклет Хипократу гледам да помогнем сваком људском бићу, за мене није битна боја коже, националност или вероисповест - истиче др Басара.

Напомиње да пацијент није 100 одсто излијечен све док не прође пет година од трансплантације матичних ћелија коштане сржи.

- До тада ми долазе на редовне контроле или ми шаљу резултате и-мејлом, на основу којих одређујем контролна испитивања - додаје.

У свијету већ има скоро 20 милиона потенцијалних добровољних давалаца матичних ћелија, а двије трећине их је само у САД и Њемачкој, али, упозорава др Басара, код нас се пробуди свијест о томе тек када неко од наших суграђана оболи.

- Тако је највећа типизација потенцијалних давалаца у Европи урађена претпрошле године у Нишу, када је на моју иницијативу типизирано више од 4.000 углавном младих Нишлија за њиховог оболелог суграђанина, који је трансплантиран у Фленсбургу од несродног даваоца. Али такве акције морају бити професионално медијски, финансијски и организационо припремљене, што је иначе наша мањкавост. Част изузецима као што је отац оболелог Нишлије који је одрадио велики део организације - прича др Басара.

Никада је, каже, ниједна здравствена установа из Србије није звала да ради у њој, али јој то много не смета.

- Познајући ситуацију која влада у нашем здравству и која је довела српску медицину на само дно Европе, мислим да никоме не пада на памет да ме позове, јер очекује негативан одговор. Наравно да ми ни на памет не пада да о томе размишљам, у земљу се враћају само губитници, који нису успели - сматра она.

У Србију иде углавном да обиђе оца, ближу родбину и пријатеље, па то искористи за контакте са медијима или за предавања по позиву.

- Тада са мном обично контактирају пацијенти које сам трансплантирала, деси се и да их прегледам и дам савете да их не бих излагала трошковима доласка у Фленсбург. Последњи пут сам била за Нову годину, када сам и одржала предавање на нишком Медицинском факултету лекарима и студентима медицине о најновијим методама лечења онколошких болести у свету - наглашава Надежда.

Често истиче да је за њен успјех најзаслужнија њена породица, нарочито супруг Бранислав, са којим живи у Фленсбургу. Бранислав је експерт из области “clean rooms” и више година је био одговоран за сигурност производње и крио-конзервирање матичних ћелија у такозваним GMPусловима, а сада има своју приватну фирму “Brabas-coksulting” која се бави консултантским услугама за реконструкцију и градњу трансплантационих и операционих просторија у болницама као и clean rooms просторија на институтима и заводима за трансфузију.

- Син Вукашин се недавно у Београду оженио Александром, живи у Штутгарту и ради већ четири године као електроинжењер на вођењу пројеката преноса енергије у фирми “Pfisterer”. Кћерка Миљана је дипломирала музику, пијанисткиња је и тренутно студира психологију у Улму. Вукашин је био и врстан спортиста, прво пливач, ватерполиста па кошаркаш, а Миљана је освојила велики број првенстава Немачке за младе музичаре - поносна је др Басара.

Басарама живот у Фленсбургу сасвим одговара јер је опуштен, као и у сусједној Данској.

- Оптимална организација живота омогућава уживање и у животу, не само у раду - закључује Надежда Басара.

Нобел

Нобелова награда за медицину ове године отишла је у руке Ширија Јаманка из Јапана и Џона Гурдона из Велике Британије за њихов пионирски рад са матичним ћелијама, а жири је рекао да открића ових научника у области матичних ћелија означавају револуцију у схватању како се развијају ћелије и организми.

- По мени је нобеловац Доналд Томас, кога сам лично упознала 1996. приликом отварања трансплантационог центра у Идар-Оберштајну, највише заслужан за примену матичних ћелија у лечењу малигних болести кроз њихову трансплантацију. Наравно да су базична истраживања везана за развој матичних ћелија изузетно важна, што је кроз овогодишњу доделу Нобелове награде и показано - истиче др Басара.

Пупчана врпца

- Што се тиче чувања матичних ћелија из пупчане врпце, моје је мишљење да је то само бацање пара за младе парове јер је број тих ћелија недовољан и скупим методама се умножавају, а наука је отишла толико далеко да се те ћелије сада могу код одраслог човека увек добити. Уосталом, од потенцијалних 20 милиона давалаца на свету, скоро увек се нађе подударан несродни давалац - истиче др Басара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.