Младен Миљановић за Глас Српске: Умјетност обликује живот

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" академски сликар из Бањалуке Младен Миљановић, чији умјетнички радови и перформанси исписују његову импозантну биографију.

Велики печат његовој умјетничкој биографији је свакако учешће на Венецијанском бијеналу умјетности.

* ГЛАС: Рекли сте да ће изложба "Врт уживања" позиционирати нешто другачије виђење друштва у којем живимо. Сматрате ли да сте у томе успјели?

МИЉАНОВИЋ: Основна структура онога што је представљено на изложби је тежња ка вјечној љепоти живљења и вјечном индивидуалном ужитку, уклесаном-угравираном у граниту. Тако да се павиљон "Врт уживања" састојао од елемената који не служе смрти и окончању живота, већ бесконачном и бесмртном животу који дефинише умјетност. Мало који умјетник размишља о томе колико ће људи видјети његов рад и какве ће он реакције постићи. Квалитет рада је пресудан и како каже Маурицио Кателан, од оног тренутка кад умјетник заврши рад, све послије тога нема везе са умјетношћу. То би значило да је суштина у процесу стварања, све послије су само посљедице тог стварања. Умјетност за мене није ни посао ни начин живота, она је средство кроз које се обликује сам живот. Она је фиктиван и флуидан облик који нема своје јасно одређење, али њене посљедице и дјеловање треба да имају конкретне резултате и учинке у стварности.

* ГЛАС: Какве емоције носите из Италије и колико је Венецијанско бијенале утицао на Вас као умјетника?

МИЉАНОВИЋ: Био је то један врло интензиван и динамичан период припреме за бијенале. Оно што ће остати као најљепши осјећај јесте енергија читавог тима из МСУРС који је радио на продукцији павиљона и изложбе, те тренутак када од броја људи који су дошли на отварање павиљона нисмо могли да видимо комад слободне улице у околини павиљона. Мислим да је све то значајно прије свега за нашу средину и мотивационо за студенте са којима радим на Академији. Јер, у умјетности, као и у науци, битно је практично показати да је могуће направити помак, то увијек охрабрује. И то на крају тежи умјетности као авангарди, као нечему што помјера свијест о времену у којем живимо, а друштво ка ономе чему тежимо. А када ме неко пита, могу рећи отворено да сам срећан због реакција и посјећености једнако колико сам био срећан и док сам креирао радове за павиљон у Венецији.

* ГЛАС: Какве су реакције посјетилаца изложбе у Италији?

МИЉАНОВИЋ: Разноврсне, прије свега, нисам превише обраћао пажњу на то јер сам се фокусирао на то да све функционише и добро стоји у павиљону. Али било је реакција, посебно на отварању када сам изводио перформанс. Прије тога људи који су знали да ћу у рукама држати гранитну плочу током отворења кладили су се колико дуго ћу издржати! Процјене су се кретале од десет до 45 минута, а укупно трајање перформанса је изненадило највећи дио њих, па и мене. Када год први пут представљам радове, имам одређену врсту нелагоде, тј. да морам да глумим на отварању неку битну "умјетничку" фигуру. Из тог разлога на отварањима врло често изводим перформансе кроз које сублимишем тај тренутак нелагодности. А да се мама не би бринула, овај пут сам одлучио да не висим са зграде.

* ГЛАС: С обзиром на то да много излажете у иностранству, можете ли нам упоредити однос према умјетнику и његовом раду на свјетској умјетничкој сцени и код нас?

МИЉАНОВИЋ: Нажалост, још увијек великим дијелом егзотично мишљење и са резервом! Чињеница је да је умјетничка продукција код нас у постратном времену највећим дијелом испуњена експлоатацијом социјалне патетике, која је готово по правилу, сходно количини патетике у раду, генерисала и његов интернационални успјех. Искуство честог излагања у иностранству ми је показала да је кроз такве "патетичне" облике умјетничке репрезентације генерализован и формиран идентитет друштва као „патетичног" или "јадног". Такву позицију у потпуности не прихватам, нити је ми као друштво требамо прихватити! Умјетници са Балкана ријетко имају константност у свом дјеловању и то је често најчешћи узрок резервисаности кустоса и музеја из иностранства.

* ГЛАС: Шта бисте савјетовали младим умјетницима као рецепт за пласирање њихових креативних идеја на свјетско тржиште?

МИЉАНОВИЋ: Данас је у умјетности присутан плурализам различитих модела, приступа, израза, форми, али оно што је веома битно у глобалним процесима јесте анализа рецентне културолошке специфичности. У нашем "источном" случају то је оно што руски теоретичар умјетности Борис Гројс назива "ауром локације". Кроз моје радове, као и још неких бх. умјетника, поменута "аура локације" се врло јасно примјећује, како у формалним, тако и контекстуалним доменима анализе рада. Околности тог контекста су најчешће усидрене управо у реалности - у свему ономе што и чиме је осликана и обликована наша свакодневица. Не желим да култура обликује мене, радије себе постављам у позицију субјекта који обликује културу.   Мислим да "млади" не треба да себе у умјетничком свијету посматрају као периферију, већ супротно, као средишњу тачку њихове културе. Свијет је архитектонска цјелина постројена око човјека као јединственог центра, и уважава и мјери његове домашаје изласка из себе. Управо ти изласци из себе су радови и стваралаштво, било у видљивом или невидљивом облику и мислим да они увелико одређују све нас. Прије свега мислим да морамо бити критични и самокритични, јер ћемо једино тако постићи прогрес и плуралитет духа, али и времена у којем живимо.

* ГЛАС: Какав је статус културе у Републици Српској?

МИЉАНОВИЋ: Акценат треба ставити на едукацију оних који конзумирају културу (друштво), да би оно што умјетници производе као нове облике друштвених и умјетничких вриједности могло бити схваћено и правилно конзумирано. Тако да је нужно ојачати два сегмента, а то је продукција у култури (подршка иновативним и квалитетним умјетничким пројектима) и дистрибуција (институционално представљење културе у нашој средини и иностранству). Мислим да политика и они који имају етно-политичке аспирације у култури не смију обезвређивати умјетност и њену афирмативну улогу у друштву, прикривајући тиме сопствену импотентност рјешења кризе и стања у култури. Професионална инертност је овдје најчешће индукована финансијском компонентом, која је као криза генерисана у читавом региону. Али ми у том смислу можемо причати само у контексту културне дистрибуције појединих институција, али не и умјетничке продукције која је врло интензивна посљедњих година у Бањалуци и Републици Српској.

* ГЛАС: Колико је данас тешко бити умјетник у Бањалуци и Републици Српској?

МИЉАНОВИЋ: То је реално данас због свих околности једна шизофрена позиција! Али не само умјетника овдје, већ свих оних чија је култура и културни систем у вакууму сада већ посттранзиције. У старту је врло видљива разлика у стварању и полазној тачки за стварање између нашег "транзицијског-источног" умјетника и умјетника који стварају у развијеним културним и друштвеним системима запада. Умјетници су код нас у студију, који немају, раде, смишљају, мисле... Тај ментални простор мишљења је нешто што је базична станица наше умјетности. Суштина је да би сви требало да преузму ту одговорност креирања бољих услова за стварање, а не само да се препусте пасивном статирању у истом.

* ГЛАС: Радите и са студентима на Академији умјетности у Бањалуци. Како балансирате између себе као умјетника и себе као педагога?

МИЉАНОВИЋ: Ангажман и рад са студентима на Академији ми је врло битан, првенствено зато што кроз наставни процес могу да упознам студенте са оним што су рецентни умјетнички токови данас. Такође, користим сваку прилику да кроз контакте и рад у иностранству повежем Академију и студенте, те обезбиједим или помогнем њихово учешће или одлазак на изложбе и предавања вани. Управо ових дана четворо студената се налази у Берлину, гдје учествују на радионици и конгресу под називом "Former West ", који се одржава у "Haus der Kulturen der Welt ", а чији је организатор теоретичар и филозоф Борис Буден. Али, поред тога, користим сваку прилику да на Академију доведем колеге умјетнике, те да студентима кроз презентације приближе своје умјетничке праксе. Студенте учим томе да буду осјетљиве и сензибилне личности које скенирају, региструју и анализирају стварност. У том процесу скенирања и анализирања стварности се врши селекција оних елемената реалности које као студенти и умјетници препознају као потенцијал умјетничког и креативног, те их формализују и контекстуализују кроз рад. И управо у том сегменту умјетност има моћ да именује и дефинише, да интервенише у пољу културе, врши притисак на елементе (ствари) друштвене структуре претварајући их у артефакте (умјетничка дјела). Мислим да је врло битно да се "крвна слика" сцене константно освјежава млађим умјетницима, јер то често умије да буде један нови асиметрични поглед на стварност. А мој савјет млађима је да се превише не савјетују већ да што више раде.

Планови

* ГЛАС: Чему ћете се посветити у будућности?

МИЉАНОВИЋ: Тренутно сам у озбиљним преговорима о сарадњи са једном галеријом из Венеције, половином септембра се отварају изложбе у Бремену и Милану, а послије тога путујем у Братиславу, гдје треба да одржим предавање у Националној галерији Словачке. Ускоро ме очекује више учествовања на групним изложбама, те самостална представљања у Музеју савремене умјетности РС у децембру, гдје ћемо нашој публици представити радове из павиљона у Венецији. Излагаћу и у Центру за савремену умјетност у Нортхемптону, Музеју модерне умјетности у Клагенфурту, Културном центру Београда, у Регензбургу, а очекују ме и предавања у Њујорку, Вајмару, Букурешту.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.