Мирослав Лекић, режисер и сценариста, за „Глас Српске“: Манипулације су срушиле братство и јединство

Са друге стране, када  се Вук као писац, на један специфичан начин, бави нашом прошлошћу, он је јако оспораван или је јако вољен. Средине нема. То је додатни изазов за адаптацију.

Рекао је ово за “Глас Српске” режисер и сценариста Мирослав Лекић, објашњавајући шта га је као филмског аутора привукло адаптацији романа Вука Драшковића, прво “Ножа” прије неких 25 година, а потом и актуелне екранизације “Руског конзула”. Чувени режисер, сценариста и професор режије вратио се након 20 година филму, али каже да је идеја екранизације “Конзула” далеко старија од тога  и да би тај филм сигурно другачије изгледао да је сниман одмах након “Ножа”  како је то планирано.

- Сигуран сам да “Руски конзул” не би изгледао као што изгледа данас да је сниман одмах након “Ножа” како је планирано. Ипак је 24 године озбиљан период не само због менталног и уметничког сазревања мене као човека, већ су се десиле неке разне ствари, изван света филма. Мислим да би у једној ствари филм ипак остао исти, као што мислим да је “Нож” грађен у том смислу, тачније да је имао ту врсту претензије. Да буде неки филм који се покушао бавити грађењем, а не рушењем. Више је његова идеја да постане нека врста споне, него да направи неку врсту чврсто дефинисане границе. “Руски конзул” покушава да успостави комуникацију, он покушава, а то је у овом филму важна ствар, да људи међусобно разговарају. Тек када почну да разговарају, почињу и да се слушају и могу да се разумеју, тако да мислим да овај филм има управо ту врсту претензије - рекао је Лекић.

ГЛАС: Сама адаптација, као што сте поменули, трајала је у једном дугачком временском току, од почетне идеје, па писања, промјена сценарија, окупљања екипе, претпродукције, продукције, снимања, монтаже до премијере? Колико је било тешко привести то крају?

ЛЕКИЋ: Јако изазовно (смијех). Прва верзија сценарија је рађена након “Ножа”. Потом је филм био напросто заборављен. У неком Вуковом и мом дружењу “сетили” смо се романа и онда сам 2018. поново написао сценарио, конкурисао на фонду Филмског центра Србије и добио иницијална средства за реализацију филма. Када смо добили средства од Филмског центра Србије, наравно, била су недовољна, али смо покренули рад на сценарију. Онда је заиста, након кратког времена “Телеком” изразио спремност да уложи у продукцију и на крају смо реализовали овај филм. Сада у том периоду, који је трајао неких четири године, било је дилема. Пре свега, зато што смо кренули да на линеаран начин адаптирамо сценарио. Практично смо се сада држали књиге и пробали да из књиге извучемо сценарио такав-какав је. Онда смо схватили да имамо доста проблема управо због тога што је “Руски конзул” наставак “Ножа”, односно наставак који се дешава десет година касније, али су исти јунаци и ви ту сад имате једну проблематику што ако не знате ништа о “Ножу”, то морате да покажете у “Конзулу”. Што ће рећи, морали бисмо да дуплирамо неке ствари у објашњавањима. Наравно, нисмо могли кренути од претпоставке да су људи читали или гледали “Нож”, једноставно “Конзул” је морао да буде просто целина за себе. Е онда смо одлучили скупа у договору са Вуком да у потпуности ресетујемо биографије наших јунака и да им направимо нове биографије да више немају никакве везе са “Ножем”, а да опет задржимо суштину романа и то је оно о чему је прича филма.

ГЛАС: И тек тада на ред долазе занатски проблеми око кастинга и режије?

ЛЕКИЋ: Е, сад ту је било још доста неких ствари које просто нису биле филмичне, неких ствари које су везане за радничко самоуправљање, односно за време у коме је Вук то писао и све је то требало на неки начин рашчистити да би се дошло до једне интересантне драмске форме. У суштини, требало је негде за почетак и пронаћи кључ за тог Љуба Божовића за руског конзула, односно за, како бих рекао, дефиницију његовог психичког стања. Три године смо се с тиме играли, борили и тако даље и онда у једном тренутку нашли кључ како да све те ствари послужим и од тада, од тог тренутка је ствар доста лакше кренула. Лакше је кренуло јер смо знали где идемо и којим путем идемо и онда смо се у задњих годину дана у ствари бавили нијансирањем.

ГЛАС: Колико се сам кастинг промијенио у односу на првобитну поставку?

ЛЕКИћ: Много. Односно, на почетку је фактички требало да се пренесе кастинг из “Ножа. То су били Бојана Маљевић, Светозар Цветковић и Жарко Лаушевић, али како је време пролазило, нарочито од тренутка када је одлучено да ти наши јунаци више немају везе са јунацима у “Ножу”, онда сам почео другачије да конципирам кастинг. У ствари у некој другој варијанти, не говоримо о деведесетима, још смо били на тој идеји да Жарко игра доктора Југовића. Међутим, како смо одмицали у неким разговорима о сценарију, како је сценарио почео да добија  облике, схватио сам да би било боље да он игра Љуба Божовића и чекао прилику да му кажем. Међутим, Лауш ме је предухитрио и рекао ми је: “Мислим да је боље да играм Љуба Божовића”. Што довољно говори какав је он глумачки инстинкт имао.

ГЛАС: Припадате оној врсти режисера који не воли слати поруке филмовима, већ се водите емоцијама. Какве су Вас емоције водиле у овом случају?

ЛЕКИЋ: Па овде сам имао, како бих рекао, две кључне емоције као водиље.

Једна је била  приватна емоција која са самим “Конзулом” нема никакве везе. То је био Жарко и чињеница да смо у цео процес самог снимања ушли у тренутку када је он већ био озбиљно болестан. И ми смо овај филм радили, односно,  он је већи део своје улоге урадио између прве и друге хемиотерапије. После тога још неке репове који су морали да чекају, тако да је било доста емоционално и исцрпљујуће, без обзира на то што Жарко није дозвољавао да се то види. Он је напросто од оног тренутка кад се појави на сету до тренутка док не оде са сета потпуно нормално функционисао. Човек је био потпуно предан без тражења било какве врсте протекције. Са друге стране, имао сам ту једну врсту емоционалног проблема као и “Ножем”. Ово су склиске теме. Овде јако лако можете да одете на било коју страну. Плашио сам се да направим неку врсту политичког памфлета. То једино нисам желео. У неком тренутку сам покушао да уђем у ту комплетну проблематику српско-албанску. Схватио сам да је то прекомпликовано и да на крају крајева, нема ни шансе да то стане у један обичан филм. Потом сам  схватио да је најбоље филм испричати кроз личне судбине протагониста.

И онда сам филм персонализовао, избацио сам на неки начин идеологије, усмерио сам фокус на конкретне личности, које трпе одређене последице идеологије. И у том смислу ми је био доста емоционално узбудљив пројекат зато што је то неко време кога се ја добро сећам. И сећам га се из једне потпуно другачије перспективе. Имам неку врсту и жала, а истовремено и беса због тога што је једна одлична идеја братства и јединства, која је одлична због тога  што је, просто речено, сама по себи хумана, на крају извитоперена, девалвирана, деградирана и уништена управо захваљујући једној идеолошкој манипулацији.

ГЛАС: Посљедњих година радили сте као режисер или један од режисера на бројним телевизијским серијама. Из занатског угла како Вам дјелује ова фаза хиперпродукције ТВ-формата, као позитивна ствар за домаћу кинематографију или квалитет губи под налетом квантитета?

ЛЕКИЋ: Сада имамо једну малу инфлацију серија која мислим да неће баш тако дуго ни трајати, мислим да ћемо поново то свести на неки разуман број.  Са друге стране, та врста хиперпродукције у једном тренутку је имала своје користи. Пре свега омогућила је великом броју људи да раде, неким млађим људима је омогућила да дођу брзо до својих ауторских пројеката. Ја знам колико сам ја морао чекати да бих уопште дошао у позицију да режирам неку телевизијску серију, просто је било такво време, снимало се пет серија годишње. Са те стране то није лоше и мислим да ће та огромна количина квантитета сигурно дати један квалитет. Ја сам отишао у телевизијске серије,  без обзира што ту форму јако волим,  управо због тога што ми је већ постало превише да чекам шест, седам година да бих снимио филм. Просто телевизијску серију можете да радите на годишњем нивоу и треба вам тај тренинг, континуитет, неко занатско усавршавање у сваком смислу и уопште ми није жао што сам неких 10-15 година посветио телевизији. У том смислу, мислим да је то било квалитетно. Ипак, требало би полако да почнемо и да мало више обраћамо пажњу и на квалитет серијала који излазе.

ГЛАС: Деценијама сте у српском филму као аутор, данас сте и на челу управног одбора Филмског центра Србије. Гледано из оба угла како Вам се чини данашњи моментум српског филма. Дјелује да се на неки начин филм враћа биоскопу и публици??

ЛЕКИЋ: Дефинитивно се враћа публици и мислим да је јако значајно. Филм је пре свега комуникација и он мора да има своју публику. Јако је добро што практично ми живимо на једном простору на коме је домаћи филм одувек био гледанији од страног и што се тај тренд поново вратио. Домаћи филм има своју публику и филмски аутори у Србији су то прихватили као некакву врсту концепта и начина посматрања филмске уметности. Постоји једна сјајна млађа генерација режисера која је усмерена ка домаћој публици, домаћем тржишту и домаћим темама. Знате, код фестивалског филма, против кога наравно немам ништа, проблематично је то што вам Филмски центар не може дати довољно средстава, даје до неких 40 одсто буџета. Оног тренутка када останете зависни од европских фондова, ви морате да се прилагођавате њиховом укусу, односно и темама. Ви сад већ почињете да правите филм који одговара нечијим укусу. Не говорим да је то нечији диктат, али је то пословна нужност. Према томе, ви већ губите некакву врсту корелације са тлом на коме јесте и са публиком која треба да вас гледа. Према томе, рекао бих да је то једна добра форма, унутар које подржавамо, преко Филмског центра и филмове за фестивале, а истовремено и неке, нећу их назвати комерцијалне, пошто мислим да је то лош израз, него биоскопске филмове које имају своју публику. Пошто у задњих две године имамо серију филмова који имају по 300, 400, 500 хиљада људи у биоскопу, што је за већину земаља у региону недоступно, јасно је да је то добар приступ.

Рајко Митић

ГЛАС: Уз планове о екранизацији “Молитве” помиње се и Ваш филм “Рајко Митић”, посвећен легендарном фудбалеру Црвене звезде. Откуд Ви у том пројекту, да ли је то навијачка страст или Вас је привукла жеља да се опробате у водама спортског филма?

ЛЕКИЋ: Није навијачка страст, дефинитивно (смијех). Партизановац сам. Шалим се, наравно,  Рајко Митић је фудбалска институција, али мене је тој причи привукао сјајан сценарио Гордана Михића. То је више аутобиографска прича са мало елемената спорта, много мање него “Монтевидео”. То је у некаквом потенцијалном плану, али има још неких пројеката, знате како је код нас. Увек морате да идете на троја врата, да куцате да би се једна отворила.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.