Мирослав Јовановић, економиста, за „Глас Српске“: Није питање да ли ће евро пропасти, већ кад ће

Сматрао је како је ова заједница свјетионик економског напретка и развоја демократије. У међувремену, драстично је промијенио своје мишљење. Ради се о професору и доктору економских наука Мирославу Јовановићу, који данас живи и ради на релацији Нови Сад - Женева.

У овом интервјуу за “Глас Српске” он открива и објашњава како је и због чега дошло до заокрета у његовом односу према Европској унији, са којим би се све опасностима могле сусрести овдашње земље на свом европском путу, шта данас представља ова заједница, али и новим “балонима” који све више пријете да до темеља уруше не само европску економију и финансије, већ и добар дио западног свијета.

ГЛАС: Како и због чега сте промијенили своје мишљење о Европској унији, као свјетионику економског напретка и развоја демократије?

ЈОВАНОВИЋ: Све се у животу мења. Европска унија се претворила у једну накарадну заједницу. У последњих 10-15 година не могу да се договоре ни о нечему битном, да ли је то монетарна политика, однос према Русији, енергетска или трговинска политика. Не могу да се договоре ни у вези са Косовом, генетки модификованом храном или пријемом избеглица. Списак је дугачак.

Европска унија је одавно прешла зенит који је био у доба кад сам се залагао за њу. Често се у медијима, али и од стране политичара, говори о користима које би балканске земље могле да имају од уласка у ову заједницу, али постоји и друга страна о којој нико јавно не говори. Цена која би требало да се плати је огромна.

Земља која има кичму тако нешто не би никада прихватила.

ГЛАС: А која је то цијена која се мора платити?

ЈОВАНОВИЋ: Они данас, рецимо од Србије, као један од услова, траже да признају Косово. Следеће би вероватно било гушење и гашење Републике Српске, а након тога, по косовском метохијском преседану, вероватно би се тражило и отцепљење Војводине. Нико не говори ни о томе да би лева обала Дунава, од мађарске границе па све до Бачке Паланке, требало скоро сва да се преда Хрватској. Не говори се ни о томе да би Србија, а вероватно и БиХ, требало да приме на стотине хиљада избеглица, миграната из Авганистана, Пакистана, Сирије, Нигерије.

Један од услова би био и да овдашње земље префарбају дугиним бојама. И то би ишло од јаслица и основних школа па све до високог образовања и свакодневног живота. Противник сам тога. Цена је огромна, а корист мала. Никаква. Велика Британија је увидела да Европска унија више не пружа шансу за даљи развој и напредак па је изашла из ове заједнице. Она није прва земља која је то урадила. То се скрива. Прва земља која је то урадила био је Алжир. Затим је то исто урадио Гренланд па онда Свети Бартоломеј.

ГЛАС: Једном приликом сте рекли како је Европска унија у рукама технократа, а не лидера, да је евро залијепљен селотејпом те да је велико питање како ће издржати неку већу кризу. Из данашње перспективе гледано да ли би се овом данас могло нешто додати?

ЈОВАНОВИЋ: Ништа! Још је горе него што је било. Евро је договорени новац. Он је, да тако кажем, склепан на основу договора, а не на основу онога што нуди и каже економска теорија, историја и пракса. Евро није направљен као што би требало да буде један федерални новац. Не постоји федерални буџет, банкарска унија.

Да сумирам, што се лоше роди време не може исправити. Тако да није питање да ли ће пропасти, већ када?! Он може да настави овако да животари али по коју цену - по цену од десетина милиона радних места која неће бити отварана и губитка стварања нове вредности.

ГЛАС: Европска унија данас води и велику борбу против инфлације. Да ли се може рећи да је она у ствари резултат корпоративне похлепе и неких ранијих лоших одлука и потеза?

ЈОВАНОВИЋ: Они су у неком ранијем периоду немилице штампали новац и пуштали га у промет. Једноставно речено - новац низашта. Он је отишао у банкарски сектор, не у капиларе економије. Није отишао у плате, није кроз плате отишао у потрошњу. Тај новац је остао између банака и онда када се то прелило, када је тај новац изашао напоље нормално је да смо се нашли у оваквој ситуацији. Увек мора да постоји нека равнотежа између услуга и количине новца. Због тога не би требало да нас зачуди што све више компанија сели из Европске уније у Велику Британију. Причају о будућности зелене економије, у њу се сви куну, батерије, електричне аутомобиле, али та индустрија напушта Европу. Многобројне санкције према Русији, од којих су многе неразумне, већа цена струје и енергената повећавало је цену произведене робе те смањило конкурентност.

ГЛАС: Шта ће на крају бити са њемачком привредом која је била економски покретач и локомотива развоја цијеле Европе?

ЈОВАНОВИЋ: Она је свој привредни раст базирала на аутомобилској индустрији и ту су дошли до савршенства. Нико не може да им приђе, али остали су ту и заробљени те је сада врло тешко из једног начина размишљања, преко ноћи, прећи на нешто друго. Велики је притисак, поготово јер Кинези постају највећи произвођачи аутомобила па и електричних.

ГЛАС: Из ЕЦБ су недавно упозорили да се европске банке морају припремити за растућу презадуженост и веће геополитичке ризике. Да ли је презадуженост евентуални нови балон који би могао пукнути и довести до неке нове и веће финансијске кризе?

ЈОВАНОВИЋ: Тај балон већ одавно постоји и питање је само времена када ће он налетети на кактус.

ГЛАС: Колико и саме најаве да би се камате, од замрзнуте руске државне имовине, могле употријебити као помоћ за Украјину могле негативно утицати на финансијска тржишта и евентуално повлачење новца са Запада, али и убрзати процес дедоларизације?

ЈОВАНОВИЋ: Више од 300 милијарди долара, колико је замрзнуто руског новца, представља легално зарађен новац. Не од илегалне трговине људима, органима, дрогом. То је број један. Број два - рецимо у Немачкој, без одлуке суда не може да се узме ничија имовина. Они имају добро искуство по том питању. Никако не би требало заборавити поменути да постоје велике адвокатске канцеларије које једва чекају да покрену судске поступке за поврат отете руске имовине. Наравно и онога шта та имовина доноси, а то је камата. Питање руске имовине је велики правни и политички проблем. То је врло клизав терен. Након најава из Брисела да би тако нешто, ипак, могли урадити поједине земље су већ почеле са повлачењем свог новца, који одлази у Сингапур, у Шангај и на друга места, јер нема поверења. Питање је, ко је следећи?

У данашњем свету неки нови трн у оку Запада може постати свако. Ово ће несумњиво убрзати и процес стварања неког новог монетарног система који се, по неком неписаном правилу, мења сваких тридесетак година. Верујем да се нови рађа који ће имати више центара.

ГЛАС: Колико и овај све интензивнији економски и финансијски рат између Кине и САД може негативно утицати на глобална дешавања?

ЈОВАНОВИЋ: Кинези држе око 3.000 милијарди долара у иностранству. Шта ако САД у неком тренутку конфискују тај новац?! То би било једнако банкроту и то је једна реална опасност која пријети Кини.

ГЛАС: Као одговор на све ово Кина и Русија преко БРИКС-а покушавају направити паралелни финансијски систем западном.

ЈОВАНОВИЋ: БРИКС је добровољна организација и платформа за усклађивање економских активности, али и интереса. Нико никоме ништа не наређује, не постоји политика топовњача и због тога ова организација постаје све прихваћенија. Међутим, исто тако треба знати да они не могу тако брзо и у кратком року, преко ноћи, да угрозе садашњу западну доминацију. То је један процес који је сада само убрзан.

ГЛАС: Живите и радите на релацији Нови Сад - Женева. Како је Швајцарска, једна тако мала земља, које нема готово никакве природне ресурсе, осим можда воде, постала то што је данас, може ли се од ње нешто преписати?

ЈОВАНОВИЋ: Не знам колико је људима познато, пре 130-140 година то је била тако сиромашна земља да је народ умирао од глади и морао је да имигрира. И шта је онда урадила држава? Она је оно мало средстава које је имала уложила у образовање. Фокусирали су се на производњу лекова, рачунарских програма. Наравно, ту су и сатови и наши људи су веома довитљиви и интелигентни само им треба пружити шансу.

Биографија

Јовановић је студирао у Новом Саду, Београду, Амстердаму и Кингстону (Онтарио). Одбранио је докторат на Економском факултету у Београду 1988. Његове области специјализације укључују економску интеграцију, Европску унију, страна улагања и еволутивну економију. Једно вријеме радио је у Уједињеним нацијама, прво у Њујорку, а онда и у Женеви. Данас предаје економску интеграцију на универзитету у Женеви. Држи и предавања по позиву у САД, Великој Британији, Јапану, Кини, Италији, Аустрији и другим земљама. Аутор је и великог броја стручних чланака у међународним часописима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.