Миодраг Месаровић за „Глас“: Тито је намјеравао да изгради четири нуклеарке

Каже ово у интервјуу за "Глас Српске" експерт за енергетику Миодраг Месаровић, који је својевремено био дио тима који је бирао локацију и концепцију за изградњу нуклеарне електране "Кршко" у Словенији.

Наводи да је питање изградње нуклеарних електрана поново отворено и актуелизовано у многим земљама, па и Србији, због зелене транзиције и затварања све већег броја термоелектрана, након којег остаје један велики празан простор, који енергетски треба попунити. С тим ће се, како каже, у некој блиској будућности суочити и Србија, која би у том случају остала без базне енергије, неопходне за даљи привредни развој.

- Србија се већ сада суочава са одређеним недостатком електричне енергије, посебно у северном делу, на којем не постоји ниједан прави и стабилан извор енергије. Ништа се није радило у протеклих 35 година. Нажалост и документација из времена бивше државе негде је загубљена. Сада се то покушава променити, али као што сам већ рекао, то никако не може преко ноћи. Није реално да Србија добије своју прву нуклеарку пре 2045. године. То би вероватно било негде уз Дунав, како је било планирано у бившој Југославији - сматра Месаровић.

ГЛАС: Због чега је уведен поменути мораторијум?

МЕСАРОВИЋ: Југословенска власт је са школовањем кадрова почела већ 1955, а већ шездесетих година прошлог века почели су трагати за евентуалним локацијама где би оне могле бити грађене. Београд је у то време био центар за школовање из свих република. Обезбеђен је и велики новац за истраживање локација. Био је отворен и рудник Кална на Старој планини из којег је уран вађен и довожен у Институт за нуклеарне науке "Винча". Тадашњи нуклеарни програм подразумевао је градњу чак четири нуклеарне електране. Власти су знале да резерве угља нису вечне. Размишљало се унапред и плански радило. Прво је направљена НЕ "Кршко" у Словенији, која је пуштена у рад 1983. године. Наредна је требало да буде "Превлака", уз реку Саву, низводно од Загреба, а још две биле су планиране на обалама Дунава.

Титов план је био да оне буду изграђене најкасније до 2000. године. За ову другу је чак био расписан тендер и разматрало се о избору технологије. У читав тај посао била је укључена и домаћа привреда. "Енергоинвест" из Сарајева производио је опрему за реакторе, а дио су чак извозили и испоручивали у Русију. Ту је био и "Раде Кончар", који правио генераторе, али и предузеће "Југотурбина" које је изграђивало турбине. Када се подвуче црта, једино је купљен реактор за нуклеарну електрану "Кршко". Али, онда је дошло до катастрофе у "Чернобиљу", након чега је донесен закон о забрани градње таквих енергетских објеката.

ГЛАС: Поменули сте кадрове, како је то питање било ријешено у некадашњој Југославији?

МЕСАРОВИЋ: Када су југословенске власти одлучиле да уђу у пројекат градње нуклеарних електрана оне су прво послале људе на школовање и усавршавање широм света, дајући им стипендије. Један део њих је тада стручно образован и на Електротехничком факултету у Београду, на којем је постојао нуклеарни одсек. То школовање и образовање почело је још 1955. године. Значи било је потребно 28 година да буду створени сви услови да прва нуклеарка "Кршко" буде изграђена и пуштена у рад.

Данас је то готово немогуће у овако упрошћеном систему образовања, какав је овај болоњски. Нема више ни домаће индустрије која би била у све то укључена. Нема ни економске моћи коју је некадашња држава имала, када је одлучила да уђе у пројекат градње четири нуклеарке. Сада је све расцепкано и све неопходне компоненте морале би се купити вани. Наравно неопходно је направити и одговарајућу законску регулативу, која би све то пратила, поготово процес употребе нуклеарне енергије, јер не ради се о никаквој играчки, већ озбиљној технологији, која захтева озбиљне кадрове и организацију.

ГЛАС: Многи сматрају да је то прескупа инвестиција?!

МЕСАРОВИЋ: Те исте бих упитао - шта је то прескупо? Ако ви уложите неки новац у нешто што би трајало рецимо 80 година, а при томе вам то доноси енергетску стабилност, да ли је то онда скупо?! Да ли је скупо нешто што ће се отплатити за рецимо 20 година, а наредних 60 ће представљати чист профит. Сматрам да је улагање у нуклеарну енергију најиспалтивије.

ГЛАС: Колико уопште кошта градња једне нуклеарке?

МЕСАРОВИЋ: Зависи од кога је купујете. Најјефтиније су оне које тренутно продаје Јужна Кореја и она кошта око два пута више него градња термоелектране исте снаге. Коначну цену одређује и то ко је инвеститор, да ли је приватник или држава. За Србију је боља ова друга опција. У том случају сматрам да би за партнера требало изабрати руску компанију "Росатом", глобалног лидера у нуклеарној енергији. Оно што их издваја од осталих јесте што вам испоручују опрему, односно технологију, снабдевају неопходним горивом, али вас на крају и ослобађају нуклеарног отпада, превозећи га и складиштећи у Русији.

ГЛАС: Мађарска је одлучила да ради управо с њима.

МЕСАРОВИЋ: Тако је. Мађари тренутно имају четири мале нуклеарке те сада праве још две веће снаге. Руси су им дали десет милијарди долара кредита, а они су још, поред тога, обезбедили додатних 2,5 милијарди. Значи, они ће за 12,5 милијарди долара добити две електране снаге 2.400 мегавата. Ради се о условно речено малој инвестицији у односну на то колико та градња кошта у појединим западним земљама. У Енглеској већ 12 година граде два нуклеарна реактора и питање је колики ће рачун на крају бити испостављен.

ГЛАС: Да ли обновљиви извори могу бити довољни да обезбиједе енергетску независност неке земље?

МЕСАРОВИЋ: Политика је чудо. Они су се повели за интересима банкара и елита. Енергија сунца или ветра не може осигурати енергетску стабилност, а свакој земљи потребан је стабилан и поуздан систем производње електричне енергије који би јој осигурао привредни раст.

ГЛАС: Колико је питање нуклеарне енергије уско повезано и са геополитиком. Да ли се Србија може суочити са проблемима, односно притисцима уколико одлучи да уђе у један овакав пројекат?

МЕСАРОВИЋ: Баш као и у неким другим областима и око нуклеарне енергије се преплићу разни интереси. Бугарска је, примера ради, имала уговор са Русијом, који је подразумевао испоруку опреме за нуклеарну електрану која би била изграђена на десној обали Дунава, на локацији Белене. У плану је била градња још две. Руси су на крају избачени из тог посла и у њега су ушле поједине америчке компаније.

ГЛАС: Када се говори о нуклеаркама, обичним људима прво на памет падају "Чернобиљ" и "Фукушима". Колико је њихов страх од коришћења нуклеарне енергије оправдан, поготово када је у питању безбједност и заштита животне средине?

МЕСАРОВИЋ: Нажалост људи су први пут чули за нуклеарну енергију након што је бачена атомска бомба на Хирошиму, а онда и Нагасаки. И од тада влада тај велики страх да је и нуклеарна електрана некаква бомба, што наравно није тачно. Данашње електране имају велики бетонски зид који не може пробити готово никаква експлозија. Не могу га пробити ни авиони који су срушили Куле близнакиње у Њујорку.

Овде бих напоменуо да су нуклеарке скупе, управо због уграђених многобројних мера заштите, којима се обезбеђује максимална безбедност. Први акцидент десио се у НЕ "Три миље" у Америци. Онда у "Чернобиљу" и "Фукушими". У сва та три случаја људски фактор био је главни кривац. Када је у питању "Чернобиљ", до несреће је дошло када је један од несрећника искључио систем за хлађење реактора, да би нешто проверио.

ГЛАС: А шта је било са "Фукушимом"?

МЕСАРОВИЋ: И у случају "Фукушиме" људски фактор је био пресудан. Инжењери који су пројектовали електрану заборавили су да је на источној обали Јапана могућ цунами висине од 12 до 15 метара. Зид који су направили био је висок свега шест метара. Нажалост, то није била једина грешка. Сваки овакав објекат требало би да има сигурносно напајање, које би се укључивало уколико електрана испадне из постојећег система. Они су то поставили у подрум електране, уместо на неко узвишење на којем оно не би било потопљено у случају цунамија. Земљотрес који се тада десио покидао је вањску мрежу напајања. Накнадни земљотресом изазвани цунами је потопио и избацио из функције сигурносно снабдевање електране које се налазило у подруму. Катастрофа је била неизбежна. Значи за све што се до сада лоше десило у свету, а у вези је са радом нуклеарки, узрок је људски фактор. Данашња технологија и то решава. Направљени су реактори који сами реагују у случају прегревања или испадања из система. Тај систем ради на принципу гравитације.

ГЛАС: Колико данас уопште има изграђених нуклеарки широм свијета те гдје их највише има у Европи?

МЕСАРОВИЋ: У Европи постоји око 140 нуклеарних електрана. Док нису у први план дошли обновљиви извори енергије, сваки трећи произведени киловат-сат био је добијан из нуклеарки. Сада је то сведено на сваки четврти. Немачка је, примера ради, због притиска "зелених" погасила 17 својих нуклеарних електрана. Мислим да је то била лудост. Тренутно се тих електрана највише налази у Француској, која своју енергетску стабилност базира на овом виду енергије.

Биографија

Миодраг Месаровић је 1961. завршио студије на нуклеарном одсјеку Електротехничког факултета у Београду, а докторирао је на Машинском факултету. Специјализацију је имао у неколико европских земаља. Тренутно обавља дужност генералног секретара Српског комитета Свјетског савјета за енергију и предсједника Научног одбора Друштва термичара, али је и члан Одбора за енергетику Српске академије наука и умјетности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.