Милош Ковачевић: Српски језик и ћирилица никада нису били угроженији

Рекао је то у интервјуу “Гласу Српске” угледни лингвиста и редовни професор српског језика и опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету у Источном Сарајеву Милош Ковачевић.

- Однос према ћирилици вјероватно је најсимптоматичнији показатељ српскога немара према властитом језику и писму. Ћирилица дијели актуелну судбину српскога језика, јер она сигурно никада у историји није код Срба била угрожена као данас - рекао је Ковачевић.

* ГЛАС: Какав је тренутно положај српског језика? Да ли је он угрожен?

КОВАЧЕВИЋ: Српски језик од времена када га је Вук Караџић стандардизовао као књижевни језик за све Србе, никада као данас није био тако угрожен. И то угрожен не само именом, него и статусно. И тамо гдје је очигледно да је неспорно у питању српски језик, на примјер код Бошњака, Хрвата или Црногораца, жели се укинути не само његово име него и његово постојање уопште. Суштина угрожености огледа се у његовом преименовању. Многи, погрешно мисле да преименовање српскога језика њему заправо и не може много нашкодити, да се и не треба бојати посљедица преименовања, па оно је тобоже само ново име за исту суштину. А ако је та суштина, српски језик, онда он остаје српски и под другим именом.

* ГЛАС: Који су то проблеми са којима се најчешће сусреће српски језик?

КОВАЧЕВИЋ: Главни проблем српскога језика у његовом постјугословенском периоду јесте проблем његовог негирања код оних који више неће да га зову српским именом, а ништа мањи није ни проблем његовог српског негирања, непоштовања, да не кажем, омаловажавања. Тај српски немаран и “омаловажавајући” однос према језику посебно се огледа кроз однос Срба према језичкој култури, с једне стране, и према ћирилици, с друге стране. Однос према ћирилици вјероватно је најсимптоматичнији показатељ српскога немара према властитом језику и писму. Ћирилица дијели актуелну судбину српскога језика, јер она сигурно никада у историји није код Срба била угрожена као данас. Потребно је много више радити на враћању свијести о томе шта губимо с ћирилицом, за враћање поштовања према себи самима, а онда ће само по себи доћи и поштовање према ћирилици, као неодвојивом дијелу националног идентитета Срба.

* ГЛАС: Како можемо да сачувамо српски језик?

КОВАЧЕВИЋ: Један дио посла морају одрадити српски лингвисти, други, комплементаран дио посла, морају одрадити српски политичари и националне институције. Лингвисти треба једном за свагда личне интересе да подреде општесрпским филолошким интересима. Неопходно је направити бар минимум српског филолошког програма, иза којега ће стајати сва српска филологија. Они морају бити лојални само научним критеријумима, а политичари морају почети уважавати ставове српских лингвиста, и на њима базирати своја политичка дјеловања. У супротном, раскорак у дјеловању српске науке и српске политике увијек је доводио и нужно ће доводити само до штетних посљедица по српске националне интересе, посебно у филологији као национално “најосјетљивијем” идентитетском дијелу.

* ГЛАС: Очигледно је да све више влада језичка некултура у свакодневном говору, али нажалост, и у језику мас-медија, који имају највећи утицај на језичку свакидашњицу. Како то спријечити, односно лијечити?

КОВАЧЕВИЋ: Језичка (не)култура је најбољи показатељ угрожености српскога језика од Срба самих. До језичке културе нико не држи, готово се као престижна намеће језичка некултура. Језичка некултура царује на сваком кораку, у школи, новинама, радију, телевизији, у Скупштини, на универзитету... Као да никоме до српскога језика стало није. Срамотно је да ни универзитетски професори са већине ненаставничких факултета нису функционално писмени. Шта онда очекивати од осталих. Нужно је да се српски језик уведе као обавезан предмет на све факултете - да бар они који имају формално факултетско образовање буду функционално писмени. Данас већина професора боље зна енглески него српски језик. А у мас-медијима и у супстандарду царује тзв. англосрпски језик, једна мјешавина енглеског и српског, у којој нема никаквих правила, или пак има, како би Вук рекао да је жив, само правила “бабе Смиљане”.

* ГЛАС: А шта је рјешење за повратак језичке културе међу Србе?

КОВАЧЕВИЋ: Прије свега то да Србин мора исказивати више поштовања према свом језику. Мора се одговорније према њему односити. Трудити да се што више повинује правилима језичке културе. Мора што више радити језички на себи, што значи да мора препознавати шта је то језичка култура, а шта некултура, у којој ситуацији може употребљавати који тип језика. Обичан човјек мора знати да не може “фамилијарни” језик и “језик кафане и улице” бити примјерен у свим ситуацијама. Мора се вратити и ћирилици као неодвојивој, иманентној, тако препознатљивој компоненти српскога језика.

* ГЛАС: Недавно сте изјавили да је од велике важности повући паралеле српског језика и других језика у идентитету самих језика на нивоу читаве БиХ, као и српске језичке политике, што је битно, како за народ, тако и за све институције. Како то остварити?

КОВАЧЕВИЋ: Један од највећих проблема у одређењу идентитета српскога језика и његових варијаната које се такође из политичких разлога језицима зову, а то су хрватски, босански и црногорски језик - јесте неуважавање научног статуса српскохрватског језика. Нововаспостављени политички језици углавном се позивају на српскохрватски језик као своје исходиште. А српскохрватски језик, општепознато је, представља на Новосадском договору (1954. године) политички усвојено ново име Вуковог српског књижевног језика. Српски језик као књижевни језик старији је од српскохрватског више од стотину година. Српскохрватски језик је само преименовани Вуков српски књижевни језик. Неопходно је да српски лингвисти и српске научне институције истрајавају на научној и само научној истини о српском језику. Да истином, без обзира на то што она “комшије” највише боли - разоткривају и негирају фалсификате и лажи којим се научна истина замагљује или запретава.

* ГЛАС: Како гледате на покушаје Бошњака да се наметне “босански језик” у БиХ? Има ли он икакво историјско утемељење или је фиктиван?

КОВАЧЕВИЋ: Ако се на један језик не може примијенити ниједан од критеријума језичког идентитета, ни структурни, ни генетски, ни комуникативни, онда се не може научно доказати да такав језик постоји. Он је, као такав, нужно фиктивни језик. Да би политичке језике, који су заправо лингвистички фиктивни језици, некако увели у лингвистику, лингвисти су почели говорити о симболичкој функцији језика. По тој функцији језик не мора бити научно доказљив језик, али он има симболичку функцију за народ који га употребљава, па се ето само с тог симболичког становишта може правдати његово научно неутемељено име. Босански језик, међутим, ни такву функцију нема, јер он не одражава народносно име Бошњака, они неће да га зову бошњачки, него је именом “земаљски језик”. А у подлози тог имена стоји фикс идеја Бошњака како ће једнога дана сви у Босни бити Босанци, с босанским језиком као основним идентитетским и интегрирајућим критеријумом. Међутим, босански језик, ни са становишта симболичке функције, не постоји - кад би се та функција поштовала, он би, као преименовани српски језик, био искључиво “бошњачки”, никако босански!

Англицизација

* ГЛАС: Све више младих под утицајем културе са Запада користи разне енглеске и друге ријечи, у свакодневној комуникацији. Колико је то штетно и постоји ли начин да се спријечи?

КОВАЧЕВИЋ: На сваком кораку српски језик је преплављен енглеским ријечима, тако да англицизација пријети да уништи темељне вриједности српскога језика. На дјелу је језичка акултурација, гдје се губи самосвијест о вриједности матерњег језика. Енглески језик се надређује српскоме, српски се у очима младих сматра мање вриједним.

Ниједан језик не може без туђица, без страних ријечи, али оваква превласт енглеског језика, његов статус међу младима посебно, готово да ништи статус српскога језика. А он је, не заборавимо, један од темељних критеријума српског националног идентитета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.