Мило Ломпар за "Глас Српске": Народу под окупацијом тешко је стварати културну политику

Првог светског рата имали јасну националну идеју. То је била идеја националног уједињења и ослобођења. Имали су и прецизну државну идеју. То је била идеја на којој су израсле Србија и Црна Гора као независне српске државе. И имали су идеју да та државна идеја обухвати све Србе. Имали су потврђену војну идеју, јер су војне победе српске војске у Првом светском рату биле апсолутни репрезент способности државне индивидуалности Срба.

Рекао је ово за "Глас Српске" Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду, историчар књижевности, писац и публициста, те један од најважнијих српских интелектуалаца данашњице. Професор Ломпар, који је гостовао у Бањалуци поводом треће трибине "Културна политика Срба у 21. вијеку" на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци, одговарајући на наше питање постоји ли уопште оно што је централни темат ове серије трибина, рекао је да културна политика постоји само као идеја појединаца, али да она никад није заживјела у пуној мјери унутар заједнице. - Оно што Срби нису имали, то је културна идеја. То нису имали из два разлога. Један од њих јесте чињеница да је српски народ живео у различитим културним зонама. Краљевина Србија је живела, посебно Београдски универзитет је то снажно профилисао, у оквиру француског културног модела, док су српске земље под Аустроугарском живеле у оквиру средњоевропског или немачког културног модела. То су два различита културна модела и сложеност тог спајања се показала на настанку Југославије. Још 1902. је Слободан Јовановић писао да је српско уједињење једно од најтеже могућих изведених уједињења, јер је требало бити остварено преко три вере, више индивидуалитета, националних и државних итд. Све се то чинило сложеним у Југославији. У Југославији, кад није ни формирана српска културна идеја, дошло је до покушаја да се с врха конституише југословенска идеја, која је претрпела крах у оба своја вида, у грађанском и у комунистичком. Оно што заиста може да забрине то је да, и после 30 и више година од распада титоистичке Југославије, Срби немају никакву културну идеју која је везана са њиховим националним индивидуализмом.

ГЛАС: Поменули сте већ да се нисмо прославили културном политиком ни у претходном вијеку, што због југословенства, што због комунизма, шта нас спречава у њеном дефинисању данас? Властите слабости или диктат глобализма?

ЛОМПАР: Комбинација та два елемента. Наше унутрашње слабости су везане за неколико процеса. Први процес је да код нас постоји идентификација националне политике са државном политиком, што је оправдано са становишта могућности, али није оправдано са становишта стварности, јер реално гледано, српски народ живи у окупираном положају. На више или мање видљив начин. И то се односи и на Републику Српску, и на Црну

Гору, и на саму Србију. Не, дакле, са истим облицима, али у суштини то је то. То значи да ми не можемо вршити идентификацију националне и културне политике са државном политиком, јер државу, строго узевши, имамо у умањеном виду. Дакле, самим тим имате проблем. С друге стране, ми се налазимо на удару епохалног вектора, који је могуће препознати под именом глобализације, а то је, у ствари, један облик американизације Европе који за свог главног противника има идеју националне посебности и индивидуалности. Значи, с основним циљем да се пребрише појава националне индивидуалности, односно да се он у овој фази премести потпуно у приватно, да нема никакав јавни статус, што је супротно европској традицији. Друге европске земље се томе одупиру на различите начине, али са укорењеношћу у дуготрајну традицију, која је у једном делу Европе везана за католичку традицију, а у другом је делу Европе везана за протестантско-националну традицију. Ми се налазимо у позицији да тај епохални вектор не успевамо да ублажимо, јер ми немамо никакав кохерентан одговор на изазов који глобализацијски токови стварају. Главни узрок томе је што политичка елита, а она посредно утиче и на интелектуалну елиту народа, има као своју основну фиксацију власт.

ГЛАС: Када се помиње културна политика, не само нашег народа, подразумијева се да се у њено стварање укључе сви сегменти једног народа, од државе преко цркве, универзитета, дијаспоре и институција до самосталних умјетника. Колико је могуће све поменуте носиоце укључити у заједнички циљ?

ЛОМПАР: Па све није никад могуће укључити, али обезбедити да нешто што постоји у најширим слојевима народа, као једна врста мутног или мало чвршћег осећања идентитета, добије свој интелектуални, медијски и јавни израз, то би било добро. Никад ви не можете све људе укључити у било који пројекат, али да оно што постоји у најмање две трећине или четири петине народа, као представа о идентитету, као тачке идентитета, као памћење прошлог садржаја са одређеним поукама, буде окосница колективне идентификације са могућностима индивидуалних варијација. То је кохерентним, упорним начином деловања свакако могуће довести до веће видљивости него што је то данас. И то је нешто што се чини могућим.

ГЛАС: На ову тему одржавају се трибине, пишу студије и књиге, воде полемике, али који би били конкретни механизми стварања мреже културних институција, организација и умјетника који би својим радом довели до дефинисања и спровођења културне политике?

ЛОМПАР: Видите, никада ви не можете на неки начин извести то до конкретности која је видљива јер просто и не расположено свим подацима. Наиме, интелектуалци могу да понуде концепт, могу да понуде схватање. Истинитост тог концепта се проверава у сусрету са стварношћу, и истинитост тог концепта се проверава у сусрету са њиховом егзистенцијом. Да ли тај човек који вам је изложио нешто што је прихватљиво и што вам делује привлачно, својим животом, својим понашањем у јавном простору, својим ангажовањем у критичним, граничним ситуацијама потврђује тај концепт или тај концепт служи да би он на неки начин замаскирао своју склоност ка неким личним интересима који га воде? То је кључно. Значи, с једне стране да ли је истинито то што он говори према стварности, с друге стране да ли је он истинит у односу на то што говори. Без та два момента то је потпуно немогуће. То исто важи и за јерархију црквеног. Нема ту велике разлике. Црквена јерархија полаже дневни испит да ли је долична ономе што говори. Ако није долична оном што говори, налази се у проблему. Е сада, концепт који вам нуде интелектуалци мора да доживи своју операционализацију у сусрету са другим садржајима искуства. А то је располагање средствима буџета, располагање средствима обавештајне заједнице, располагање средствима пропаганде итд. То ја не причам напамет. Имате једну британску књигу ауторке Францис Саундерс "Ко је платио гајдаша" на енглеском, а код нас је преведена под именом "Хладни рат у култури", која говори о томе како је 1946. године један од шефова ЦИА, Ален Далес, окупио професоре седам универзитета из тзв. Ајви лиге, знате, Јејл, Харвард, Колумбија итд, и дао им задатак да концептуализују, да осмисле пропаганду унутар хладног рата који се одвија према Совјетском Савезу. И то је врло занимљива и у сваком погледу поучна анализа. Кључно је да ви унутар структуре и механизама оних који управљају тиме имате људе који ће разумети значај културне политике. А то је могуће само ако културну политику учините делом јавне сврхе. И зато је изузетно важно да буду и политичари унутар опозиционе структуре који на томе инсистирају. Дакле, унутар опозиционих и владајућих структура треба да постоји једна врста надметања у оквиру једног концепта националне политике. То није могуће извести у једном дану, али је могуће васпитати генерације да се томе примакну. Оно што интелектуалци могу, то је да се боре за ум и срца људи. Колико год некад то изгледало узалудно, то може уз једну упорност на дужу стазу дати резултат.

ГЛАС: Културу дијелимо с народима с којим дијелимо блиске коријене и историјско заједништво, али и значајне разлике и болне ране. Како направити прави баланс у јасној потреби да сачувамо своје на заједничком простору?

ЛОМПАР: То се може ослањањем на традиције пре Југославије. Српски народ у културном смислу живи као полицентричан народ. У различитим периодима српске историје центри српске културе су били на различитим тачкама читавог овог простора. Вратити се тој традицији значи на неки начин уважити чињенице историјског искуства. То значи вратити се интегралистичкој српској политици. То је да, просто речено, ко год живи као представник српске националности представља једну врсту колективитета која има нека своја права, зависно од прилика, околности итд. С једне стране, ви морате узети у обзир да постоје различите тачке на којима живи наш народ. Да положај, рецимо, Срба у Црној Гори има такво једно историјско наслеђе да делује просто невероватно да тамо нико до 1945. не би одговорио негативно на питање да ли је Србин, а они су успели једном дуготрајном идеологизацијом да спроведу да данас имате један значајан број људи, процентуално и даље у мањини, који су структурно антисрпски, не чак као неутрални, већ антисрпски. То су далекосежне промене. У Републици Српској треба, по мом осећају ствари, јачати два момента. Први, да су Срби народ аутохтон у Босни и Херцеговини, значи ту компоненту српског идентитета не треба препуштати другима. Босна и Херцеговина је земља доказаног вековног постојања Срба и њиховог културног наслеђа. С друге стране, то исто треба поимати као део неке шире културне целине. То је процес где морате у исто време ткати на два разбоја. С једне стране, не треба кидати везе са индивидуалношћу Босне и Херцеговине, наравно не по цену тога да се српски идентитет утапа у било шта, него потврђивати српски карактер БиХ, без обзира на то што ће то изазвати неко негодовање, или без обзира на то што ће други претендовати да то пониште. С друге стране, специјалне везе Србије и Републике Српске обезбеђују ову компоненту идентитета која иде ка посебној комуникацији. Видите, српска граматика Стојана Новаковића је била уџбеник под крај 19. века из којег су учили сви Срби. А ми данас нисмо у стању да направимо један кохерентан програм, ако се већ не могу уџбеници.Макар да направимо заједнички рам, заједнички концепт језика који би учили у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, односно у Хрватској и у Македонији. То не утиче на државну индивидуалност ничега, али утиче на неке друге интересе.То је прилично јасно, а кад се тражи разрешење тога, онда се решава по страначком или личном критеријуму. Е, видите, то је тај момент где индивидуални елемент није на нивоу јавне потребе. Код нас се спушта циљано јавни стандард да би се индивидуални елемент саобразио тим спуштеним елементима. Ми уместо да постављамо више стандарде за људе, ми постављамо ниже, да бисмо могли да реализујемо неке парцијалне интересе. У културној политици према свом окружењу имамо и проблематику везану за тај прећутани момент српског културног обрасца у 20. веку, то је геноцид над српским народом. Ми то нисмо ни симболички обрадили, ни уметнички обрадили због југословенства, па онда због комунизма. А ево и сад, у 30 година, ми нисмо нашли артикулацију која би требало да објасни не само како се догодио геноцид над српским народом у Независној држави Хрватској већ и како је било могуће 45 година да се то прећуткује и фалсификује. Косу ти људи који су то мењали? То је увек тешко. Ми се нисмо еманциповали од тога. То је сложен и дуг пут и то је нешто што све улази у културну политику која, у ствари, треба да задовољи два различна принципа. С једне стране, да поштује оно што је налог времена, а то су индивидуалне слободе, да неможете саобразити људе неком задатом обрасцу. То је пропало и са комунизмом, пропало је и пре тога. Извесни степен индивидуалне слободе, варијација тог момента постоји, али онај ко упражњава индивидуалне слободе мора постати свестан тога да постоје обавезе унутар којих једна заједница постоји. Значи, кад доведете индивидуалне слободе до максимума, ту се свака идеја заједнице распада.

ГЛАС: Добар дио националног интелектуалног корпуса изабрао је или ћутњу или отворену подршку у корист дневнополитичких интереса. Можемо ли причати о културној политици Срба са таквим стањем у интелектуалним круговима нашег народа?

ЛОМПАР: Код нас је форсирана подела на две групе утицаја. Једна група је тзв. грађанска интелигенција, па онда из ње изведене грађанаске странке. Оне немају способност да се еманципују од западних, односно америчких утицаја. С друге стране, они који се идентификују као национална интелигенција, па из ње изведене националне странке, они немају способност да се еманципују од власти. Једноставно, сви наши национални интелектуалци увек једним оком гледају шта ће о томе што они кажу рећи власт. Е сад, ако узмете да свој утицај и на опозицију, тако структурирану, и на власт, имају страни фактори, онда испада да страни чиновници диригују ту биполарност, ту поделу где сте ви један дан грађански интелектуалац, а ја сам тај који вам не да да то будете, а на крају реферишемо се на исту адресу обојица и онда се то дозира. Кључни облик формирања идеје излаза из тог стања било би оно што дуго заступам, а то је либерални национализам или национални либерализам, како хоћете. Либерални национализам подразумева управо неку врсту равнотеже између индивидуалних слобода и духа заједнице или одговорности за заједницу. Та два момента су битна, ако би се она категоризовала у неку структуру мишљења, та структура мишљења би врло јасно детектовала потчињеност чисто грађанских опција западним, односно националних опција владајућим структурама. И она би била субверзивна. А како знам да је то тако, па по томе што су једни и други алергични на ту врсту појаве мишљења и гледају да је компромитују где год је могуће. То је код нас једино покушано деведесетих година и донекле је било видљиво унутар политике Војислава Коштурице, са свим манама које једна реална политика мора имати.

ГЛАС: Српска љевица Вам не опрашта "Дух самопорицања", српска десница Вам не опрашта критику популизма као оружја чувања власти. Имају ли Срби у друштвено-политичком животу уопште љевицу и десницу у озбиљном тумачењу тих појмова?

ЛОМПАР: Ту имамо два слоја, универзалистички слој, то је подела на левицу и десницу, на идеолошки момент, значи и левица и десница подразумевају неку врсту универзалног одговора на питања класне борбе, а то је кључно питање левице, дакле експлоатација и тако даље, а кључно питање деснице је везано за, како бих рекао, спречавање, било како, промена класних односа у друштву. Међутим, испод тог слоја имамо културолошки слој, то је слој цивилизација и култура које су у сукобу и то је дефинисано са доста великом снагом код Семјуела Хантингтона. Значи, он је схватио да је идеолошки рат завршен и да, рецимо, имате ситуацију да и Русија и Кина постају земље државног капитализма, капиталистичке производње и тако даље, али он је разумео, враћајући се Шпенглеру и неким мислиоцима тог профила, културалистима, да постоје културе које су ривалске. И да, дакле, нема везе да ли су левица или десница, али русофобија ће остати присутна и код Енглеза и код Немаца и код Француза и код Американца. И може Русија бити најкапиталистичкија земља на свету, али идеја експлоатације њене територије, то не подлеже никаквим идеолошким проблемима Запада. Рецимо, код нас, немачка политика је увек вођена антисрпским идејама. И као политика цара Виљема Другог и као политика нацисте Адолфа Хитлера и као политика демократског политичара Хелмута Кола. Ту никакве разлике није било у односу на решавање српскога питања кад је реч о немачкој политици. Значи, морамо са идеолошког нивоа, то је ниво левице, деснице, социјалне  правде, индивидуалне слободе и тако даље, прећи на један други ниво, културалистички. Е сад, то се намерно брка, па се онда као левица појављује идеја неке борбе за људска права, али некако та људска права увек стану када треба да објасните социјални проблем. Каква је то борба за људска права ако банке, осигуравајућа друштва и берзе опљачкаше све живо што постоји на кугли земаљској, а онда организују научни скупгде умни филозофи и књижевници осуђују доминацију финансијског капитала, а иза њих су рекламе банака. То је као да се спрдамо са животом, једноставно речено.

ГЛАС: Занимљиво је да су Ваши ставови сметали и једној и другој опцији.

ЛОМПАР: "Дух самопорицања" сам написао кад је на власти била Демократска странка која је имала нагла шену агресивну политику "Европа нема алтернативу" и они то нису могли никако да прихвате зато што је показало да је генеза њихова у титоизму и да је то микс комунистичких садржаја унутар нове концепције секуларног свештенства, што је израз либералног мислиоца Исаије Берлина који сам ја употребио. А потом су ови други, који су ми тада аплаудирали, као, супер је то што ја тврдим, почели нападати када сам рекао па ви, у ствари, продужавате њихову политику са другом реториком. Права истина је да казујем прилично једноставну ствар и једнима и другима, да они лажу. Они, просто речено, лажу. Е што сад нико не воли да му у јавном простору тако нешто ка жете, то је друга ствар.

ГЛАС: Зашто су се српски интелектуалци, уз неколико часних изузетака, углавном повукли у сигурност ћутања?

ЛОМПАР: Кад је реч о интелектуалцима, они су повучени зато што данашња друштва немају велику потребу за њима. Значи, довољно је да имате интернет, довољно је да имате телевизију, довољно је да спустите стандарде јавног очекивања и онда, кад неко почне нешто озбиљније људима да прича, они више нису способни то да прате и то не само људи у јавном простору него и наши студенти. Ја као професор пред пензијом могу да кажем да је ниво студента сада нижи него кад сам ја почињао да предајем. Наравно, то не значи да нема данас бистрих, изванредних и поштених младих људи. Али кад ви гледате стандарде, оно што је општа свесност, ви видите да вам долазе слаби ђаци. Што значи да је систем школства у гимназији, односно у основној школи урушен. То је суштина и ту је корен наших проблема.

ГЛАС: Да ли то значи да нам је будућност у рукама слабих ђака?

ЛОМПАР: Нажалост.Тако је.

Црњански

ГЛАС: Након смрти покојног академика Николе Милошевића преузели сте Задужбину Милоша Црњанског. Из Вашег практичног искуства, колико данас озбиљно вреднујемо књижевни и друштвени рад Црњанског?

ЛОМПАР: Црњански је са извесним закашњењем дошао у ту позицију у којој је Андрић. По вредности њихова дела су највише тачке српске књижевности 20. века. И сада он постаје у истинском смислу, како бисмо рекли, академска роба. Наиме, пошто је постао неки заштитни знак вредности, сад имате велику академску продукцију о његовим делима из различитих аспеката. Задужбина приводи крају критичко издање дела Милоша Црњанског, то је научно издање, значи са свим варијантама, пописима и тако даље. Када је реч о њеном постојању, треба да и то да кажем, то је задужбина која нема никакву помоћ ни од државе, ни од установа. Ово је једна приватна задужбина и ми смо успели све ове године да обављамо те основне дужности без икаквих посебних привилегија. И на крају да и то кажем да не буде неке забуне, ја као председник те задужбине немам никакву материјалну корист обављајући тај посао. Просто, ако хоћете да се бавите националним радом, онда морате мало да се бавите оним што вам неће доносити корист.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.