Миливоје Унковић: Умјетник се потврђује својим дјелом, а не стеченом дипломом

Овако професор Миливоје Унковић, дугогодишњи шеф Одсјека за сликарство на сарајевској Академији умјетности, учитељ и узор многих генерација најизраслијих сликара са ових простора, расутих широм свијета, говори о свом трајању у биографијама бројних сјајних умјетника.

Професор Унковић, један од највећих српских сликара данашњице, прије неколико мјесеци настанио се у Бањалуци. Повратак великог сликара из избјеглиштва у Њемачкој озваничен је његовом изложбом у Музеју савремене умјетности РС у новембру прошле године.

Каже да је Бањалука његов животни избор, који су за њега направили пријатељи, али и да бањалучки духовни потенцијал, који се осјећа у ваздуху, улијева самопоуздање и вјеровање у извјеснију будућност.

- Бањалука има све предуслове да у најкраћем времену постане најзначајнији културни и духовни центар српског народа на овим просторима и један од нових културних центара на мапи Европе - додаје професор Унковић.

Са Сарајевом, у којем је провео живот и оставио неизбрисив интелектуални и умјетнички печат у његовој историји, каже да се растао без презира, осуде и пресуде.

- У том сарајевском огледалу ја нисам могао видјети своје лице. Са Сарајевом сам се растао тихо, без узбуђења, без презира, осуде и пресуде. Сарајево је тако хтјело, ја стојим пред огледалом и мирне савјести гледам свој лик, без самољубља и жеље за повратком, то је сада неки други град - додаје професор Унковић.

* ГЛАС: Шта Вас је одредило као умјетника? Да ли су то родитељи, дјетињство, откриће талента, пријатељи, неки наставници или понешто од наведеног?

УНКОВИЋ: Ја и данас, послије пола вијека бављења овим послом, врло дискретно у себи понекад препознам умјетника, јер још увијек имам осјећај да нисам закорачио на ту степеницу звања која води ка врху. Потреба за бављењем овим послом, преко којег могу најлакше појаснити смисао сопственог постојања, проистиче из оног генетског кода, чију шифру је тешко дешифровати, а под којом подразумијевамо таленат којег нисмо ни свјесни. Свако од нас је рођен са одређеним предиспозицијама да ствара било шта, до одређеног нивоа, таленат је тај који нас издваја и може се искористити уз упоран рад, тај процес започиње са оним првим несигурним корацима, који кроз своју несигурност појашњавају сопствену суштину. Склон сам вјеровању да се у тим првим корацима дјетињства дефинишу животни путокази, само су нам раскрснице у измаглици, на избор да кренем правим путем, ако сам уопште на правом путу, тешко је дефинисати шта је све утицало, подршку моје мајке сам увијек имао.

* ГЛАС: Који период свог живота сматрате најважнијим у каријери? Можда дјетињство у Невесињу? Вријеме проведено у Београду, Сарајеву или у Њемачкој? Негдје друго?

УНКОВИЋ: Проведено дјетињство у једном епском простору, какво је и данас Невесиње, простору који је проткан узвишеним моралним начелима, праисторијском потребом спознаје и жељом да искорачи у сопствено вријеме, сасвим сигурно, ту сам стекао онај суштински однос према универзуму живота. Мој београдски период, вријеме студија, мој је други животни ослонац, то је вријеме надградње, проширивање и изоштравање сопствених видика. Боравак у Њемачкој, нешто више од деветнаест година, битан је за мене, јер сам у том трећем ослонцу успио потврдити и стећи још више самопоуздања у донесено сликарско и животно искуство, скоро да сам убијеђен да се има смисла бавити овим послом. Ова три ослонца су нека врста мога Светог тројства.

* ГЛАС: Вјерујете ли у коријените промјене начина живота и рада? Да ли се Вашим одласком у Њемачку, све у вашој поетици и дискурсу већим дијелом промијенило?

УНКОВИЋ: Када је у питању моје сликарство, скулптура, графика или цртеж, мој приступ њиховој реализацији, суштинских унутрашњих промјена у самом приступу скоро да нема, само полазиште у реализацији неког новог дјела увијек је нови изазов, то је процес преиспитивања сопствених чула, биљежење те интуитивне спознаје, ту нема простора за понављање, само технолошки процес дјелимично остаје исти и уоквирује ту синтезу доживљеног. Њемачка је била само мој атеље и изложбена галерија, олакшавајућа околност за набавку потребних материјала, наравно, подобнији простор из којег сам лакше могао да добијем информације свеукупног кретања у савременој умјетности, те информације ништа суштинско нису измијениле код мене.

Када је први пут посјетио новооткривену пећину Ласко у Француској, шездесетих година прошлог вијека и видио цртеже старе 25.000 година, славни шпански сликар Пабло Пикасо је изјавио: "Ми нисмо открили ништа ново". Еволуција живота обилата је разним промјенама, али када је у питању онај дио људског сензибилитета, његова чула у којима се и крије тајна умјетности, онда ту промјена и нема, постоје само нове спознаје.

* ГЛАС: Тешко се у Вашим дјелима отети утиску доминације бјелине и тек ријетке таме, колико је мора бити за сјене. Има ли то везе с бојом камена и свјетлошћу Херцеговине, у којој сте одрасли?

УНКОВИЋ: Ваше запажање је прецизно дефинисало доминацију свјетлости и таме на мојим дјелима, често користим та два екстремна контраста, који употпуњују драматургију слике, отварају простор за контрапунк других колористичких записа и њихову афирмацију у пуном интензитету боје. Без обзира на то о којим ликовним елементима се ради у структури слике, тај колорит увијек има онај призвук херцеговачког камена, то је резултат оне "судбине" коју носите са собом, а не намјере.

* ГЛАС: Да ли умјетност изабере човјека, или је човјек тај који њу бира?

УНКОВИЋ: У мом случају ја као да нисам имао избора, да ли је била у питању нека генетска грешка или недостатак самокритичности у процјени својих предиспозиција или сасвим нешто друго, ту сам и поправног више нема, ваља ми трајати и борити се на путу ка небу.

* ГЛАС: Неизбјежна питања нису толико везана за умјетност. Она не одређује потпуно живот умјетника. Можете ли нам описати ваш одлазак из Сарајева?

УНКОВИЋ: Грађански рат, који је деведесетих година доминирао нашим просторима, носећи са собом сву деструктивност и акумулирану негативну енергију, време када је тешко било бити човјек, када су преко ноћи измијењени сви наши животни токови, има и једну позитивну ствар, свак је показао своје право лице. У том сарајевском огледалу ја нисам могао видјети своје лице, са Сарајевом сам се растао тихо, без узбуђења, без презира, осуде и пресуде. Сарајево је тако хтјело, ја стојим пред огледалом и мирне савјести гледам свој лик, без самољубља и жеље за повратком, то је сада неки други град.

* ГЛАС: Имали сте некретнине, атељее у Сарајеву, у Почитељу, можда још негдје. Имате ли још увијек у неком од тих мјеста "земљишну" чврсту тачку.

УНКОВИЋ: Пошто дијелим судбину стотине хиљада људи, осјећам се увијек непријатно када је ријеч о материјалним губицима, то је безначајно у односу на судбину мога народа. Чињеница је да сам имао стан и атеље у Сарајеву, кућу у Почитељу, сви ти објекти били су испуњени мојим дјелима и породичном хармонијом. Ништа од тога више не посједујем, чак мени једино важне и драгоцјене породичне албуме, као да нисмо ни постојали, завршили су негдје на сарајевском сметљишту, управо из свих тих разлога нити имам нити желим ту "земљишну" тачку ослонца, сувише је трусно тло.

* ГЛАС: Њемачка је мање-више логично одредиште за умјетнике у рату. Ипак, морам вас питати зашто тамо?

УНКОВИЋ: У Другом свјетском рату умјетници су се масовно исељавали из Њемачке, у овим новим ратовима Њемачка је била транзитна дестинација за многе умјетнике. Када сам у питању ја, нити сам ја бирао Њемачку а ни она мене, то је игра судбине, колегијалног уважавања и људских потреба за чињењем добра. Мени је сасвим случајно, на моје велико изненађење у вријеме док се рат разбуктавао, стигао позив од мојих њемачких пријатеља да дођем са породицом и да радим на реализацији моје изложбе, уз све потребне папире и без азилантског статуса. Пошто сам у то вријеме обављао функцију директора Дирекције за избјегла и расељена лица Српске републике БиХ, прихватио сам позив само за збрињавање моје породице, без мог одласка. Послије предавања ове дужности и наименовања за директора Умјетничке галерије СР БиХ, како се тада звала, испоставило се да по неовлашћеној вољи тадашњег министра културе и образовања подеснији су мање стручни људи. Једноставно, у једном тренутку задесите се у неком вакууму, осјећате се беспотребним и сувишним, а пошто нисам никада био склон "фотељама" једини логичан исход је био да се придружим породици у Њемачкој, што сам и учинио.

* ГЛАС: Је ли истина да се тамо, на Западу, човјек с наших простора мора показати бољим од најбољих, да би му признали барем просјечност?

УНКОВИЋ: Сасвим сигурно, да би неко од релевантних и примијетио да постојите и да се још бавите неким "узвишеним" послом, морате их опчинити својом стваралачком енергијом, без додворавања које сви воле, онда морате бити далеко бољи од њихових миљеника и далеко јефтинији да бисте живјели од свог посла. Дјелимично сам успио и да излажем и да предајем и да од тога што радим живим једним нормалним животом, а да се при томе нисам ником нудио.

* ГЛАС: Гдје сте још све били, Ви и Ваша дјела?

УНКОВИЋ: Лично сам био у скоро свим земљама Европе и неким Азије, излагао сам на свим континентима, изузимајући Аустралију и Јужну Америку и ако се и тамо нађе по која слика у приватним колекцијама.

* ГЛАС: Зашто је Бањалука Ваш избор?

УНКОВИЋ: Као човјек увијек сам се више везао за људе, а мање за градове, нова прекомпозиција наше стварности учинила је да данас у Бањалуци живи доста мојих старих и нових пријатеља, једноставно имао сам жељу да им се придружим, један од њих који је толико тога учинио за мој повратак, вјерујући да сам више потребан овдје него Њемачкој, има мој доживотни респект и поштовање и надам се да се није преварио. Из другог угла сагледано, Бањалука има све предуслове да у најкраћем времену постане најзначајнији културни и духовни центар српског народа на овим просторима и један од нових културних центара на мапи Европе.

* ГЛАС: У Бањалуци живите неколико мјесеци. Да ли Вам се свидјела?

УНКОВИЋ: Као град, Бањалука је добро зацијелила своје ожиљке, одише оним урбаним редом који мирише на метрополу, али бањалучки духовни потенцијал који се осјећа у ваздуху улијева самопоуздање и вјеровање у извјеснију будућност.

* ГЛАС: У јануару сте имали изложбу у Мостару. Колико Вам значи Мостар? Да ли је ријеч о стратешком "општем мјесту" српске културе и духовности, или је у питању још понешто?

УНКОВИЋ: Без обзира на садашњу структуру становништва и нови историјски контекст, Мостар је био, јесте и биће, један од најзначајнијих српских културних центара. Уважавајући изузетан допринос друга два народа, Мостар без Срба и српске културе, то је промашена инвестиција духа, зато овај град мора бити стратешки интерес за суживот и културни мозак у којем не смије да фали ниједна коцка.

* ГЛАС: Имате ли још увијек узоре?

УНКОВИЋ: У смислу опонашања никада нисам имао узоре, али у смислу спознаје и суштине приступа у стварању умјетничког дјела, свакако има велики број аутора које цијеним и који су ми помогли да разоткријем себе, на један индиректан начин. Као професор често сам узимао за примјер цјелокупни опус Пабла Пикаса, који је транспарентан у свим фазама, ниједну степеницу није прескочио, од свакога је учио и уважавао га, увијек је остао досљедан себи и са пуно поуздања могу рећи да комплет модерна умјетност почива на његовим плећима. Преко његовог стваралаштва, у педагошком смислу, најлакше се може схватити стваралачки процес, наравно, на свој начин и без робовања ниједном од највећих, али уз респект и поштовање, јер без наших претходника, од оних из пећине Алтамира до наших савременика, ми би данас били слијепи.

* ГЛАС: Јесте ли очекивали да ће Вас студенти једног дана сматрати узором какав не могу наћи ни у иностранству?

УНКОВИЋ: Никада то нисам очекивао па ни данас, добар професор треба "да подучава свему и да не подучава ничему", својим студентима сам прилазио више као колега а мање као професор, отварајући простор њиховим слободама, наравно уз пуно уважавање личности. Учио сам се на педагошким грешкама мојих професора, свака коректура досеже до најсензибилнијих чула личности, у тим просторима смо лако рањиви. Моја коректура полазила је увијек од најбољег детаља неког цртежа или слике, студенту преостаје да сам успоставља дијалог осталих елемената у структури дјела с циљем постизања компактне цјелине. Ако тај драгоцјени детаљ, који је као грумен злата при испирању пијеска и муља, разоткријемо на вријеме и студент буде свјестан онога што створи, онда развојни процес иде системом прогресије. Пошто је настава на академијама индивидуална, сасвим је логично да је тешко водити наставу гостујућим професорима, јер док они стигну, ко зна колико драгоцјених грумена злата оде низ ријеку.

* ГЛАС: Да ли бисте опет предавали? Ваши бивши студенти истичу како сте, осим што сте сјајан умјетник, и добар предавач.

УНКОВИЋ: Предавао или не, ја сам увијек спреман да помогнем младим људима ако им је моја помоћ потребна. Има данас приличан број наставника на академијама, не само код нас, већ и у свијету, највише се дотичу онога што је Бог дао студентима, а запостављају оно што се да научити. То води усмјеравању, путевима који нису сигурни у спознаји сопственог сензибилитета, заробљавању личности у разне изме, треба учити оно што се да научити, оно што је Бог дао треба поштедјети, јер управо тај дио ни професори ни академије не могу дати, а ни одузети. Умјетник се потврђује својим дјелом, а не стеченом дипломом. Колико сам успио дати својим студентима, то они знају, вјерујем да их нисам ничим оптеретио, а и то је доста, бар су са пуно самопоуздања и слободе закорачили у свијет умјетности.

* ГЛАС: Шта мислите о савременој ликовној умјетности?

УНКОВИЋ: Ако сагледамо дубље суштину умјетничких дјела, схватамо, да вријеме њиховог настанка није пресудно, многа су данас актуелнија и савременија него у вријеме настанка. Када би за Монеа, Ван Гога, Пикаса, Бетовена, Шекспира или пећинске цртеже рекли да нису савремени, била би то грешка, са појмом савремености се често манипулише. Наравно да и у овом времену и простору постоји велики број аутора који завређују изузетну пажњу, умјетност није мртва, она постоји, само смо ми можда у ситуацији да од "шуме не видимо дрвеће".

* ГЛАС: А о постмодернизму?

УНКОВИЋ: Постмодернизам у свом изворном тумачењу подразумијева да у истом времену и простору егзистира хетерогеност ликовне поетике, без форсирања једне на штету друге, то је најдемократичнији приступ, бићу умјетности иманентно је оно специфично "умјетничко вријеме" у којем постоји, али га и надилази. Када су у питању постмодернистички критичари, њихове спознаје досежу само до површинских слојева, увјеравају нас да баш они досежу до оног битног у умјетности, чиме прикривају пут ка елитизму без покрића, а у име нове умјетничке праксе, која једино завређује нашу пажњу. "Постмодернизму није истекао мандат", како то рече Ђорђе Кадијевић на отварању моје самосталне изложбе у Београду, врхунска умјетничка дјела биће увијек актуелна и колико год настојали да их смјестимо у мрачне депое прошлости, она ће сама изборити своје мјесто у оном "имагинарном вјечном музеју" којем стреме сви озбиљни ствараоци.

* ГЛАС: Данас се живот одвија убрзано, информације долазе из минута у минут, људски хабитат се мијења геометријском прогресијом. Има ли свијет времена да "провари" умјетност?

УНКОВИЋ: Сигурно је да ово техницистичко вријеме не иде у прилог умјетности, вјерујем да неће дуго трајати, нагли технолошки напредак забавио нас је разним игрицама и електронским чудима, када се изиграмо, онда ћемо схватити да су нам то само алатке за брже обављање неких послова, да у цртежу не може замијенити оно парче угља, које датира још из праисторије, никаква његова компјутерска симулација, да је рука не замјењива алатка, која преко тог угља или незграпног киста најпрецизније трансформише наше емоције, оне исте које нас чине човјеком. "Живот без умјетности био би грешка".

* ГЛАС: Елоквентни сте и спонтани. И као предавач сте, кажу, били један од најбољих. Да ли сте зажалили што сте постали умјетник?

УНКОВИЋ: Скоро сва умјетничка занимања су врло физички напорна, траже пуно одрицања, истрајности и досљедности, жртвовање, често праћена не разумијевањем, понекад и на ивици егзистенције, вјечном надом и неизвјесношћу, па и поред свих ових постављених животних замки, поново бих изабрао исто занимање, јер умјетност је једина област у којој човјек остварује апсолутну слободу.

* ГЛАС: Да сте данас студент, ко би вам у ликовној умјетности био узор?

УНКОВИЋ: Када бих поново био студент, вјероватно бих настојао да пијем воду са "чистих извора", са поновном жељом за надградњу постојећег. Свјестан сам чињенице да савремени умјетници на својим плећима носе тежак терет историје умјетности, питање је да ли га се требамо ослободити да бисмо поново кренули из мрака? У том богатству спознаја изазовно је борити се да иза вас остане траг постојања као дио цивилизацијске вриједности, па и када не успијете, вриједјело је покушати.

* ГЛАС: Шта мислите о стању на ликовним академијама у региону?

УНКОВИЋ: Оно у шта сам сасвим сигуран, на овим просторима има доста надарених младих студената, али нисам сигуран да имамо довољно квалификованих професора, који могу да удовоље савременим педагошким потребама наставе, јер је рат прекинуо онај природни континуитет развоја од асистента до професорских звања, неки су чак и залутали. Статут универзитета на конкурсу предвиђа испуњавање неопходног минимума, колико ја знам за универзитетска звања увијек се тражило максимум, сходно "болоњским правилима" добијамо то што тражимо.

* ГЛАС: Какву бисте послали поруку младим умјетницима? Одустати, устрајати?

УНКОВИЋ: Умјетност не прихвата осредњост, али понекад се и из таме дође до свјетла, у умјетности увијек постоји нада, кључ је у генетском коду, неко сазријева раније, неко касније, важно је трајати, кроз то трајања појашњавамо сопствену филозофију живота, па и када не успијемо да дамо свој допринос универзуму, бар смо живјели садржајно.

Факултети постоје због студената

* ГЛАС: Пратите ли дешавања на универзитетима у РС и замјерке које истичу представници Уније студената. Какво је Ваше мишљење о томе. Како унаприједити рад посебно академија умјетности?

УНКОВИЋ: Ако се подсјетимо колико је било неправилности, неспоразума, лоших рјешења, принудних управа, смјена декана и још разних Универзитету непримјерених радњи, које су објављене у средствима информисања посљедњих петнаестак година, најновија дешавања на наша два универзитета, логична су посљедица једне дугогодишње инертности у благовременом отклањању девијантних поступака, који нису карактеристични за академски ниво образовања. Истина је и да су ова два универзитета стасала из пепела, поред свих отежавајућих околности, логично је било да у таквим околностима имамо додатни мотив за подизање нивоа и угледа ових институција, конципирање добрих програмских основа и интенцију развоја у континуитету. За све то имали смо и угледан професорски кадар у свим областима, којег смо се тако радо одрицали и у том постратовском вакууму промовисали армију непровјерених и стручно неафирмисаних асистентских и професорских звања за "нову универзитетску праксу". Управо због те осредњости није могуће сагледати онај креативни и научни потенцијал, допринос врсних професора у вођењу наставе и преношењу тако драгоцјеног знања. Та осредњост свјесно и подсвјесно бескомпромисно гради адекватан простор за сопствену промоцију, што јој је и једини циљ. У контексту оваквог приступа анализи постојећег стања поставља се једно логично питање: гдје је креативни потенцијал Министарства образовања и културе, као најодговорније институције за сва збивања у тим областима? Надам се да немамо убјеђење да нам Министарство служи једино за пропорционалну прерасподјелу планираних средстава. А гдје су стручни, дугорочни стратешки и визионарски програми развоја ових области и институција? Неопходно је поставити те јасне циљеве према којима треба да идемо: "будимо реални тражимо немогуће"! Без таквих концепата губимо енергију бавећи се сами собом, изостаје бављење суштином, а то је настава и студенти, због којих и све ово постоји. Симптоматично је да у најновијим захтјевима студената скоро да под лупом није настава и ниво њеног извођења, а мишљења сам да је то ипак приоритет свих приоритета, јер управо сагледавањем и анализом тих резултата јасно се могу сагледати и све друге узрочне посљедице. Практично, до сада смо имали "случајеве" на појединим факултетима, а ови нови догађаји постављени су на нивоу Универзитета. То је поодмакла фаза урушавања свих академских вриједности, ту нема одгађања, јер на испиту је креативни или некреативни потенцијал свих одговорних институција. Нема више простора да се било ко крије иза аутономије универзитета, свако треба да ради свој дио законских обавеза. Један од врло присутних проблема је и отварање нерационалних факултета, број им се увећава из дана у дан, што државних, што приватних, који су посебна прича за неупућене. Ни једни ни други немају минимум квалификованог професорског кадра, оријентисани на "путујуће караване" универзалних предавача често сумњивих универзитетски референци, додатни су проблем урушавања и оно мало преосталог нивоа. Када су у питању академије, сматрам да би било логично те институције издвојити из постојећих универзитета и основати Универзитет умјетности на нивоу Републике Српске, у који би ушле све академије. То би било потпуно природно и то принцип који се користи свуда у свијету, сјетимо се београдског Универзитета уметности. Кроз такву форму обједињавања транспарентније је развијати и контролисати све стручно релевантне садржаје, изборе у асистентска и професорска звања, адекватну конструкцију финансирања, афирмацију специфичног стваралаштва. Поставља се и једно рационално питања, да ли су Републици Српској потребне двије академије ликовних умјетности, јер ниједна од њих нема максимални потенцијал, сходан нашим могућностима, за образовање и креативни развој студената ни на приближно свјетском нивоу, а при томе имамо надарену дјецу у свим областима. Тај раскорак би се морао ублажити и редефинисати све потенцијалне сметње. Још прије четири године, када су били актуелни проблеми на АЛУ у Требињу и када је директно тражено да им помогнем у изналажењу адекватних рјешења, тадашњем, а и данашњем ректору Универзитета Источно Сарајево написао сам један елаборат са тачном дијагнозом свих проблема и приједлогом како да се изађе из тог експерименталног дилетантизма. О мојим приједлозима сам обавијестио и министра образовања и културе и интересантно је да се ниједан од њих никада није удостојио да ми, што их обавезује и основни принцип културе у кореспонденцији, да било какав одговор. Као дугогодишњи професор и учесник студентских демонстрација 1968. године разумијем студенте и дајем им апсолутну подршку из једног врло логичног закључка: факултети постоје због њих.

Понуде

* ГЛАС: Да ли је тачно да су Вам својевремено нуђене позиције министра културе у Влади РС, али и Србије?

УНКОВИЋ: Сасвим сигурно, припадам онима који се никада нису борили за било какву хијерајхијску љествицу, чак и у оквирима моје професије, политичке позиције ме никада нису привлачиле, а нису ми ни озбиљно нуђене, ваљда се подразумијева да би требало да будем члан неке партије, а ја то нисам био ни у доба комунизма, а ни у новонасталим околностима. Мој народ је једина моја партија којој припадам, то није мој избор, то је оно што сам наслиједио и ту се сасвим добро осјећам. Ако нисам члан било које политичке партије, то не значи да сам политички аналфабета и да многа креативна политичка рјешења не бих боље дефинисао и понудио рјешења од појединих "професионалних" политичара, бар када је у питању култура, у којој поприлично влада дилетантизам.

Биографија

Миливоје Унковић рођен је 1944. године у Невесињу, а Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио је у Београду. Од 1974. био је доцент на Академији ликовних умјетности у Сарајеву на предмету сликарство, који предаје у звању редовног професора. Био је продекан, предсједник Савјета Академије и шеф Одсјека за сликарство. Професор Академије умјетности у Сарајеву био је до 1992. године, када одлази у Њемачку, гдје и живи и ствара 12 година. Становник Бањалуке постао је у октобру 2011. године.

Добитник је многобројних награда за сликарство, графику и скулптуру на просторима бивше Југославије, а његова дјела налазе се у многим музејима, јавним и приватним збиркама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.