Миливој Костић: Бетон оживљава маштом и бојама

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" академски сликар и за сада једини умјетник у Србији који се бави 3D осликавањем бетона Миливој Костић Коле, који се поред сликарства бави и писањем, као и прављењем кратких филмова.

* ГЛАС: Недавно сте осликали 3D цртеж "Џез анаморфоза" испред Дома омладине у Београду, а поводом Џез фестивала. На који начин сте нашли везу између музике и слике?

КОСТИЋ: Прва промотивна 3D слика у Србији визуелно представља дугачак степеник који се, кроз напрсли, отворени бетон, спушта ка отвору саксофона, који опет излази на површину и ступа у игру са публиком. То је прича о значају музике у животу сваког појединца. Један бесконачан ритам и различити нивои поимања музике. Занимљивост и права главоломка за стране посматраче био је назив "џез" исписан ћирилицом. Почетну инспирацију пронашао сам на фотографији, коју је урадила једна пријатељица са свог путовања по Монголији. Етно-двориште са кружним степеништем које води у један пријатан амбијент. Сам ефекат тродимензионалности прорачунат је тако да га добро види како посматрач који стоји на два метра испред слике, тако и путник из градског аутобуса који пролази улицом испред зграде Дома омладине.

* ГЛАС: Како су пролазници реаговали на сам процес рада, али и на завршен цртеж?

КОСТИЋ: Сам ток процеса израде слике може се подвести под перформанс, јер постоји широка интеракција са публиком. Потпуно завршен, финализован рад, у ствари траје одређено време, али захваљујући фотографским могућностима, наставља да "живи" у дигиталном облику. Слика је лепа и препознатљива из свих углова, а прави тродимензионални ефекат добија када се посматра са тачно одређене позиције. Веома је занимљиво посматрати изненађење и озарена лица људи у тренутку кад се равна слика претвори у тродимензионалну. Занимљиво је да су први посјетиоци који су фотографисани на 3D слици били чланови бањалучке стрип групе "Девета димензија". Иначе, најрадозналија су деца, која често желе да и сама учествују у изради слике. То је природна потреба и за њих увек имам спремљене разнобојне креде.

* ГЛАС: Осим Београда, да ли сте још негдје радили 3D цртеже и да ли су били у вези са одређеном темом?

КОСТИЋ: На јавним површинама урадио сам десетак 3D слика. Свака од њих за мене је битна по различитим начинима визуелног доживљавања реалности. У Сарајеву је настао 3D стрип са симпатичним јунацима, шумским животињама. Трансформација стрипа у 3D хоризонтални облик била је међу првима и у светским оквирима. Слике које су отвориле нове 3D путеве у Србији су: у Ваљеву - прва фестивалска (Тешњарске вечери), у Крагујевцу - први 3D стрип кадар (Фест Свет стрипа) и београдска, можда најкомплекснија - прва промотивна која је повезала будући догађај са перформансом на отвореном (Џез фестивал, Дом омладине). У Новом Саду је настао "Тарзан изнад водопада", по мотивима стрипа Игора Кордеја (Седми војвођански стрип фестивал).

* ГЛАС: Једини сте академски сликар који се бави техником 3D осликавања. Одакле је потекла идеја да се окренете овој врсти умјетничког израза?

КОСТИЋ: Путем интернета сам први пут сазнао за овај вид стваралаштва. Заинтересовао сам се како су уметници решили то да се 2D цртеж са папира мења и претвара у облик који даје 3D ефекат у простору. Поставио сам себи изазов да урадим нешто слично. Када сам решио техничке проблеме и изборио се са нацртном геометријом, дошао сам до ликовног дела, где сам био свој на своме. Позитивне реакције и подршка особа које поштујем, природно су ме подстакле да наставим са истраживањем и даљим усавршавањем. Оптичке илузије ме, као и већину радозналих особа, фасцинирају. За први цртеж који сам "деформисао" позирала је једна румена јабука. Тако је кренуло моје истраживање унутар света анаморфозе. Први 3D у јавном простору била је кутија на коју сам ставио балон воде. То се узима као први 3D улични рад у Србији и настао је у Новом Саду, новембра 2011. После гостовања на првом Бетон фесту у Сарајеву и упознавања са другим 3D Street артистима, одлучио сам да се посветим професионално овој области ликовне уметности. Пратим редовно достигнућа изузетних 3D мајстора, као што су Метју Меј, Леон Кир, Едгар Мјулер.

* ГЛАС: Колико се рад на 3D цртежу који радите на улици разликује од умјетничког дјела које настаје на платну?

КОСТИЋ: Сличност је у самом процесу креирања, а највећа разлика у окружености другим људима! Сликар је обично у атељеу сам, окренут својим мислима и усредсређен на мали простор испред њега. У процесу 3D Street арта сваки тренутак стварања постаје видљив, а уметник се открива публици! Пре почетка рада на бетону, постоје седмодневне припреме. Најстреснији део је изобличавање слике, што може да потраје неколико сати. Највећу помоћ имам од своје супруге Катарине која ми сем идејне, пружа огромну помоћ при самој реализацији дела. Оно што је публици видљиво, почиње са опремањем и ограђивањем простора. Разлика у изради, у односу на традиционалну слику је у томе што у првом случају пазим да избором материјала слици дам што дужи рок трајања, док анаморфна слика на бетону, по својој природи, углавном нестаје већ после прве кише. Често процес израде траје дуже од њеног финалног облика.

* ГЛАС: Да ли је та врста 3D умјетничког израза, на неки начин друштвено ангажована?

КОСТИЋ: У свакој изражајној форми постоји неки вид друштвене ангажованости. Моји радови су аполитични, не желим да се бавим дневно политичким темама. Подржавам сваки вид друштвене ангажованости, али окренут сам универзалнијим темама, симболизму и ликовним вредностима које су се доказале током времена. У мојим радовима су заступљени елементи природе, поруке су махом антиратног садржаја и подстичу позитивна решења. Циљ је да се уради лепа и ефектна слика, која ће одушевити публику и путем универзалних медија, стићи до што већег броја људи. Наравно, сваком је дата могућност да ишчитава оно скривено на слици, јер скривено увек постоји. Ово је нешто између ликовне и примењене уметности. 3D анаморфоза може постојати као засебно уметничко дело, али и као рекламни простор.

* ГЛАС: Када је у питању сликање на платну, шта је то што окупира Вашу умјетничку пажњу?

КОСТИЋ: У последње време идејне призоре најчешће налазим у ванградској природи, местима у којима нема никакве интервенције од стране човека. На папир преносим отиске са коре дрвета, нирватуре листа, годова. Цртеже таквог сензибилитета подводим под циклус "Висока пећина". Тематски, то су призори чудесних светова, необичних бића и преплетених снова. Касније, могу да их прекомпонујем у слику, илустрацију или стрип. Зато и сам бетон желим да претворим у неко, мени пријатније место. Урбана уметност је само једно од мојих интересовања. Сликарство и цртеж су ми доминантни. Из њих произлази све остало. Моје опредељење је да будем стваралац, без обзира на дефиниције.

* ГЛАС: Колико данас умјетници имају прилику да се покажу и докажу?

КОСТИЋ: Саме кризне околности и полуурушен друштвени систем на Илирском полуострву не иду на руке уметницима, свеједно којој бранши припадају. Више не постоје степеници које уметник треба да пређе да би се остварио и афирмисао. Свако изнова крчи свој посебан пут, скоро без икакве помоћи државних институција. Проблеми су још израженији при увођењу нових видова уметничких изражавања. Време креативног поигравања перспективом тек долази. За сада је далеко већи број оних који су задивљени радовима неколико светски познатих аутора, него уметника који желе да обликују урбану средину кроз 3D приказ. Да би се створила једна озбиљнија сцена неопходно је да се млади уметници изборе за свој простор, како физички, тако и виртуелни и пренесу свој став ван херметички затворених кругова. У Србији је 3D Street Арт још нов, тако да ће бити занимљиво пратити (и учествовати) како ће се сцена развијати и да ли ће дати ауторе светског калибра. Надам се да ће ускоро и Бањалука добити своју прву слику у хоризонтали.

Рад на филмовима

* ГЛАС: Радили сте и на кратком филму "Крајем краја"? Можете ли нам рећи о чему је у ствари ријеч?

КОСТИЋ: "Крајем краја" је кратки СФ филм, који је снимљен у Новом Саду, без икаквог буџета. То је прича о младом научнику, одбаченом од друштва са накарадним системом вредности, који проналази посебан портал ка бољем и морално чистијем свету. Уврштен је у званичну селекцију фестивала "IV Микро Фаф" у Београду, а добио је другу награду на "Street Арт" фестивалу, у организацији Културног центра Краљево. То је један од филмова које сам снимио "у паузи" између ликовног и књижевног рада. Посебно ми је драг "У потрази за скривеним знаком", снимљеним на Козари, који је прошле године освојио друго место у селекцији кратког филма до три минута, на фестивалу Етнолошког филма у Београду. Тренутно је у монтажи филм "Јеринин забран", квазидокументарац о мистериозним дешавањима на једном археолошком локалитету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.