Милена Марковић: Митска прича о Принципу изнад и изван политике

Рекла је ово у интервјуу за “Глас Српске” драмски писац и пјесникиња Милена Марковић (1974), говорећи о својој новој драми “Змајеубице - јуначки кабаре”, која ће бити постављена на сцени Југословенског драмског позоришта почетком идуће сезоне. Ради се о драми чија је тема “Млада Босна” и Сарајевски атентат.

*ГЛАС: Ваша нова драма под насловом “Змајеубице - јуначки кабаре” биће постављена на сцени ЈДП-а почетком сљедеће сезоне. Колико је значајно да на сцени оживи драма која тематизује “Младу Босну”, односно Сарајевски атентат, јер се сљедеће године обиљежава сто година од Сарајевског атентата и почетка Првог свјетског рата, чија ће централна прослава бити у Сарајеву?

МАРКОВИЋ: Ја сам се трудила да ту причу подигнем на једну митску раван, то значи да је она на сваки начин изван и изнад сваке регионалне дневнополитичке игранке. То је прича о младим осетљивим пренапрегнутим људима који су гладни и жељни слободе, потврде, смисла, који сањају нејасно и немушто, али жестоко о промени и достојанственом месту за свој народ, своју класу, свој сој. На идејном плану, значајна је тема јер је то прича о умирању света који је до тада постојао. И тада је заправо престао бел епок и почело је такозвано модерно време. Сада исто живимо у времену промене, социјалне неправде и исто ишчекујемо велику промену која ће се можда десити за нашег живота и не знамо како ће свет изгледати после.

*ГЛАС: У једном од интервјуа рекли сте да сте причу о “Младој Босни” увијек доживљавали романтично, али у изворном значењу те ријечи. Колико је јавност данас заборавила на значај те приче?

МАРКОВИЋ: “Младобосанци” су били изразито начитани и волели су литературу која (ако би се држали поделе у којој све што је икада написано у основи увек може да се подели на романтично и класично) је била романтичарска и модернистичка за то време. Исто тако су волели и нашу епску књижевност. У предромантичарском покрету стурм унд дранг се први пут спомиње термин оригиналност и исто настаје максима да живот сам по себи треба да буде уметничко дело. У том смислу су њихови животи и били свесно жртвовани и промишљени. Сваки пут кад “јавност” површно или острашћено тумачи било коју етапу у историји народа, јавност треба поучити и подсетити, без мржње и страсти, него благо и очински.

*ГЛАС: Како сте поставили комад? Је ли Гаврило тираноубица или терориста?

МАРКОВИЋ: Гаврило није терориста јер он није отишао у Беч да пуца на престолонаследника него је у својој земљи у своме граду испред својих идеала и другова извршио тираноубиство као политички чин.

*ГЛАС: Колико сте морали да се бавите историјским фактима да бисте написали драму о “Младој Босни”. Колико је у њој историје тј. факата, а колико фикције?

МАРКОВИЋ: Ја не пишем, нити ћу писати историјске драме. Када бих радила сценарио у реалистичком проседеу онда бих јако водила рачуна о историји, али ни тада ми не би било пресудно. Чињенице су ми битне због духа времена, њихове мотивације и њихових карактера. Остало је поезија.

*ГЛАС: Не мијења ли се данас са позиције уједињене Европе однос и према Принципу и према атентату и према Првом свјетском рату?

МАРКОВИЋ: Историја се стално пише поново од стране моћних сила и то онако како тим силама одговара у одређеном тренутку. У последње време се доста чудновато посматра и Први и Други светски рат. То је просто тако, али то не значи да се не треба бунити и мало нешто ипак рећи у своју корист, колико год да си мали и немоћан.

*ГЛАС: Како сте лично доживјели личности Богдана Жерајића и Гаврила Принципа?

МАРКОВИЋ: Немам обичај да причам о својим ликовима. Гаврило Принцип је сада мој лик. Како сам га доживела, то ће да се види и чита у драми. То није Гаврило Принцип, који је постојао, то је књижевни лик за који се надам да ће трајати. Кад већ морам нешто да кажем, ја сам њега доживела као мученика за слободу и потресно младог човека.

*ГЛАС: Већ су најављени бројни пројекти поводом обиљежавања сто година од Сарајевског атентата. Централна манифестација коју финансира ЕУ преко Амбасаде Француске одржава се у Сарајеву. Биљана Србљановић режира представу за Беч, Срђан Кољевић спрема филм, Емир Кустурица обиљежавање у Андрићграду. Колико ће истина бити испричано свим тим манифестацијама и чијих истина?

МАРКОВИЋ: Мене много не занима шта други раде и немам уопште проблем са тим. Када би било пара и када би ситуација била другачија, можда би могао да се направи фестивал од свега тога, па округли столови, симпозијуми, расправе, полемике. То би било занимљиво и онда да се пусти да се разне те перспективе прикажу.

*ГЛАС: Колико је често и јесте умјетност оружје политике?

МАРКОВИЋ: Уметност није неко баш јако оружје. Страни губернатори који владају разним малим земљама вероватно нису неки љубитељи уметности или, ако јесу, онда подразумевају да озбиљна уметност не може настати у њиховим колонијама. Али неки писци понекад погоде дух времена и проговоре оно што шуми у срцима људи. Онда може бити оружје. Али, свако оружје је опасно. И морам да кажем да је мени пре свега битно да ли је нешто уметност или је нека пролазна ствар која одговара тренутној политичкој ситуацији. Сада, када читате вечног Золу уопште није битно то да је он стално мењао политичке партије. Када читате Толстоја који открива дубоке истине о човеку не размишљате колико је он сам био искрен и колики је био проклетник. Али осећа се све дубоко као и у време када су они писали и све је исто, неправда, љубав, мржња, издаја, смрт и живот. Исто тако, значајнији су Хамсунови величанствени романи него његово суштинско неразумевање свог времена за које је он крваво платио.

*ГЛАС: Велики дио стваралаштва посветили сте поезији. Колико ће у представи о Гаврилу Принципу и “Младој Босни” бити поетских детаља?

МАРКОВИЋ: У драми “Змајеубице” има велики број сонгова, а поједине сцене су писане у слободном стиху.

*ГЛАС: Филм “Бели, бели свет”, снимљен по Вашем сценарију, такође је освојио публику широм свијета, али и жири бројних фестивала. Прича из Бора показала се као прави погодак. Да ли се, по Вашем мишљењу, публика зажељела једноставних прича из живота обичних људи?

МАРКОВИЋ: Прича тог филма је трагедија, тако да није баш из живота обичних људи. Постоји хришћанска трагедија у којој се човек роди са кривицом и заправо роди се на смрт и постоји античка трагедија у којој човек који мисли да је Краљ направио трагичну грешку и сусретне се са неизрецивим, односно Богови се поиграју са њим. “Бели, бели свет” је рађен врло прецизно по постулату античке трагедије. Дешава се у Бору зато што је Бор у том тренутку имао једну величину и значај у своме пропадању, и дешава се у Бору и због тога што има једну веома озбиљну социјалну димензију.

*ГЛАС: Већ са првом драмом остварили сте успјех. Који је Ваш рецепт?

МАРКОВИЋ: Ја сам успех остварила заправо са другом драмом, са драмом “Шине”. Прва драма је само била онако да су ме приметили да постојим. Не постоји рецепт за тако нешто. Својим студентима говорим исто оно што је рекао Фасбиндер када су га питали у чему је његова тајна. Мислили су да ће да каже секс, дрога и рокенрол, а он је рекао - рад и дисциплина.

*ГЛАС: Ваш став је да је драма врло промишљена, а пјесма непосредна ствар. Да ли је Милена Марковић врло промишљен драмски писац и искрен пјесник?

МАРКОВИЋ: Драма мора да буде промишљена занатски јер се она изводи. Ја се надам и да сам искрен драмски писац и промишљен песник.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.